Buduće bivše kolonije Velike Britanije

Piše Zoran Milošević

Nemačka sve više preuzima Evropsku uniju kao ekskluzivnu interesnu zonu (imperiju) u kojoj nema mesta za interese Velike Britanije i Francuske, te se Britanci zbog toga okreću „Britanskom komonveltu“

Jednog lepog dana ljudi će provaliti u zgradu Evropskog parlamenta i sve će vas povešati, vas lažljive činovnike! Istina će pobediti!, uzviknuo je poslanik Godfri Blum u Evropskom parlamentu tokom januarskog zasedanja (13–15) 2014. godine. Blum je član Partije nezavisnosti Ujedinjenog Kraljevstva, jedne od vodećih evroskeptičnih partija u Evropskoj uniji. Partija nezavisnosti Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP – United Kingdom Independent Party) trenutno je najpopularnija politička partija u Britaniji, prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja koje je sprovela kompanija „ComRes“, a po narudžbini novina „Sandej miror“ i „Indipendent“. Ozvaničenje svojih težnji evroskeptične partije Britanije mogu ostvariti tokom majskih izbora, što izaziva veliku zabrinutost u nekim državama Evropske unije, pre svega u Nemačkoj.

Britanskim biračima danas nisu privlačne tradicionalne partije, već mlada partija – Partija nezavisnosti koju podržava 27 odsto birača, dok laburiste i konzervativce podržava jedan, odnosno dva procenta manje. Neki popularnost Partije nezavisnosti tumače popularnošću lidera Najdžela Faradža, od koga je popularniji samo premijer Britanije Dejvid Kameron (22 naspram 27 odsto).

I premijer Velike Britanije Dejvid Kameron „leti“ na krilima evroskepticizma, po čemu se ne razlikuje od Partije nezavisnosti, jer namerava da raspiše referendum u državi o pitanju članstva u Evropskoj uniji ako njegova Konzervativna partija pobedi na sledećim izborima. Do referenduma Konzervativna partija će analizirati odnose Velike Britanije i EU i ukoliko posle toga ne bude potpisan novi ugovor Londona i Brisela, vlada će raspisati referendum o izlasku iz Evropske unije posle parlamentarnih izbora 2015. godine. Tačan datum je neizvestan, ali najverovatnije vreme održavanja referenduma je kraj 2017. godine, piše Karles Kasahuana (Carles Casajuana) za španski list „El Pais“. Kriza evrozone snažno umanjuje privlačnost evropskih integracija i gura Britaniju na kolosek na kojem se ona ne oseća prijatno. Zašto je Velika Britanija evroskeptična, odnosno nezadovoljna Evropskom unijom? Ima li  političku alternativu? Ko, dakle, poznaje britansku politiku i njenu duboku racionalnost, zna da britanski političari ne idu grlom u jagode, već da postoji (dobra) alternativa, tako da britanski evroskepticizam liči na dobro režiranu predstavu za javnost, jer je među političkom elitom sve već dogovoreno, samo ostaje da se uspešno odigraju poverene uloge. Radi se o tome da Nemačka sve više preuzima Evropsku uniju kao ekskluzivnu interesnu zonu (imperiju) u kojoj nema mesta za interese Velike Britanije i Francuske, te da se Britanci zbog toga okreću „Britanskom komonveltu“.

[restrictedarea]

ISKUSTVA „DEKOLONIZACIJE” Posle završetka Drugog svetskog rata Britanija je bila uvučena u niz konflikata na granicima svoje ogromne imperije. U toku procesa „dekolonijalizacije“ vojska i policija Britanske imperije učinile su neverovatne zločine (posebno po merilima „sveta posle Nirnberškog procesa“, ali su londonski političari uništili većinu dokumentacije o ovim zličinima. Ipak, osećajući kraj, političari iz Londona započeli su proces spasavanja Britanske imperije još 1931. godine osnivanjem „Britanskog komonvelta“. Komonvelt (engl. Commonwealth) je udruženje nezavisnih suverenih zemalja širom sveta, većinom nekadašnjih pripadnica Britanske imperije. Komonvelt je poznat i pod nazivima Komonvelt nacija, Britanski komonvelt nacija i Britanski komonvelt. Trenutno ima 53 države članice.

Prvi zadatak organizacije je bio da reguliše odnose između Ujedinjenog Kraljevstva i dominiona, pre svega sa Australijom, Kanadom i Novim Zelandom. No, posle Drugog svetskog rata ovim putem su pošle i druge „buduće bivše kolonije“. Šef Komonvelta je kraljica Engleske, a naglašena je praksa predstavljanja zajednice kao ceremonijalno-dobrotvorne organizacije, koja nema nikakav značaj, osim za ispoljavanje kolektivnih seansi nostalgije. Ipak, nije tako, tvrdi portal sputnikipogrom.com.

 

AMBASADORI KOMESARI Ako se, dakle, dublje sagleda uloga Komonvelta, vidi se da je nadležni sud za sve članice britanski sud, tačnije „Sudski komitet Tajnog saveta“. Povremeno ovaj sud procesuira političare Komonvelta (čak i one iz SAD) retko, ali im sudi. Možete li zamisliti da je Vrhovni sud Srbije nadležan i danas za sve republike bivše Jugoslavije ili Vrhovni sud Rusije za sve članice Sovjetskog Saveza? Drugo, diplomatski odnosi država članica Komonvelta održavaju se posredstvom britanskih funkcionera (na primer, ako bi Ukrajina htela da postavi ambasadora u Srbiji, obratila bi se ministarstvu spoljnih poslova Rusije!) a svakako je interesantan „detalj“ da se pri akreditaciji unutar Komonvelta ne nazivaju ambasadorima, već „komesarima“. Treće, građani država članica Komonvelta mogu da glasaju na izborima u drugim državama zajednice (na primer, presednik Srbije pobeđuje na izborima zahvaljujući podršci građana Hrvatske ili obrnuto). Četvrto, zajednički bruto nacionalni dohodak 2013. godine svih država Komonvelta je bio preko 10 triliona dolara, a samo 2006. iznosio je tek 5,5 triliona dolara. Unutar Komonvelta se trguje sa većim olakšicama nego sa državama izvan zajednice, od 30 do 50 odsto. Rast ekonomije svih država Komonvelta je 7 odsto, što je u svetu prožetom krizom začuđujuće. Izvoz Britanije u druge članice Komonvelta 2013. godine je bio veći od 90 milijardi dolara, što je samo četvrtina izvoza u države Evropske unije, ali ako se pogleda statistika, vidi se da svake godine britanski izvoz raste u države Komonvelta prosečno za 10 odsto. Peto, Komonvelt se prostire na trideset miliona kvadratnih kilometara gde žive 2,2 milijarde ljudi, pod direktnim uticajem Velike Britanije. Ovo je nezamisliv prostor za biznis kojim se ne mogu pohvaliti ni Amerikanci. Britanski univerziteti su mesta okupljanja studenata iz svih bivših kolonija, ali i mesta gde otvaraju svoja odeljenja. U slučaju potrebe Britanija može da izvrši mobilizaciju svih država Komonvelta radi zaštite svojih interesa. Još jedan interesantan detalj – 10 odsto sastava britanske armije su vojnici i oficiri iz Komonvelta, a do 2020. godine, prema planu ministarstva odbrane,  treba da ih bude 20 odsto.

Istorija pokazuje da je „bivša“ Britanska imperija opasan (ne)prijatelj. Kada je Južnoafrička Republika postala neposlušna, London je organizovao blokadu koja je dovela bukvalno do katastrofe. Slično sada prolazi Zimbabve, isključen iz Komonvelta i za poslednjih 10 godina pretvoren od bogate u državu gladnih. London, očigledno, ne trpi pobunu. Pokazuje se da kolače deci u Zimbabveu ipak mesi i peče baka iz Londona, navodi portal knowhistory.ru.

Nepoštovanje opšteprihvaćenih ljudskih vrednosti, posebno ljudskih prava, ako je to interes Velike Britanije, opravdano je. Podsetimo se da je Uhuru Keniata  predsednik Kenije, optužen za ubistvo preko 2.000 ljudi. Međunarodni sud se bavio njegovim slučajem i optužio ga za „prestupe protiv čovečnosti“, no u Londonu je ovaj čovek bio omiljen i priman od svih sa velikom srdačnošću, dok su se moralisti iz Evropske unije zgražavali. Mahinda Radžapakse, predsednik Šri Lanke, prema optužnici ubio je više od 40.000 mirnih ljudi, raspustio jednom parlament i pohapsio većinu opozicionara, ali ga London nije kaznio. Upravo suprotno, u novembru 2013. godine primio je delegaciju saveznika iz Komonvelta kako bi razmatrali pripreme za sportske igre Komonvelta planirane za ovu godinu.

 

POTENCIJAL ZA ŠIRENJE Koliki ugled Komonvelt ima, govori podatak da tamo žele da uđu i države koje nisu bile u sastavu Britanske imperije, na primer, portugalski Mozambik i nemačko-belgijska Ruanda, te francuski Gabon. Komonvelt, što je interesantno, ima ogroman potencijal za širenje. Na primer, prema istraživanjima javnog mnjenja u 2011. godini stanovnici nekih afričkih država su se saglašavali da njima direktno vlada London, a tako misle i stanovnici Jamajke. Zanimljivo je da svega nekoliko analitičara povezuje britanski evroskepticizam sa privlačnošću Komonvelta. Od 1990. godine u Komonvelt je ušao francuski Kamerun, što je pravno obrazloženo time da je jedan mali deo zemlje nekada pripadao Britanskoj imperiji, pa se to može primeniti i na Francusku (niko nije zaboravio englesko-korzikansko kraljevstvo) i Nemačku (nasleđe Hanoverske dinastije) dok London ističe da u koju god je zemlju stupila noga vojnika Kraljevstva, ona može postati članica Komonvelta, a u svetu postoje samo 22 države gde nije stupila britanska vojska.

No, divljenje svih velikih država, kada su u pitanju Britanija i Komonvelt, izaziva podatak da svi troškovi administracije ovog neokolonijalnog aparata ne prelaze 26 miliona dolara. Englezi prosto ne dozvoljavaju velike troškove što uvek novca gladna birokratija traži.

Transformacija imperije u Komonvelt postala je veliki uspeh kolonizatora, a   poboljšao se i standard i uslovi života stanovnika kolonija. Britanske vlasti su time spasene od izdržavanja infrastrukture i vojske, a lokalne države su stekle samoupravu. Upravo ove države danas pokazuju najbolji ekonomski uspeh (Indija, na primer).

No, postoji i jedna država gde Britanija vlada direktno – Kanada, navodi portal politikus.ru. General-gubernator Kanade (o kome se malo piše a ima ogromna ovlašćenja)  jeste šef izvršne vlasti i nijedan zakon ne može biti usvojen bez njegovog odobrenja. Može da raspusti kanadski parlament. On postavlja premijera i federalne ministre, senatore, sudije i druge činovnike. General-gubernatora Kanade postavlja lično engleska kraljica. Trenutno tu funkciju obavlja Dejvid Lojd Džonston (David Lloyd Johnston) a zakletva koja se prilikom imenovanja polaže glasi: „Zaklinjem se na vernost Njenom veličanstvu kraljici Elizabeti Drugoj, kraljici Kanade, a direktno i njenim naslednicima. Da mi Bog pomogne!“ Prosečno, general-gubernator dužnost obavlja pet godina, ali u teoriji nema vremenskog ograničenja. Sličan uticaj Britanija ima i na Novom Zelandu i u Australiji, a ove zemlje su joj skoro uvek pomagale u ratovima, od kojih je samo Drugi svetski rat predstavljao opasnost za njenu bezbednost. Politiku Londona u najvažnijim oblastima automatski slede Kanada i Australija, posebno u  energetici. Interesantan je i podatak da su Britanija i Kanada počele ujedinjavati  ambasade po svetu…

Postoji mišljenje da Sunce nikada ne zalazi nad Britanskom imperijom, jer kada na ostrvima Pitkern u Tihom okeanu počinje da pada mrak, onda je sigurno da u oblasti Diego Garsija u Indijskom okeanu sviće. Tako, tehnički posmatrano, kao i mnogo godina unazad „Sunce ne zalazi iznad Britanske imperije“.

DOMINACIJA

Pax Britannica, po analogiji sa latinskim Pax Romana, jeste period dominacije Britanske imperije na moru i u međunarodnim odnosima, počevši od bitke na Vaterlou 1815. godine do kraja Prvog svetskog rata (1914–1918). Britanska imperija bila je najmoćnija u periodu od 1837. do 1901. godine.

Evroskepticizam

Prema podacima istraživačke agencije „Opinion“ u januaru 2014. godine izlazak Britanije iz Evropske unije podržava 52 odsto Britanaca, dva odsto više nego u novembru 2013. godine.

Britanski mediji, jasno je, ipak kreiraju javno mnjenje protiv Evropske unije. To otkrivaju i sami naslovi: EU – Britanija spremna na izlazak; Velika Britanija izlazi iz Evropske unije; Produbljuje se kriza između Evropske unije i Britanije… Upravo najčitanije britanske novine „San“ i „Dejli mejl“ otvoreno pišu o EU sa mržnjom, a malo nijansiranije novine „Tajms“ i „Dejli telegraf“  takođe su evroskeptične, tako da je broj zagovornika Evropske unije u Britaniji sve manji.

[/restrictedarea]