Да ли судија штити издају?

Пише Коста Чавошки

Пре четири године Коста Чавошки је у овом недељнику под насловом „Издаја се исплати“ објавио критички приказ књиге Симе Аврамовића о страдању српских светиња на Косову и Метохији. Дана 27. новембра 2011. године, због осакаћене парафразе двеју реченица и двеју полуреченица, уз то истргнутих из контекста, првостепеном пресудом је осуђен за увреду аутора. Овом приликом објављујемо само мањи део жалбе окривљеног.

Жалба на пресуду Првог основног суда у Београду 46 К. бр. 23600/10 од 27. 11. 2013. године због:

– битне повреде одредаба кривичног поступка,
– битне повреде Кривичног законика и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода,
– погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања,
– одлуке о кривичној санкцији и
– сумње у непристрасност пресуђивања.

О б р а з л о ж е њ е

Битне повреде одредаба о кривичном поступку

Колико је то мени познато, текст који се у изреци (диспозитиву) пресуде инкриминише мора бити дословно наведен, што значи да мора бити целовит и аутентичан. У изреци своје пресуде судија Снежана Ђокановић осуђује окривљеног што је:
„у урачунљивом стању, при чему је био свестан свог дела и његове забрањености, чије је извршење хтео, у листу ‚Печат‘ бр. 124/2010. од 23. 07. 2010. године у ауторском чланку изнео тешке увреде на рачун приватног тужиоца, па је тако приватном тужиоцу окривљени приписао кривицу да није дао свој став о овом оружаном сукобу‘ истичући да је сасвим могућно да Сима Аврамовић уопште не зна шта је агресија, да као вајни стручњак за древну грчку државу и право [грешку у конгруенцији починила је судија], те због чега би Аврамовић имао потребе да стигне до пете књиге Историје пелопонеског [мало почетно слово употребила је судија] рата‘ и проучавао реторику Тукидидових јунака, када од древне грчке реторике нема никакве вајде, која, иначе, може обилато потећи из учешћа у међународним пројектима…“
Одговорно тврдим да ово нису моје аутентичне речи, него само оскудна парафраза истргнутих делова следећег мог текста:
„Већ на почетку свог увода Аврамовић & ком. наводе да је оружани сукоб у пролеће 1999. због Косова и Метохије вођен између НАТО-а и албанске гериле, с једне, и СР Југославије, с друге стране‘ (стр. 7). И мада одмах додају да је НАТО овај оружани сукоб‘ квалификовао као хуманитарну интервенцију‘, а СР Југославија као агресију‘, Аврамовић & ком. се не изјашњавају нити дају своју квалификацију овог – како то они веле – оружаног сукоба.
Такав њихов став је могао бити руковођен следећим разлозима. Сасвим је могућно да Сима Аврамовић уопште не зна шта је агресија, а да је и оно што је о њој некада знао напрасно заборавио. Додуше, као вајни стручњак за древну грчку државу и право он је својевремено морао читати и Тукидида, који је у приказу дијалога између Атињана и Мељана правио јасну разлику између нападача и нападнутог, силника и његове жртве, неправде и правде. Али зашто би Аврамовић уопште стигао до пете књиге Историје Пелопонеског рата‘ и проучавао реторику Тукидидових јунака, кад од древне грчке реторике данас нема никакве вајде, која иначе може обилато потећи из учешћа у међународним пројектима?“
Једино је овај текст могао бити инкриминисан у изреци пресуде, што судија Снежана Ђокановић није учинила, пошто приликом писања пресуде уопште није имала пред собом копију мог чланка која се налази у судским списима. Јер, да је то учинила, сигурно би запазила да се назив „Пелопонески рат“ пише великим а не малим почетним словом. [На страни 3. и 6. изнова назив Пелопонески рат пише малим почетним словом, што потврђује да није посреди штампарска него правописна грешка].
Поставља се одмах питање зашто је судија Снежана Ђокановић тако поступила. Па због тога што је поверовала да ја то нећу приметити, а да ће судије Апелационог суда поверовати да је она инкриминисала аутентичан и целовит текст, те да уопште неће имати ни мотива ни разлога да упоређују инкриминисани текст у изреци првостепене пресуде са аутентичним одломцима мог чланка. Надам се да ми нико неће замерити ако кажем да је такав поступак судије Снежане Ђокановић и са стручног и са моралног становишта недопустив, а судијама Апелационог суда препуштам да процене да ли је и злонамеран.
Па да видимо у чему су све разлике између инкриминисане парафразе у изреци пресуде и мог аутентичног текста! У својој изреци судија Снежана Ђокановић вели: „… па је тако приватном тужиоцу окривљени приписао кривицу да није дао свој лични став о овом оружаном сукобу‘.“ То једноставно није тачно. Ја сам само рекао: „Аврамовић & ком. се не изјашњавају нити дају своју квалификацију овог – како то они веле – оружаног сукоба.“ Право је чудо како је судија Снежана Ђокановић у овом мом исказу открила приписивање кривице Сими Аврамовићу, кад ја само кажем да Сима Аврамовић и његови коаутори нису оквалификовали правну природу овог оружаног сукоба, па ће се свако питати како казивање о ономе што се стварно догодило уопште може бити предмет инкриминације. И како може бити увредљиво казивање о ономе што се стварно догодило?
Следећа инкриминација у изреци пресуде јесте моја тврдња: „Сасвим је могућно да Сима Аврамовић уопште не зна шта је агресија“, после које је следила моја напомена: „а да је оно што је о њој некада знао напрасно заборавио“, коју је судија Снежана Ђукановић намерно изоставила. Први део ове реченице је само реторички исказ, док је битан изостављени део из којег проистиче да ја знам да Сима Аврамовић зна шта је агресија и да то читаоцима стављам до знања, а да је он то своје знање потиснуо, на шта указује синтагма „напрасно заборавио“. Ја, дакле, не пребацујем Сими Аврамовићу да не зна шта је агресија, него му замерам што то своје знање неће да употреби и питам се из којих разлога то неће да учини.
Потом следи потоњи део изреке пресуде: „… као вајни стручњак за древну грчку државу и право, те због чега би Аврамовић имао потребе да стигне до пете књиге Историје пелопонеског рата‘ и проучавао реторику Тукидидових јунака, када од древне грчке реторике данас нема никакве вајде, која, иначе може обилато потећи из учешћа у међународним пројектима“. У овој осакаћеној парафрази мог аутентичног исказа недостаје цела следећа реченица: „… Он је својевремено морао читати Тукидида, који је у приказу дијалога између Атињана и Мељана правио јасну разлику између нападача и нападнутог, силника и његове жртве, неправде и правде.“ Кад кажем да је морао да чита Тукидида, то само значи да га је стварно и читао и да је сигурно запазио дијалог између Атињана и Мељана, у којем се, поред осталог, показује како расуђује агресор, а како онај који је изложен ничим изазваном и неправедном оружаном нападу, тј. агресији. Овај мој изостављени исказ је важан, јер он објашњава смисао потоњег питања: „због чега би Аврамовић имао потребе да стигне до пете књиге Историје пелопонеског рата‘?“ [Ни формулација овог питања није аутентична.] Ово питање судија Снежана Ђокановић оквалификовала је као увреду пошто ја наводно тврдим да Сима Аврамовић у свом проучавању Тукидида није стигао ни до његове пете књиге.
Невоља судије Снежане Ђокановић је и у томе што моје реченице тумачи искључиво ауторитетом власти у име народа, а не и ауторитетом знања. Она заправо није разабрала зашто ја наводим баш Тукидидову пету књигу, а не рецимо другу или седму. Ја сам се овде послужио езотеричним говором којим се права садржина написаног текста открива само уском кругу посвећених, док су сви остали, мање упућени, остали под утиском спољашњег привида. Тај спољашњи привид у овом случају јесте наводно пребацивање Сими Аврамовићу да је био толико лењ да није стигао ни до Тукидидове пете књиге. Прави смисао, који су поред Симе Аврамовића разабрали и сви зналци Тукидидовог дела, било је замерање Сими Аврамовићу што Тукидидово правно и морално разумевање агресије на острво Мелос, садржано у петој књизи, није применио и на оружани напад Атлантског пакта на нашу земљу 24. марта 1999. године. Како судија Снежана Ђокановић то није разабрала, будући да се није бавила великим историчарима који су изван интересовања правника практичара, могла ме је на једном од рочишта упитати: Зашто Ви професоре наводите баш пету, а трећу или шесту књигу Тукидидове повести Пелопонеског рата? Није ме, нажалост, питала, а ја се нисам усудио да јој то објашњавам, да јој не би тиме ставио до знања да у то није упућена.
Да је судија Снежана Ђокановић прочитала цео мој напис у „Печату“, она би сигурно запазила да је, по мојој процени, Сима Аврамовић избегао да исправно квалификује оружани напад Атлантског пакта на СР Југославију не због незнања него из користољубља. Јер, одмах после инкриминисаног одломка, следи овај одељак:
„Други разлог за избегавање поменуте квалификације био је ипак пресудан. Да је оружани напад Атлантског пакта на СР Југославију квалификовао као агресију, што је иначе морао да учини јер је био извршен без изричитог одобрења Савета безбедности УН, он би такође био присиљен да ту агресију подведе под највећи злочин – злочин против мира, због којег су, поред осталог, одговарале нацистичке главешине у Нирнбергу – и да цивилне и војне предводнике држава које су извршиле агресију означи као ратне злочинце. Да је то учинио, био би једном за свагда стављен на црну листу оних који више не могу добити ни један евро или долар из иностранства. Уместо тога, послужио се изразом оружани сукоб‘, што ће његови инострани финансијери схватити не само као прећутно признање да је то била хуманитарна интервенција‘, него и да је њен крајњи исход – самозвана косметска држава – оправдан и легитиман. Касније ћемо показати да Аврамовић није изневерио ни ова очекивања својих налогодаваца и финансијера.“
Надам се да је сада савршено јасно да ја не пребацујем Сими Аврамовићу да не зна шта је агресија, што је судија Снежана Ђокановић инкриминисала као увреду, него му замерам што, у очекивању новца из иностранства, избегава да оружани напад Атлантског пакта на СР Југославију квалификује као агресију. А како ме је судија Снежана Ђокановић осудила на енормну новчану казну (200.000 динара) не само што сам наводно тврдио да Сима Аврамовић не зна шта је агресија или је напрасно заборавио оно што је раније о њој знао него и што му замерам што поменути оружани напад није ваљано квалификовао као агресију, тиме ће она ући у анале нашег правосуђа као судија који подстиче оне, који, као сарадници страних сила, из користољубља поменуту агресију квалификују као хуманитарну интервенцију, која би била морално исправна и допуштена, или само као оружани сукоб, пошто им својом пресудом ставља до знања да ће сви они који им јавно пребацују, да су удворице и продужена рука страних сила агресора, бити осуђени за увреду.
Последња инкриминација у изреци пресуде јесте: „… А на старни 35 [прва штампарска и друга правописна грешка нису моје] иронично закључујући да је у тексту брошуре промакла једна истинита тврдња, јер је његовом (Аврамовићевом) полицијском уху [у изворном тексту пише њуху] и цензорском оку промакло објашњење испред [у изворном тексту пише испод] слике бр. 5 на 19. страни да су марта 2004. године манастир Светих Арханђела‘ у Призрену опљачкали албански терористи и руља‘. – Окривљени злурадоо [штампарска грешка није моја] верује да ће због ове грешке бити знатно смањен бакшиш који ће Сима Аврамовић добити од Хашима Тачија и Агема [у изворном тексту пише Агима] Чекуа, од износа који је иначе примерен издајницима српског народа‘.“
Па да видимо у чему је та моја злурадост! У вери да наше процесно право не допушта да се једна или две реченице истргну из контекста и потом инкриминишу, навешћу следећа два одељка који претходе овим двема инкриминисаним реченицама:
„Једно од кључних упутстава страних налогодаваца и финансијера Сими Аврамовићу тицало се задржавања по сваку цену повољне представе о косметским Арбанасима, која је подразумевала њихово неквалификовање као виновника тешких ратних и поратних злочина и разарања. Иако Аврамовић & ком. наводе мање-више тачан број спаљених, разорених, сравњених са земљом или тешко оштећених српских православних цркава, манастира, гробаља и других сакралних објеката, нигде не наводе ко је то учинио. Пажљивим читањем утврдили смо да се тако поступило 62 пута, уз могућност да нам је неколико таквих места и промакло.
То су наравно смишљено учинили. Како је ова брошура на енглеском језику искључиво намењена странцима, они из њеног садржаја неће ни моћи ни хтети да изведу закључак да су сва ова разарања починили косметски Арбанаси. Напротив, можда ће најпре помислити да су неке цркве и манастири страдали током пролећног бомбардовања 1999. године као колатерална штета; да су неке паљевине последица удара муња и громова или кратког споја на електричним инсталацијама; а није искључено да ће помислити да је на Косову и Метохији било разарајућих земљотреса приликом којих су само српске православне цркве и манастири сравњени са земљом.“
Ја наравно нисам властан да у жалби било кога питам, али очекујем да ће бити часних људи који ће оне, који моју иронију поводом написа испод поменуте слике квалификују као кривично дело увреде, питати како би они поступили када би сазнали да је у брошури, намењеној иностраним читаоцима, Сима Аврамовић чак 62 пута пропустио да наведе да су виновници спаљених, разорених и са земљом сравњених српских светиња на Косову и Метохији били косметски Арбанаси и да ли би били бар иронични или би ово Аврамовићево пропуштање примили као његову непристрасност и научну објективност.
Иако се од судије који саставља пресуду захтева само апсолутна веродостојност и аутентичност текста који се у изреци пресуде инкриминише, чега се судија Снежана Ђокановић, како сам то већ показао, није држала, по мом суду истоветан захтев важи и за образложење у којем се наводе искази оптуженог и приватног тужиоца. Наравно да се при том сажимају ти искази, али се не могу преправљати на начин који помера или мења њихов смисао. А уколико су нетачни, то би се у завршном делу образложења, који представља расуђивање и став самог судије, морало рећи и показати. Тако на стр. 3. судија Снежана Ђокановић наводи да је оптужени „суду доставио извештај Баки [треба Бакија] Свирца који је званичник самозване приштинске владе, чији ставови су идентични као и ставови Симе Аврамовића, те да је то био разлог зашто је професора Симу Аврамовића назвао издајником“. То није тачно. Нисам га назвао издајником зато што има исте ставове као и Баки Свирца, него због тога што предлаже и подржава законска и друга решења која су у интересу свима нама непријатељске државе – самозване државе косметских Арбанаса. Иначе, израз „издаја“ наводим тек на самом крају мог изворног текста, објављеног у „Печату“, а под издајом подразумевам ускраћивање лојалности својој држави и признање туђе непријатељске државе успостављене на делу територије властите државе.
Још већи зазор изазива несклоност судије Снежане Ђокановић да исправи очигледно нетачан исказ приватног тужиоца, који иначе није ни у каквом односу са деловима мог чланка који су инкриминисани у самој тужби и потоњој пресуди. Тај исказ приватног тужиоца у образложењу пресуде (стр. 5) гласи: „Даље је додао да није тачно да је било где написао да ће [недостаје „се“] српске светиње на Косову сачувати и опстати само ако се примењује [треба примењују] закон и Устав Косова.“ Да је судија Снежана Ђокановић пажљивије прочитала брошуру коју су написали Сима Аврамовић и још пет коаутора, као и мој инкриминисани напис, сигурно би приметила да они чак шест пута (стр. 30, 43, 58, 75, 87. и 90.) наводе Закон о специјалним заштићеним зонама за историјски центар Призрена, Велику Хочу, манастире Грачаницу и Високе Дечане и још нека света места, који је 20. фебруара 2008. године, само три дана после самозваног проглашења независности, донео Парламент самозваног Космета. Аврамовићу не само што не смета што од тада наше највеће православне светиње штите они који су их све време од пролећа 1999. године угрожавали и разарали него тај закон противуставне и нелегитимне државе сматра благотворним средством заштите наших највећих светиња. А његова једина мана – вајка се Аврамовић – јесте у томе што се још не примењује. Свима нама, а надам се и судијама, остаје да се питамо какав је то уопште закон који је донет у намери да се не примењује.
Посебну пажњу залужује чињеница да судија Снежана Ђокановић на шестој страни своје пресуде наводи бланкетне појмове, чија се садржина окривљеном не открива, чиме се осујећује његово право на одбрану, о чему ће касније више бити речи.

[restrictedarea]

Сумња у непристрасност пресуђивања

Довођење у питање непристрасности судије, који је изрекао кривичну пресуду и казну, веома је озбиљан подухват. На то су ме навеле бар три пресудне чињенице. То су:
1. Навођење у изреци пресуде осакаћене парафразе двеју реченица и двеју полуреченица, истргнутих из контекста, уместо да се инкриминишу два аутентична одломка из мог чланка, што не би смео да учини ни судски приправник, као и истрзање једне реченице из ширег контекста који јој претходи и објашњава њен смисао;
2. Одбијање да се размотри и примени правно мишљење Врховног суда Србије од 25. новембра 2008. године, а да није наведен ниједан разлог зашто је тако поступљено;
3. Одбијање да се на овај кривичноправни случај наводне увреде примени прецедентно право Европског суда за људска права у Стразбуру, које је и за наше судове релевантно право, што знају већ студенти треће године права.
Док ће прву наведену повреду одредаба кривичног поступка судија Снежана Ђокановић вероватно покушати да оправда заузетошћу и преоптерећеношћу великим бројем нерешених предмета, другу и трећу повреду релевантног права за пресуђивање никако неће моћи да објасни. А кад судија не може јавно да оправда неки свој велики преступ, то само значи да постоји неки тајни разлог који он крије.
По мом суду, тајни чинилац који је утицао на пресуђивање у овом случају јесте Никола Селаковић, министар правде и државне управе. На то упућују два податка:
1. Чињеница да је он својеврсни коаутор књиге коју сам критички приказао у „Печату“, а коју је он дизајнирао, о чему сведочи објашњење на последњој страни које гласи: Front cover photo – Ass. Nikola Selaković, LLM;
2. Околност да је он асистент приватног тужиоца проф. Симе Аврамовића.
Објављивање мог критичког приказа ове књиге сигурно је погодило све њене коауторе, укључујући и Николу Селаковића, о чему сведочи огорчени напис у „Печату“ једног од старијих коаутора, који ме, за разлику од Симе Аврамовића, ипак није тужио, него је сматрао да на моје речи треба одговорити речима, а не тужбом. Остали коаутори нису учинили ни једно ни друго, али је питање да ли би нешто учинили ако би им се за то указала прилика.
Таква прилика се сада указала Николи Селаковићу због изузетно високог и за правосуђе важног положаја. Као правнику који је деценијама пратио, анализирао и критички приказивао рад и одлуке наших судова, мени је добро познато на које се све начине утицало и утиче на пресуђивање судија. У најгоре време, одмах после ослобођења Београда и педесетих година двадесетог века, најпре ОЗН-а а потом УДБ-а, на папирићима су достављале судијама на колико година треба да осуде окривљеног. Касније су припадници УДБ-е давали налоге тужилаштву, а у судовима, рецимо Окружном суду у Београду, тачно се знало које судије пресуђују политички „осетљиве“ предмете, које им је председник суда преко реда додељивао. У изузетно важним случајевима такву одлуку доносили су највиши партијски и државни званичници. Тако су, на захтев Јосипа Броза Тита, одлуку о кривичном прогону Михаила Ђурића донели Марко Никезић и Латинка Перовић, док су покретање кривичног поступка против моје маленкости наложили Боривоје Павловић, Ђорђе Везмар и Рајко Даниловић. У новије време такве „препоруке“ тужиоцима и судијама, овима другима обично преко председника суда, даје министар правде или неко из његовог министарства, а изгледа да је то чинио и негдашњи председник Врховног суда. То моје сазнање недавно је обогатила доскорашња министарка правде Снежана Маловић, рекавши да су „људи који данас воде ДС“ спречавали обрачун са организованим криминалом, што значи да су утицали на рад тужилаштва. Све то судије добро знају, само о томе не говоре јавно, него искључиво у кулоарима. И није искључено, чак је врло вероватно, да је међу судијама које приликом последње „реформе“ правосуђа нису реизабране, било и оних који се нису довољно повијали и савијали под спољним притисцима и утицајима.
Министар Никола Селаковић могао би да има (намерно користим погодбени начин и расуђујем у сфери претпоставки да не бих изнова био изложен тужби за увреду и накнаду нематеријалне штете) неколико разлога да на овај или онај начин утиче на исход суђења у мом случају.
Први, најмање важан, јесте да је својеврсни коаутор критиковане књиге. Други, много важнији јесте чињеница да је асистент приватног тужиоца проф. Симе Аврамовића. Свако ко је свој радни век провео на Универзитету добро зна какав све може бити однос између професора и његовог асистента. Професор најпре има пресудну реч приликом првог избора у звање асистента и по правилу он је тај који саветује кандидату да се јави на конкурс. Затим, не само од способности асистента него и од предусретљивости или зловоље професора зависи брзина асистентовог напредовања. Као ментор, професор је кадар да убрза, успори, па чак и потпуно осујети одбрану докторске тезе, без чега нема даљег напредовања. Недавно је баш на Правном факултету у Београду, за деканства Симе Аврамовића, један асистент сатрвен и лишен асистентског звања, а тиме и универзитетског посла, тако што је његов ментор најпре одуговлачио са читањем предате тезе, а потом написао да та теза уопште не испуњава универзитетска мерила.
Никола Селаковић је довољно дуго асистент, па је вероватно разабрао да његов положај на Факултету и даље напредовање, поред његове вредноће и способности, и те како зависе од његовог ментора и професора, док професор не зависи од њега, сем кад оде у пензију и жели да се његов уџбеник и даље продаје студентима. То је разлог који наводи добар део асистената да буду у подређеном, да не кажем у поданичком односу према свом професору.
Уз то Никола Селаковић има и додатни разлог. Због одласка у професионалну политику и преузимања министарског положаја, његов радни однос на Факултету налази се у стању мировања. Али ће се он кад-тад вратити на Факултет у скромно почетничко звање асистента, пошто је мало вероватно да ће моћи да до краја живота буде плаћени државник и званичник, што није пошло за руком ни Слободану Милошевићу. А како је већ сада у поодмаклим годинама за асистента, када се буде вратио на Факултет мораће што пре да докторира. А то неће бити могућно без изузетне предусретљивости његовог ментора, проф. Симе Аврамовића. Другим речима, Никола Селаковић је, како се то у колоквијалном говору каже, у очекивању да му за коју годину, а можда и раније, проф. Сима Аврамовић нешто учини.
Колико је, пак, мени позната природа таквих односа, нема таквог чињења без узвраћања, пре или после очекиваног чињења. Јавност је већ обавештена да је Никола Селаковић, у својству министра правде и државне управе, много учинио свом ментору и професору. По свој прилици он га је увео у државну Комисију за помиловање (податак о томе да је Сима Аврамовић члан комисије за помиловање нашао сам на веб сајту: http://www.novosti.rs/vesti/ дана 10. фебруара 2014. године у 7 часова и 44 минута). Надам се да бар судијама не треба да објашњавам шта све члан ове Комисије може да учини и да ли то чланство доноси неке приходе. А сада ћу поставити питање моралне исправности тог Селаковићевог чина.
Када сам 1968. године, у поодмаклим годинама, отишао у војску, која је тада била добро уређена, важило је правило да официри и подофицири не смеју да позајмљују новац од војника, нити старији по чину старешина од млађег. Судијама не треба објашњавати зашто је то правило прописано и у чему је била његова сврха. Већ у време када је мој син служио војску од војника, који су били на одсуству, очекивало се да нешто донесу старешини (бар пиће). Другим речима, када је посреди однос између млађег и старијег, какав је однос између асистента и његовог ментора професора, јако је опасно ако млађи нешто чини старијем, пошто то обично чини у очекивању да се добије нешто што се граничи са протекцијом и незаслуженом коришћу.
После овог уводног објашњења поставићу, да бих отклонио кривични прогон, само реторично питање: ако је Никола Селаковић, као министар правде, могао да уведе свог ментора и професора у надасве важну Комисију за помиловање, што се иначе није могло скрити од јавности, зашто му не би учинио нешто што је веома лако скрити од јавности и што се можда никада неће поуздано утврдити?
Да не бих ишао даље, а јасно је куда бих могао отићи, суочићу два исказа о чињеницама:
1. да је судија Снежана Ђокановић бар у три наврата озбиљно нарушила процесно и материјално право, што сам већ навео, и што се судијама, као кумулативни преступ, никада не догађа;
2. да је министар правде Никола Селаковић асистент приватног тужиоца и у погледу даљег течења своје универзитетске каријере у зависном положају од њега.
По мом суду, оно прво не може се објаснити без везе са овим другим.
Но, ако је оно што је до сада речено у сфери претпоставки, Никола Селаковић ипак има јак мотив да ми науди. Дана 18. децембра 2012. године он је, у својству министра правде и државне управе, упутио захтев Уставном суду да застане са оценом уставности уредаба којима су у наш правни поредак уведени први бриселски споразуми док је Борис Тадић био председник Републике, и том приликом обавестио Уставни суд да је образовао радну групу за израду нацрта закона којим ће се уредити суштинска аутономија Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Ја сам то писмо први објавио, а после једне године и два месеца показало се да никаква радна група није образована, те да је то била недостојна обмана само да би се добило одлагање поступка који Уставни суд води. Такве ствари се не заборављају, па се чека згодна прилика да се узврати.
То Селаковићево писмо, које сам обелоданио, јесте несумњива чињеница и то би такође могао бити његов разлог да ме сачека на ћуприји. А судије добро знају како то министар правде може да изведе.
Коначно, поред овог Селаковићевог личног мотива, постоји и општији разлог који је њега или неког другог високог, а можда и највишег званичника навео да утиче на исход овог суђења. Већ дуже време ја преговоре са представницима владе самозване државе косметских Арбанаса сматрам противуставним, а њихов исход – такозване бриселске споразуме – велеиздајом. Уз то сам, на молбу Демократске странке Србије, саставио четири поднеска Уставном суду којима се оспорава уставност бриселских споразума. Ти поднесци су објављени у „Печату“, а ја систематски пишем о Косову и Метохији у једној скромнијој ревији и у својим написима утеривање наших држављана и сународника у нама непријатељску државу, конституисану на делу наше државне територије, квалификујем као велеиздају. Ти поднесци Уставном суду, који су били објављени и као посебна публикација, и написи с таквим квалификацијама, сигурно изазивају нерасположење (да не употребим неку тежу реч) код оних на које се поменута квалификација односи. Па како није било згодно да ме због тога кривично гоне, вероватно су расуђивали: ако му ништа не можемо на мосту сачекаћемо га на ћуприји.
Та ћуприја је наводна увреда Симе Аврамовића. И није уопште случајно што судија Снежана Ђокановић вели у образложењу своје пресуде да сам „професора Симу Аврамовића назвао издајником“ (стр. 3), иако се та квалификација не налази у изреци саме пресуде. Тиме су сви они, који у јавном говору користе речи издаја и издајник ради квалификовања оних који су на власти, упозорени како ће проћи ако такве речи и даље користе.
Па да закључим. Наводна увреда због које сам првостепеном пресудом осуђен представља дисимуловано кривично дело. Прави разлог због којег сам осуђен јесте политички деликт мишљења, који је пре више година декриминализован, а који судија Снежана Ђокановић, под велом личне увреде, враћа у судску праксу и политички живот ове земље.

[/restrictedarea]