Zajednički marš liberala i nacista

Piše Filip Rodić

Šta je zajedničko ekstremnim feministkinjama i ekstremnim desničarima? Mogu li istu bitku voditi prebogati Jevrejin i neonacisti? U čemu je razlika između desnice na Zapadu, koju Brisel i Vašington progone, i desnice u nekim istočnoevropskim zemljama gde  isti ljudi ekstremiste nazivaju borcima za slobodu i demokratiju? Poslednja dešavanja u Ukrajini daju nedvosmislen odgovor na ova pitanja

Kada je Treći rajh preuzeo kontrolu nad Mađarskom 1944, Džordž Soroš imao je 14 godina. Da bi ga spasao od opasnosti da bude deportovan u neki od koncentracionih logora, njegov otac, bogati budimpeštanski advokat, kupio mu je lažna dokumenta i podmitio jednog Mađara koji je radio kao državni službenik da ga predstavlja kao svoje hrišćansko kumče. Na taj način, mladi Soroš ne samo da se našao u situaciji da izbegne smrt u gasnoj komori  nego i da zaradi svoj prvi novac radeći za naciste na konfiskaciji imovine Jevreja koji su bili deportovani. Soroš je sam priznao da je ovo radio i hladnokrvno dodao da ne oseća nikakvu krivicu zbog toga što je profitirao na nesreći svojih sunarodnika, jer „da nije on to radio, radio bi neko drugi“. Ovo je rekao u intervjuu u emisiji „60 minuta“ emitovanoj na američkoj televiziji „Si-Bi-Es“ 20. decembra 1998. Od Drugog svetskog rata, situacija se dramatično promenila: Soroš je nastavio sa biznisom i zaradio milijarde, nacisti su izgubili rat i u većini zemalja otišli u ilegalu. Danas Soroš ne mora da radi za njih, ali nacisti danas rade za njega. Barem kada su Ukrajina i neke druge zemlje u pitanju.

 

SOROŠ U UKRAJINI Prošle godine, kada su francuski tradicionalisti, odnosno desnica, izašli na ulice da protestuju zbog predloga zakona o legalizaciji istopolnih brakova i redefinisanja pojma porodice, pripadnice ekstremističke organizacije „Femen“ su ih napale i pokušale da ih ponize. Na drugom kraju Evrope, one danas nastupaju zajedno sa neonacistima u borbi protiv vlasti u Kijevu. Njihovi finansijeri u oba slučaja su isti i imaju iste ciljeve, ali različita savezništva. Savezništvo je različito samo na prvi pogled, ali kada se zagrebe ispod površine, suština je ista – borba protiv istinske Evrope i istinskih evropskih vrednosti koju dele lažni borci za slobodu i izmanipulisani zanesenjaci koji ostvaruju ciljeve kapitala i atlantskog Levijatana.

Kako piše na internet stranici Soroševog „Fonda za otvoreno društvo“, misija ove organizacije u Ukrajini je da „radi na stvaranju otvorenog, sveobuhvatnog, pluralističkog društva zasnovanog na demokratskim vrednostima“. „Naši projekti i finansijska pomoć vode se principom da do istinskih promena može doći samo ako su obezbeđena ljudska prava i dostojanstvo“, navodi se na ovoj stranici i dodaje da fondacija sarađuje sa „vodećim ukrajinskim nevladinim organizacijama (…) u sprečavanju odstupanja od demokratskih reformi“. Kako u praksi može izgledati to „sprečavanje odstupanja od demokratskih reformi“, upozorio je još aprila 2011. šef poslaničke grupe vladajuće Partije regiona Aleksandar Jefremov koji je rekao da Soroš za Ukrajinu priprema „libijski scenario“. „Imam informacije da je Soroš obezbedio izvesne fondove kako bi se pripremila grupa mladih u Ukrajini koji bi pokrenuli akciju sličnu onim u Severnoj Africi“, rekao je Jefremov i izrazio nadu da će Ukrajinci biti dovoljno mudri da ne nasednu na takve provokacije. Da se ne radi o nekoj teoriji zavere i propagandi vladajuće stranke koja je, kako bi rekli opozicionari, „nedemokratska i autoritarna“, dokazuje činjenica da je o umešanosti Soroša u ukrajinsku unutrašnju politiku govorila i sama Julija Timošenko, koja se danas proglašava za najveću nevinu žrtvu političkog obračuna „diktatora“ Viktora Janukoviča sa svojim protivnicima. Ona je, naime, još 2008, kada je bila ukrajinska premijerka, otvoreno rekla da pokušava da umanji efekte svetske finansijske krize prateći savete Džordža Soroša. Ovo je izazvalo sumnje u to da bi, preko takvih saveta, Soroš mogao uticati na kurs ukrajinske nacionalne valute zarad sopstvenih interesa. Pod „sopstvenim interesima“ ovde se podrazumeva finansijska mahinacija koju je Soroš u prošlosti izveo nekoliko puta sa različitim valutama, od kojih je najlukrativnija bila ona od 16. septembra 1992. godine, poznata kao „crna sreda“ u kojoj je zaradio milijardu britanskih funti obarajući njenu cenu i primoravši London da se povuče iz Evropskog mehanizma za deviznu razmenu.

 

[restrictedarea]

 

NEONACISTI PO MERI EU I SAD Kakva je ta „grupa mladih“ i za šta su se pripremali, vidljivo je danas na ulicama Kijeva i nekih drugih gradova, uglavnom na zapadu Ukrajine. Radi se, u najvećem broju, o pristalicama ekstremističke i rusofobne stranke „Svoboda“, koju predvodi Oleg Tjagnjibok, najomiljeniji evropski ekstremni nacionalista u Briselu i Vašingtonu, s kojim se sastaju i koga podržavaju visoki zvaničnici, od visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton do američkog senatora Džona Mekejna. U atlantističkim prestonicama Tjagnjibok je omiljen još od 2004, kada je učestvovao u prvom pokušaju prevođenja Ukrajine u zapadnu sferu uticaja. Može se reći da ga je preporučio i proslavio snimak govora koji je u leto te godine dao pred grupom svojih mladih pristalica, u kojem je uzviknuo da je „došlo vreme da Ukrajina bude vraćena Ukrajincima“ i da su upravo oni ti kojih se „moskovsko-židovska mafija koja upravlja Ukrajinom najviše plaši“. Dok Moskvu smatra „najvećom pretnjom po Ukrajinu“, ovaj „nacionalista“ zalaže se za članstvo u NATO i EU, što je u potpunom neskladu ne samo sa većinskom voljom Ukrajinaca nego i sa ideološkom pozicijom svih evropskih desničarskih stranaka i pokreta.

Ko je najveći heroj ukrajinskih „boraca za slobodu i ljudska prava“ , jasno je. Više hiljada ljudi okupilo se 1. januara u Kijevu kako bi procesijom obeležili rođendan Stepana Bandere. Noseći baklje, zastave EU, stranke „Svoboda“, ali i stranke „Udar“ Vitalija Klička, ovi ljudi su odali počast čoveku koji je bio lider ukrajinskih nacionalista tokom Drugog svetskog rata čije su snage, boreći se uz naciste, izvršile genocid nad ukrajinskim Rusima, Poljacima, Jevrejima i Romima i čija su zverstva zbog svoje surovosti, poput ustaških u Hrvatskoj, izazvala gnušanje i samih Nemaca. U ovoj procesiji učestvovali su i sveštenici Ukrajinske unijatske crkve, čiji je Tjagnjibok sledbenik, koja je sa oko četiri miliona sledbenika (oko 10 odsto stanovništva) treća verska zajednica u Ukrajini i koja je tokom Drugog svetskog rata, takođe, otvoreno podržavala zločine ukrajinskih nacionalista. Bivši predsednik Ukrajine Viktor Juščenko, koji je na vlast došao na krilima „narandžaste revolucije“ pod pokroviteljstvom Brisela i Vašingtona, dekretom potpisanim 22. januara 2010. proglasio je Banderu „herojem Ukrajine“, što je izazvalo talas protesta među ruskim stanovništvom ove zemlje. Ovaj dekret ukinut je po dolasku na vlast sadašnjeg predsednika Viktora Janukoviča.

S obzirom na to da su EU i SAD omogućile uspostavljanje mafijaškog i zločinačkog režima na Kosovu, da su se borile zajedno sa Al Kaidom i Muslimanskom braćom u Libiji i sada u Siriji, ne iznenađuje njihova podrška ukrajinskim ekstremistima. Najviši zvaničnici EU i SAD, poput predsednika Evropske komisije Žozea Manuela Baroza, Ketrin Ešton ili pretendenta na mesto predsednika SAD, senatora Džona Mekejna, i pomoćnice američkog državnog sekretara Viktorije Nuland, ovoj rulji daju legitimitet. Demonstrante je tokom posete Ukrajini 11. decembra obišla Eštonova i pružila im podršku. Nekoliko dana kasnije, 16. decembra, demonstrante je obišao i Mekejn koji im je poručio da će SAD preduzeti „konkretne mere“ protiv ukrajinskih vlasti i da bi Vašington trebalo da „vrlo ozbiljno razmotri“ mogućnost sankcija protiv Kijeva ukoliko uđe u carinsku i trgovinsku uniju sa Rusijom. „Ovde smo da bismo podržali vašu pravednu borbu, suvereno pravo Ukrajine da slobodno i nezavisno odlučuje o svojoj sudbini, a vaša sudbina je u EU. Želimo da jasno kažemo Rusiji i Vladimiru Putinu da je mešanje u ukrajinska pitanja za SAD potpuno neprihvatljivo“, rekao je okupljenima Mekejn koji se smatra jednim od vodećih glasova američke spoljne politike. Pitanje je, međutim, koliko Ukrajina zaista „slobodno i nezavisno“ odlučuje o svojoj sudbini ako joj jedan američki senator govori kojim pravcem treba da ide, i ko se „meša u ukrajinska pitanja“ pošto nije poznato da se ijedan poslanik Ruske dume obratio bilo kome u Kijevu.

 

GEOPOLITIČKI RAT Na prvi pogled, ova savezništva deluju čudno i neočekivano. Kako je moguće da evropski liberali i ukrajinski nacionalisti imaju više zajedničkog nego, na primer, francuski (zapadnoevropski nacionalisti u najvećoj meri stali su na stranu legitimne ukrajinske vlasti) i ukrajinski nacionalisti? Ako se pogleda malo dublje i u obzir uzme šira slika, stvar je jasna – radi se o geopolitičkom sukobu pristalica evroatlanskog i evroazijskog koncepta. Za atlantiste, pitanje Ukrajine je od suštinskog značaja i određuje dugoročnu budućnost čitavog prostora bivšeg SSSR-a. Ukoliko ova zemlja prigrli evroatlantsku opciju, to će značiti kraj Putinovog režima, ali ukoliko Ukrajina priđe Rusiji, onda su evroatlantski temelji žestoko uzdrmani. NATO već čini sve što je u njegovoj moći da baltičke republike i Poljsku zaštiti od sve impresivnijih i integrisanijih snaga Rusije i Belorusije, a ako bi im se pridružila Ukrajina, atlantistička migrena bi se pretvorila u košmar. U ovoj situaciji na ivici ponora, Putin je atlantistima naneo preventivni udar – tokom sastanka u Kremlju, pristao je da otkupi evrobonove u iznosu od 15 milijardi evra i za trećinu smanji cenu po kojoj se gas prodaje Ukrajini. Ovo je Kijev spasilo od bankrota i masovne nezaposlenosti, što nije baš po volji Briselu i Vašingtonu. Štaviše, dvojica predsednika potpisala su sporazum o jačanju međusobne industrijske saradnje.

Kada se sve ovo uzme u obzir, ne čudi što današnja situacija u Ukrajini mnoge analitičare podseća na situaciju u bivšoj Jugoslaviji početkom 90-ih godina. Zapad koji istovremeno podržava liberalne demokrate i ekstremne nacionaliste, opasnost od razbijanja države po etničkim šavovima i ulazak u krvavi građanski rat, ekonomsko razaranje potencijalno industrijski snažne države… Istorijske sličnosti idu još dalje. Ukrajina je duboko podeljena između etničkih Ukrajinaca i Rusa, između katolika i pravoslavaca, između zapadnog dela zemlje i istočnog. Sličnost je i u tome što se sukob javlja između dve grupe ljudi sa minimalnim i nepreciznim razlikama, a ovolika sličnost je pogodno tle za trvenje. Poput Jugoslavije, današnja Ukrajina je proizvod volje drugih i bez sopstvene istorijske misije, administrativni entitet bez organske nacije ili države po kojoj bi se definisala. Ukratko, etnički Ukrajinci, kao i Hrvati, pate od istorijskog deficita i njihova istorija je u najvećoj meri bila istorija drugih, istorija sila koje je okružuju. S druge strane, etnički Rusi, poput Srba, teže povratku matici i ponovnom uspostavljanju sopstvene imperije.

 

[/restrictedarea]