Da li sudija štiti izdaju?

Piše Kosta Čavoški

Pre četiri godine Kosta Čavoški je u ovom nedeljniku pod naslovom „Izdaja se isplati“ objavio kritički prikaz knjige Sime Avramovića o stradanju srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji. Dana 27. novembra 2011. godine, zbog osakaćene parafraze dveju rečenica i dveju polurečenica, uz to istrgnutih iz konteksta, prvostepenom presudom je osuđen za uvredu autora. Ovom prilikom objavljujemo samo manji deo žalbe okrivljenog.

Žalba na presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu 46 K. br. 23600/10 od 27. 11. 2013. godine zbog:

– bitne povrede odredaba krivičnog postupka,
– bitne povrede Krivičnog zakonika i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda,
– pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja,
– odluke o krivičnoj sankciji i
– sumnje u nepristrasnost presuđivanja.

O b r a z l o ž e nj e

Bitne povrede odredaba o krivičnom postupku

Koliko je to meni poznato, tekst koji se u izreci (dispozitivu) presude inkriminiše mora biti doslovno naveden, što znači da mora biti celovit i autentičan. U izreci svoje presude sudija Snežana Đokanović osuđuje okrivljenog što je:
„u uračunljivom stanju, pri čemu je bio svestan svog dela i njegove zabranjenosti, čije je izvršenje hteo, u listu ‚Pečat‘ br. 124/2010. od 23. 07. 2010. godine u autorskom članku izneo teške uvrede na račun privatnog tužioca, pa je tako privatnom tužiocu okrivljeni pripisao krivicu da nije dao svoj stav o ovom oružanom sukobu‘ ističući da je sasvim mogućno da Sima Avramović uopšte ne zna šta je agresija, da kao vajni stručnjak za drevnu grčku državu i pravo [grešku u kongruenciji počinila je sudija], te zbog čega bi Avramović imao potrebe da stigne do pete knjige Istorije peloponeskog [malo početno slovo upotrebila je sudija] rata‘ i proučavao retoriku Tukididovih junaka, kada od drevne grčke retorike nema nikakve vajde, koja, inače, može obilato poteći iz učešća u međunarodnim projektima…“
Odgovorno tvrdim da ovo nisu moje autentične reči, nego samo oskudna parafraza istrgnutih delova sledećeg mog teksta:
„Već na početku svog uvoda Avramović & kom. navode da je oružani sukob u proleće 1999. zbog Kosova i Metohije vođen između NATO-a i albanske gerile, s jedne, i SR Jugoslavije, s druge strane‘ (str. 7). I mada odmah dodaju da je NATO ovaj oružani sukob‘ kvalifikovao kao humanitarnu intervenciju‘, a SR Jugoslavija kao agresiju‘, Avramović & kom. se ne izjašnjavaju niti daju svoju kvalifikaciju ovog – kako to oni vele – oružanog sukoba.
Takav njihov stav je mogao biti rukovođen sledećim razlozima. Sasvim je mogućno da Sima Avramović uopšte ne zna šta je agresija, a da je i ono što je o njoj nekada znao naprasno zaboravio. Doduše, kao vajni stručnjak za drevnu grčku državu i pravo on je svojevremeno morao čitati i Tukidida, koji je u prikazu dijaloga između Atinjana i Meljana pravio jasnu razliku između napadača i napadnutog, silnika i njegove žrtve, nepravde i pravde. Ali zašto bi Avramović uopšte stigao do pete knjige Istorije Peloponeskog rata‘ i proučavao retoriku Tukididovih junaka, kad od drevne grčke retorike danas nema nikakve vajde, koja inače može obilato poteći iz učešća u međunarodnim projektima?“
Jedino je ovaj tekst mogao biti inkriminisan u izreci presude, što sudija Snežana Đokanović nije učinila, pošto prilikom pisanja presude uopšte nije imala pred sobom kopiju mog članka koja se nalazi u sudskim spisima. Jer, da je to učinila, sigurno bi zapazila da se naziv „Peloponeski rat“ piše velikim a ne malim početnim slovom. [Na strani 3. i 6. iznova naziv Peloponeski rat piše malim početnim slovom, što potvrđuje da nije posredi štamparska nego pravopisna greška].
Postavlja se odmah pitanje zašto je sudija Snežana Đokanović tako postupila. Pa zbog toga što je poverovala da ja to neću primetiti, a da će sudije Apelacionog suda poverovati da je ona inkriminisala autentičan i celovit tekst, te da uopšte neće imati ni motiva ni razloga da upoređuju inkriminisani tekst u izreci prvostepene presude sa autentičnim odlomcima mog članka. Nadam se da mi niko neće zameriti ako kažem da je takav postupak sudije Snežane Đokanović i sa stručnog i sa moralnog stanovišta nedopustiv, a sudijama Apelacionog suda prepuštam da procene da li je i zlonameran.
Pa da vidimo u čemu su sve razlike između inkriminisane parafraze u izreci presude i mog autentičnog teksta! U svojoj izreci sudija Snežana Đokanović veli: „… pa je tako privatnom tužiocu okrivljeni pripisao krivicu da nije dao svoj lični stav o ovom oružanom sukobu‘.“ To jednostavno nije tačno. Ja sam samo rekao: „Avramović & kom. se ne izjašnjavaju niti daju svoju kvalifikaciju ovog – kako to oni vele – oružanog sukoba.“ Pravo je čudo kako je sudija Snežana Đokanović u ovom mom iskazu otkrila pripisivanje krivice Simi Avramoviću, kad ja samo kažem da Sima Avramović i njegovi koautori nisu okvalifikovali pravnu prirodu ovog oružanog sukoba, pa će se svako pitati kako kazivanje o onome što se stvarno dogodilo uopšte može biti predmet inkriminacije. I kako može biti uvredljivo kazivanje o onome što se stvarno dogodilo?
Sledeća inkriminacija u izreci presude jeste moja tvrdnja: „Sasvim je mogućno da Sima Avramović uopšte ne zna šta je agresija“, posle koje je sledila moja napomena: „a da je ono što je o njoj nekada znao naprasno zaboravio“, koju je sudija Snežana Đukanović namerno izostavila. Prvi deo ove rečenice je samo retorički iskaz, dok je bitan izostavljeni deo iz kojeg proističe da ja znam da Sima Avramović zna šta je agresija i da to čitaocima stavljam do znanja, a da je on to svoje znanje potisnuo, na šta ukazuje sintagma „naprasno zaboravio“. Ja, dakle, ne prebacujem Simi Avramoviću da ne zna šta je agresija, nego mu zameram što to svoje znanje neće da upotrebi i pitam se iz kojih razloga to neće da učini.
Potom sledi potonji deo izreke presude: „… kao vajni stručnjak za drevnu grčku državu i pravo, te zbog čega bi Avramović imao potrebe da stigne do pete knjige Istorije peloponeskog rata‘ i proučavao retoriku Tukididovih junaka, kada od drevne grčke retorike danas nema nikakve vajde, koja, inače može obilato poteći iz učešća u međunarodnim projektima“. U ovoj osakaćenoj parafrazi mog autentičnog iskaza nedostaje cela sledeća rečenica: „… On je svojevremeno morao čitati Tukidida, koji je u prikazu dijaloga između Atinjana i Meljana pravio jasnu razliku između napadača i napadnutog, silnika i njegove žrtve, nepravde i pravde.“ Kad kažem da je morao da čita Tukidida, to samo znači da ga je stvarno i čitao i da je sigurno zapazio dijalog između Atinjana i Meljana, u kojem se, pored ostalog, pokazuje kako rasuđuje agresor, a kako onaj koji je izložen ničim izazvanom i nepravednom oružanom napadu, tj. agresiji. Ovaj moj izostavljeni iskaz je važan, jer on objašnjava smisao potonjeg pitanja: „zbog čega bi Avramović imao potrebe da stigne do pete knjige Istorije peloponeskog rata‘?“ [Ni formulacija ovog pitanja nije autentična.] Ovo pitanje sudija Snežana Đokanović okvalifikovala je kao uvredu pošto ja navodno tvrdim da Sima Avramović u svom proučavanju Tukidida nije stigao ni do njegove pete knjige.
Nevolja sudije Snežane Đokanović je i u tome što moje rečenice tumači isključivo autoritetom vlasti u ime naroda, a ne i autoritetom znanja. Ona zapravo nije razabrala zašto ja navodim baš Tukididovu petu knjigu, a ne recimo drugu ili sedmu. Ja sam se ovde poslužio ezoteričnim govorom kojim se prava sadržina napisanog teksta otkriva samo uskom krugu posvećenih, dok su svi ostali, manje upućeni, ostali pod utiskom spoljašnjeg privida. Taj spoljašnji privid u ovom slučaju jeste navodno prebacivanje Simi Avramoviću da je bio toliko lenj da nije stigao ni do Tukididove pete knjige. Pravi smisao, koji su pored Sime Avramovića razabrali i svi znalci Tukididovog dela, bilo je zameranje Simi Avramoviću što Tukididovo pravno i moralno razumevanje agresije na ostrvo Melos, sadržano u petoj knjizi, nije primenio i na oružani napad Atlantskog pakta na našu zemlju 24. marta 1999. godine. Kako sudija Snežana Đokanović to nije razabrala, budući da se nije bavila velikim istoričarima koji su izvan interesovanja pravnika praktičara, mogla me je na jednom od ročišta upitati: Zašto Vi profesore navodite baš petu, a treću ili šestu knjigu Tukididove povesti Peloponeskog rata? Nije me, nažalost, pitala, a ja se nisam usudio da joj to objašnjavam, da joj ne bi time stavio do znanja da u to nije upućena.
Da je sudija Snežana Đokanović pročitala ceo moj napis u „Pečatu“, ona bi sigurno zapazila da je, po mojoj proceni, Sima Avramović izbegao da ispravno kvalifikuje oružani napad Atlantskog pakta na SR Jugoslaviju ne zbog neznanja nego iz koristoljublja. Jer, odmah posle inkriminisanog odlomka, sledi ovaj odeljak:
„Drugi razlog za izbegavanje pomenute kvalifikacije bio je ipak presudan. Da je oružani napad Atlantskog pakta na SR Jugoslaviju kvalifikovao kao agresiju, što je inače morao da učini jer je bio izvršen bez izričitog odobrenja Saveta bezbednosti UN, on bi takođe bio prisiljen da tu agresiju podvede pod najveći zločin – zločin protiv mira, zbog kojeg su, pored ostalog, odgovarale nacističke glavešine u Nirnbergu – i da civilne i vojne predvodnike država koje su izvršile agresiju označi kao ratne zločince. Da je to učinio, bio bi jednom za svagda stavljen na crnu listu onih koji više ne mogu dobiti ni jedan evro ili dolar iz inostranstva. Umesto toga, poslužio se izrazom oružani sukob‘, što će njegovi inostrani finansijeri shvatiti ne samo kao prećutno priznanje da je to bila humanitarna intervencija‘, nego i da je njen krajnji ishod – samozvana kosmetska država – opravdan i legitiman. Kasnije ćemo pokazati da Avramović nije izneverio ni ova očekivanja svojih nalogodavaca i finansijera.“
Nadam se da je sada savršeno jasno da ja ne prebacujem Simi Avramoviću da ne zna šta je agresija, što je sudija Snežana Đokanović inkriminisala kao uvredu, nego mu zameram što, u očekivanju novca iz inostranstva, izbegava da oružani napad Atlantskog pakta na SR Jugoslaviju kvalifikuje kao agresiju. A kako me je sudija Snežana Đokanović osudila na enormnu novčanu kaznu (200.000 dinara) ne samo što sam navodno tvrdio da Sima Avramović ne zna šta je agresija ili je naprasno zaboravio ono što je ranije o njoj znao nego i što mu zameram što pomenuti oružani napad nije valjano kvalifikovao kao agresiju, time će ona ući u anale našeg pravosuđa kao sudija koji podstiče one, koji, kao saradnici stranih sila, iz koristoljublja pomenutu agresiju kvalifikuju kao humanitarnu intervenciju, koja bi bila moralno ispravna i dopuštena, ili samo kao oružani sukob, pošto im svojom presudom stavlja do znanja da će svi oni koji im javno prebacuju, da su udvorice i produžena ruka stranih sila agresora, biti osuđeni za uvredu.
Poslednja inkriminacija u izreci presude jeste: „… A na starni 35 [prva štamparska i druga pravopisna greška nisu moje] ironično zaključujući da je u tekstu brošure promakla jedna istinita tvrdnja, jer je njegovom (Avramovićevom) policijskom uhu [u izvornom tekstu piše njuhu] i cenzorskom oku promaklo objašnjenje ispred [u izvornom tekstu piše ispod] slike br. 5 na 19. strani da su marta 2004. godine manastir Svetih Arhanđela‘ u Prizrenu opljačkali albanski teroristi i rulja‘. – Okrivljeni zluradoo [štamparska greška nije moja] veruje da će zbog ove greške biti znatno smanjen bakšiš koji će Sima Avramović dobiti od Hašima Tačija i Agema [u izvornom tekstu piše Agima] Čekua, od iznosa koji je inače primeren izdajnicima srpskog naroda‘.“
Pa da vidimo u čemu je ta moja zluradost! U veri da naše procesno pravo ne dopušta da se jedna ili dve rečenice istrgnu iz konteksta i potom inkriminišu, navešću sledeća dva odeljka koji prethode ovim dvema inkriminisanim rečenicama:
„Jedno od ključnih uputstava stranih nalogodavaca i finansijera Simi Avramoviću ticalo se zadržavanja po svaku cenu povoljne predstave o kosmetskim Arbanasima, koja je podrazumevala njihovo nekvalifikovanje kao vinovnika teških ratnih i poratnih zločina i razaranja. Iako Avramović & kom. navode manje-više tačan broj spaljenih, razorenih, sravnjenih sa zemljom ili teško oštećenih srpskih pravoslavnih crkava, manastira, grobalja i drugih sakralnih objekata, nigde ne navode ko je to učinio. Pažljivim čitanjem utvrdili smo da se tako postupilo 62 puta, uz mogućnost da nam je nekoliko takvih mesta i promaklo.
To su naravno smišljeno učinili. Kako je ova brošura na engleskom jeziku isključivo namenjena strancima, oni iz njenog sadržaja neće ni moći ni hteti da izvedu zaključak da su sva ova razaranja počinili kosmetski Arbanasi. Naprotiv, možda će najpre pomisliti da su neke crkve i manastiri stradali tokom prolećnog bombardovanja 1999. godine kao kolateralna šteta; da su neke paljevine posledica udara munja i gromova ili kratkog spoja na električnim instalacijama; a nije isključeno da će pomisliti da je na Kosovu i Metohiji bilo razarajućih zemljotresa prilikom kojih su samo srpske pravoslavne crkve i manastiri sravnjeni sa zemljom.“
Ja naravno nisam vlastan da u žalbi bilo koga pitam, ali očekujem da će biti časnih ljudi koji će one, koji moju ironiju povodom napisa ispod pomenute slike kvalifikuju kao krivično delo uvrede, pitati kako bi oni postupili kada bi saznali da je u brošuri, namenjenoj inostranim čitaocima, Sima Avramović čak 62 puta propustio da navede da su vinovnici spaljenih, razorenih i sa zemljom sravnjenih srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji bili kosmetski Arbanasi i da li bi bili bar ironični ili bi ovo Avramovićevo propuštanje primili kao njegovu nepristrasnost i naučnu objektivnost.
Iako se od sudije koji sastavlja presudu zahteva samo apsolutna verodostojnost i autentičnost teksta koji se u izreci presude inkriminiše, čega se sudija Snežana Đokanović, kako sam to već pokazao, nije držala, po mom sudu istovetan zahtev važi i za obrazloženje u kojem se navode iskazi optuženog i privatnog tužioca. Naravno da se pri tom sažimaju ti iskazi, ali se ne mogu prepravljati na način koji pomera ili menja njihov smisao. A ukoliko su netačni, to bi se u završnom delu obrazloženja, koji predstavlja rasuđivanje i stav samog sudije, moralo reći i pokazati. Tako na str. 3. sudija Snežana Đokanović navodi da je optuženi „sudu dostavio izveštaj Baki [treba Bakija] Svirca koji je zvaničnik samozvane prištinske vlade, čiji stavovi su identični kao i stavovi Sime Avramovića, te da je to bio razlog zašto je profesora Simu Avramovića nazvao izdajnikom“. To nije tačno. Nisam ga nazvao izdajnikom zato što ima iste stavove kao i Baki Svirca, nego zbog toga što predlaže i podržava zakonska i druga rešenja koja su u interesu svima nama neprijateljske države – samozvane države kosmetskih Arbanasa. Inače, izraz „izdaja“ navodim tek na samom kraju mog izvornog teksta, objavljenog u „Pečatu“, a pod izdajom podrazumevam uskraćivanje lojalnosti svojoj državi i priznanje tuđe neprijateljske države uspostavljene na delu teritorije vlastite države.
Još veći zazor izaziva nesklonost sudije Snežane Đokanović da ispravi očigledno netačan iskaz privatnog tužioca, koji inače nije ni u kakvom odnosu sa delovima mog članka koji su inkriminisani u samoj tužbi i potonjoj presudi. Taj iskaz privatnog tužioca u obrazloženju presude (str. 5) glasi: „Dalje je dodao da nije tačno da je bilo gde napisao da će [nedostaje „se“] srpske svetinje na Kosovu sačuvati i opstati samo ako se primenjuje [treba primenjuju] zakon i Ustav Kosova.“ Da je sudija Snežana Đokanović pažljivije pročitala brošuru koju su napisali Sima Avramović i još pet koautora, kao i moj inkriminisani napis, sigurno bi primetila da oni čak šest puta (str. 30, 43, 58, 75, 87. i 90.) navode Zakon o specijalnim zaštićenim zonama za istorijski centar Prizrena, Veliku Hoču, manastire Gračanicu i Visoke Dečane i još neka sveta mesta, koji je 20. februara 2008. godine, samo tri dana posle samozvanog proglašenja nezavisnosti, doneo Parlament samozvanog Kosmeta. Avramoviću ne samo što ne smeta što od tada naše najveće pravoslavne svetinje štite oni koji su ih sve vreme od proleća 1999. godine ugrožavali i razarali nego taj zakon protivustavne i nelegitimne države smatra blagotvornim sredstvom zaštite naših najvećih svetinja. A njegova jedina mana – vajka se Avramović – jeste u tome što se još ne primenjuje. Svima nama, a nadam se i sudijama, ostaje da se pitamo kakav je to uopšte zakon koji je donet u nameri da se ne primenjuje.
Posebnu pažnju zalužuje činjenica da sudija Snežana Đokanović na šestoj strani svoje presude navodi blanketne pojmove, čija se sadržina okrivljenom ne otkriva, čime se osujećuje njegovo pravo na odbranu, o čemu će kasnije više biti reči.

[restrictedarea]

Sumnja u nepristrasnost presuđivanja

Dovođenje u pitanje nepristrasnosti sudije, koji je izrekao krivičnu presudu i kaznu, veoma je ozbiljan poduhvat. Na to su me navele bar tri presudne činjenice. To su:
1. Navođenje u izreci presude osakaćene parafraze dveju rečenica i dveju polurečenica, istrgnutih iz konteksta, umesto da se inkriminišu dva autentična odlomka iz mog članka, što ne bi smeo da učini ni sudski pripravnik, kao i istrzanje jedne rečenice iz šireg konteksta koji joj prethodi i objašnjava njen smisao;
2. Odbijanje da se razmotri i primeni pravno mišljenje Vrhovnog suda Srbije od 25. novembra 2008. godine, a da nije naveden nijedan razlog zašto je tako postupljeno;
3. Odbijanje da se na ovaj krivičnopravni slučaj navodne uvrede primeni precedentno pravo Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koje je i za naše sudove relevantno pravo, što znaju već studenti treće godine prava.
Dok će prvu navedenu povredu odredaba krivičnog postupka sudija Snežana Đokanović verovatno pokušati da opravda zauzetošću i preopterećenošću velikim brojem nerešenih predmeta, drugu i treću povredu relevantnog prava za presuđivanje nikako neće moći da objasni. A kad sudija ne može javno da opravda neki svoj veliki prestup, to samo znači da postoji neki tajni razlog koji on krije.
Po mom sudu, tajni činilac koji je uticao na presuđivanje u ovom slučaju jeste Nikola Selaković, ministar pravde i državne uprave. Na to upućuju dva podatka:
1. Činjenica da je on svojevrsni koautor knjige koju sam kritički prikazao u „Pečatu“, a koju je on dizajnirao, o čemu svedoči objašnjenje na poslednjoj strani koje glasi: Front cover photo – Ass. Nikola Selaković, LLM;
2. Okolnost da je on asistent privatnog tužioca prof. Sime Avramovića.
Objavljivanje mog kritičkog prikaza ove knjige sigurno je pogodilo sve njene koautore, uključujući i Nikolu Selakovića, o čemu svedoči ogorčeni napis u „Pečatu“ jednog od starijih koautora, koji me, za razliku od Sime Avramovića, ipak nije tužio, nego je smatrao da na moje reči treba odgovoriti rečima, a ne tužbom. Ostali koautori nisu učinili ni jedno ni drugo, ali je pitanje da li bi nešto učinili ako bi im se za to ukazala prilika.
Takva prilika se sada ukazala Nikoli Selakoviću zbog izuzetno visokog i za pravosuđe važnog položaja. Kao pravniku koji je decenijama pratio, analizirao i kritički prikazivao rad i odluke naših sudova, meni je dobro poznato na koje se sve načine uticalo i utiče na presuđivanje sudija. U najgore vreme, odmah posle oslobođenja Beograda i pedesetih godina dvadesetog veka, najpre OZN-a a potom UDB-a, na papirićima su dostavljale sudijama na koliko godina treba da osude okrivljenog. Kasnije su pripadnici UDB-e davali naloge tužilaštvu, a u sudovima, recimo Okružnom sudu u Beogradu, tačno se znalo koje sudije presuđuju politički „osetljive“ predmete, koje im je predsednik suda preko reda dodeljivao. U izuzetno važnim slučajevima takvu odluku donosili su najviši partijski i državni zvaničnici. Tako su, na zahtev Josipa Broza Tita, odluku o krivičnom progonu Mihaila Đurića doneli Marko Nikezić i Latinka Perović, dok su pokretanje krivičnog postupka protiv moje malenkosti naložili Borivoje Pavlović, Đorđe Vezmar i Rajko Danilović. U novije vreme takve „preporuke“ tužiocima i sudijama, ovima drugima obično preko predsednika suda, daje ministar pravde ili neko iz njegovog ministarstva, a izgleda da je to činio i negdašnji predsednik Vrhovnog suda. To moje saznanje nedavno je obogatila doskorašnja ministarka pravde Snežana Malović, rekavši da su „ljudi koji danas vode DS“ sprečavali obračun sa organizovanim kriminalom, što znači da su uticali na rad tužilaštva. Sve to sudije dobro znaju, samo o tome ne govore javno, nego isključivo u kuloarima. I nije isključeno, čak je vrlo verovatno, da je među sudijama koje prilikom poslednje „reforme“ pravosuđa nisu reizabrane, bilo i onih koji se nisu dovoljno povijali i savijali pod spoljnim pritiscima i uticajima.
Ministar Nikola Selaković mogao bi da ima (namerno koristim pogodbeni način i rasuđujem u sferi pretpostavki da ne bih iznova bio izložen tužbi za uvredu i naknadu nematerijalne štete) nekoliko razloga da na ovaj ili onaj način utiče na ishod suđenja u mom slučaju.
Prvi, najmanje važan, jeste da je svojevrsni koautor kritikovane knjige. Drugi, mnogo važniji jeste činjenica da je asistent privatnog tužioca prof. Sime Avramovića. Svako ko je svoj radni vek proveo na Univerzitetu dobro zna kakav sve može biti odnos između profesora i njegovog asistenta. Profesor najpre ima presudnu reč prilikom prvog izbora u zvanje asistenta i po pravilu on je taj koji savetuje kandidatu da se javi na konkurs. Zatim, ne samo od sposobnosti asistenta nego i od predusretljivosti ili zlovolje profesora zavisi brzina asistentovog napredovanja. Kao mentor, profesor je kadar da ubrza, uspori, pa čak i potpuno osujeti odbranu doktorske teze, bez čega nema daljeg napredovanja. Nedavno je baš na Pravnom fakultetu u Beogradu, za dekanstva Sime Avramovića, jedan asistent satrven i lišen asistentskog zvanja, a time i univerzitetskog posla, tako što je njegov mentor najpre odugovlačio sa čitanjem predate teze, a potom napisao da ta teza uopšte ne ispunjava univerzitetska merila.
Nikola Selaković je dovoljno dugo asistent, pa je verovatno razabrao da njegov položaj na Fakultetu i dalje napredovanje, pored njegove vrednoće i sposobnosti, i te kako zavise od njegovog mentora i profesora, dok profesor ne zavisi od njega, sem kad ode u penziju i želi da se njegov udžbenik i dalje prodaje studentima. To je razlog koji navodi dobar deo asistenata da budu u podređenom, da ne kažem u podaničkom odnosu prema svom profesoru.
Uz to Nikola Selaković ima i dodatni razlog. Zbog odlaska u profesionalnu politiku i preuzimanja ministarskog položaja, njegov radni odnos na Fakultetu nalazi se u stanju mirovanja. Ali će se on kad-tad vratiti na Fakultet u skromno početničko zvanje asistenta, pošto je malo verovatno da će moći da do kraja života bude plaćeni državnik i zvaničnik, što nije pošlo za rukom ni Slobodanu Miloševiću. A kako je već sada u poodmaklim godinama za asistenta, kada se bude vratio na Fakultet moraće što pre da doktorira. A to neće biti mogućno bez izuzetne predusretljivosti njegovog mentora, prof. Sime Avramovića. Drugim rečima, Nikola Selaković je, kako se to u kolokvijalnom govoru kaže, u očekivanju da mu za koju godinu, a možda i ranije, prof. Sima Avramović nešto učini.
Koliko je, pak, meni poznata priroda takvih odnosa, nema takvog činjenja bez uzvraćanja, pre ili posle očekivanog činjenja. Javnost je već obaveštena da je Nikola Selaković, u svojstvu ministra pravde i državne uprave, mnogo učinio svom mentoru i profesoru. Po svoj prilici on ga je uveo u državnu Komisiju za pomilovanje (podatak o tome da je Sima Avramović član komisije za pomilovanje našao sam na veb sajtu: http://www.novosti.rs/vesti/ dana 10. februara 2014. godine u 7 časova i 44 minuta). Nadam se da bar sudijama ne treba da objašnjavam šta sve član ove Komisije može da učini i da li to članstvo donosi neke prihode. A sada ću postaviti pitanje moralne ispravnosti tog Selakovićevog čina.
Kada sam 1968. godine, u poodmaklim godinama, otišao u vojsku, koja je tada bila dobro uređena, važilo je pravilo da oficiri i podoficiri ne smeju da pozajmljuju novac od vojnika, niti stariji po činu starešina od mlađeg. Sudijama ne treba objašnjavati zašto je to pravilo propisano i u čemu je bila njegova svrha. Već u vreme kada je moj sin služio vojsku od vojnika, koji su bili na odsustvu, očekivalo se da nešto donesu starešini (bar piće). Drugim rečima, kada je posredi odnos između mlađeg i starijeg, kakav je odnos između asistenta i njegovog mentora profesora, jako je opasno ako mlađi nešto čini starijem, pošto to obično čini u očekivanju da se dobije nešto što se graniči sa protekcijom i nezasluženom korišću.
Posle ovog uvodnog objašnjenja postaviću, da bih otklonio krivični progon, samo retorično pitanje: ako je Nikola Selaković, kao ministar pravde, mogao da uvede svog mentora i profesora u nadasve važnu Komisiju za pomilovanje, što se inače nije moglo skriti od javnosti, zašto mu ne bi učinio nešto što je veoma lako skriti od javnosti i što se možda nikada neće pouzdano utvrditi?
Da ne bih išao dalje, a jasno je kuda bih mogao otići, suočiću dva iskaza o činjenicama:
1. da je sudija Snežana Đokanović bar u tri navrata ozbiljno narušila procesno i materijalno pravo, što sam već naveo, i što se sudijama, kao kumulativni prestup, nikada ne događa;
2. da je ministar pravde Nikola Selaković asistent privatnog tužioca i u pogledu daljeg tečenja svoje univerzitetske karijere u zavisnom položaju od njega.
Po mom sudu, ono prvo ne može se objasniti bez veze sa ovim drugim.
No, ako je ono što je do sada rečeno u sferi pretpostavki, Nikola Selaković ipak ima jak motiv da mi naudi. Dana 18. decembra 2012. godine on je, u svojstvu ministra pravde i državne uprave, uputio zahtev Ustavnom sudu da zastane sa ocenom ustavnosti uredaba kojima su u naš pravni poredak uvedeni prvi briselski sporazumi dok je Boris Tadić bio predsednik Republike, i tom prilikom obavestio Ustavni sud da je obrazovao radnu grupu za izradu nacrta zakona kojim će se urediti suštinska autonomija Autonomne Pokrajine Kosova i Metohije. Ja sam to pismo prvi objavio, a posle jedne godine i dva meseca pokazalo se da nikakva radna grupa nije obrazovana, te da je to bila nedostojna obmana samo da bi se dobilo odlaganje postupka koji Ustavni sud vodi. Takve stvari se ne zaboravljaju, pa se čeka zgodna prilika da se uzvrati.
To Selakovićevo pismo, koje sam obelodanio, jeste nesumnjiva činjenica i to bi takođe mogao biti njegov razlog da me sačeka na ćupriji. A sudije dobro znaju kako to ministar pravde može da izvede.
Konačno, pored ovog Selakovićevog ličnog motiva, postoji i opštiji razlog koji je njega ili nekog drugog visokog, a možda i najvišeg zvaničnika naveo da utiče na ishod ovog suđenja. Već duže vreme ja pregovore sa predstavnicima vlade samozvane države kosmetskih Arbanasa smatram protivustavnim, a njihov ishod – takozvane briselske sporazume – veleizdajom. Uz to sam, na molbu Demokratske stranke Srbije, sastavio četiri podneska Ustavnom sudu kojima se osporava ustavnost briselskih sporazuma. Ti podnesci su objavljeni u „Pečatu“, a ja sistematski pišem o Kosovu i Metohiji u jednoj skromnijoj reviji i u svojim napisima uterivanje naših državljana i sunarodnika u nama neprijateljsku državu, konstituisanu na delu naše državne teritorije, kvalifikujem kao veleizdaju. Ti podnesci Ustavnom sudu, koji su bili objavljeni i kao posebna publikacija, i napisi s takvim kvalifikacijama, sigurno izazivaju neraspoloženje (da ne upotrebim neku težu reč) kod onih na koje se pomenuta kvalifikacija odnosi. Pa kako nije bilo zgodno da me zbog toga krivično gone, verovatno su rasuđivali: ako mu ništa ne možemo na mostu sačekaćemo ga na ćupriji.
Ta ćuprija je navodna uvreda Sime Avramovića. I nije uopšte slučajno što sudija Snežana Đokanović veli u obrazloženju svoje presude da sam „profesora Simu Avramovića nazvao izdajnikom“ (str. 3), iako se ta kvalifikacija ne nalazi u izreci same presude. Time su svi oni, koji u javnom govoru koriste reči izdaja i izdajnik radi kvalifikovanja onih koji su na vlasti, upozoreni kako će proći ako takve reči i dalje koriste.
Pa da zaključim. Navodna uvreda zbog koje sam prvostepenom presudom osuđen predstavlja disimulovano krivično delo. Pravi razlog zbog kojeg sam osuđen jeste politički delikt mišljenja, koji je pre više godina dekriminalizovan, a koji sudija Snežana Đokanović, pod velom lične uvrede, vraća u sudsku praksu i politički život ove zemlje.

[/restrictedarea]