Sve je isto, samo tužbe nema

Piše Miodrag Zarković

Punu godinu od kako je „Pečatu“ pretila sudskim progonom, Radio-televizija Vojvodine nesmanjenom žestinom nastavlja da deluje protiv Srba, ovog puta zdušno pokušavajući da ih okrivi za Holokaust

Opis jedne emisije prisutne u srpskom etru, a okačen na zvaničnom sajtu televizije na kojoj se emisija i prikazuje, glasi doslovce ovako:

„Kao i prethodne sezone, bićemo i u Regionu. U susednoj Hrvatskoj, BiH, Kosovu, Makedoniji, Crnoj Gori, ali i susednoj Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj.“

Nađe se, eto, „Kosovo“ na spisku okolnih, međunarodno priznatih država. Istina, ne kaže se izričito da je reč o „državi“ Kosovo, ali se takav zaključak neizostavno nameće.

Ako se pitate ko izdržava takvu emisiju i takvu televiziju, kakav to grozni tajkun svojim nečasno stečenim milionima plaća otimanje cele jedne pokrajine od države Srbije, odgovor vam se, sva je prilika, neće dopasti: vi lično! Reč je, naime, o Radio-televiziji Vojvodine, izdržavanoj iz budžeta – koji, je li, pune građani Srbije; odnosno, o navodno informativno-kolažnoj emisiji „Radar“ autorke Marine Fratucan, koja se svakog utorka uveče prikazuje na RTV-u.

 

BABE I ŽABE Ako pak mislite da se spisak nepočinstava autorskog tima „Radara“ završava na sajtu i na Kosmetu, sledi još jedno neprijatno iznenađenje, u vidu poslednje emisije, prikazane 21. januara. Krenimo od uvodnog obraćanja Marine Fratucan. Pročitajte ga u celosti, pa se zapitajte čime ste zaslužili takvu kaznu da baš vi – građani Srbije – budete poslodavci ovoliko nedarovitoj novinarki:

„Danas je u Briselu održana prva međuvladina konferencija Srbije sa Evropskom unijom, čime je i zvanično označen početak pregovora Srbije sa EU. Danas je u Novom Sadu započelo obeležavanje 72. godišnjice Novosadske racije, u kojoj su jedinice mađarske vojske za mesec dana na području južne Bačke ubile blizu četiri hiljade ljudi. Iako sami po sebi ova dva događaja naizgled nemaju veze jedan sa drugim, ipak, ukoliko se osvrnemo na osnovne postulate na kojima je i osnovana Evropska unija, još iz perioda kada je Robert Šuman, francuski ministar spoljnih poslova, predložio ujedinjavanje francuske i nemačke industrije uglja i čelika pod zajedničku vlast 1950, čime je iskazana dobra politička volja, iako zasnovana pre svega na ekonomskom interesu, za prevazilaženjem višedecenijskih sukoba u pređašnjim ratovima između ove dve zemlje; ako pogledamo i ugovore koji su u okviru Evropske unije usledili kasnije, kao i mnogobrojna dokumenta kojima se uz ekonomsko jedinstvo propagira pre svega jednakost svih bez obzira na nacionalnu, versku ili bilo koju drugu vrstu različitosti, onda bismo možda ova dva važna događaja iz sadašnjosti i prošlosti Srbije mogli dovesti u vezu. Uz nadu da nam se stradanja zbog drugačije nacije ili vere nikada više neće ponoviti, ni u Evropskoj uniji, ali ni na putu do nje.“

[restrictedarea]

Ovakav monolog ni opijati ne bi mogli da objasne. Ovo nije obična uskraćenost u nadarenosti za novinarski poziv. Ovo je izvežbana, izbrušena ispraznost, besmisao koji je nemoguće shvatiti kao obraćanje odrasle osobe – a on to, za nevericu, ipak jeste. Genijalna voditeljka je pokušala da u logičku celinu poveže datum početka pregovora sa njoj omiljenom Evropskom unijom i godišnjicu najstrašnijeg zločina na području Vojvodine u Drugom svetskom ratu! Ali ne pade joj na pamet da nabroji sve države koje su, što posredno što neposredno, izvele ili potpomogle Novosadsku raciju, a koje su istovremeno danas ponositi članovi Evropske unije, nego akrobacijom preko mučenog Šumana i francusko-nemačke industrije održa gledalištu moralističko predavanje. A, kako biste stekli potpun uvid u to kakav je propagandni šund kuljao sa ekrana dok je Marina Fratucan izgovarala to što je izgovarala, evo natpisa koji je stajao tik uz nju, prenetog onako kakav je bio viđen preko TV prijemnika:

 

21. januar 2014.

21. januar 1942.

Da li smo

SVESNIJI i ODGOVORniji

ili samo STARiji

za 72 godine?

 

Zemljo, otvori se i progutaj nas, kad smo slepi pored očiju i gluvi pored ušiju, pa još plaćamo ovakve televizijske ispade!

 

„PRVA ASOCIJACIJA“ Vrhunac neukusa tek je sledio. Glavna tema emisije, u trajanju od skoro celog sata, bila je stradanje Jevreja u Drugom svetskom ratu (koje se u jednom delu zemalja obeležava 27. januara kao Dan Holokausta, što je Marina Fratucan navela kao glavni povod) a glavni, očigledno, da se za to stradanje nekim načinom prevashodno okrive Srbi. U to ime, pribeglo se proverenim novokomponovanim vradžbinama o tome kako su Srbi, pošto nisu – poput nekih drugih naroda – lično uzimali učešće u Holokaustu, svejedno krivi zbog toga što ništa nisu preduzeli da spreče nacističko zatiranje Jevreja.

Prekrajanje istorije počelo je sledećom ocenom Marine Fratucan:

„Kada je reč o Srbiji, prva asocijacija na Holokaust je svakako Staro sajmište u Beogradu, gde je bio najveći koncentracioni logor u jugoistočnoj Evropi.“

Po ovoj genijalnoj TV delatnici, eto, ispada da su Jasenovac i Jadovno verovatno bili na severozapadnom Marsu; osim ako genijalna delatnica ne smatra je Staro sajmište bilo veće stratište od Jasenovca i Jadovna, što, koliko sećanje služi, nije tvrdio čak ni pokojni Franjo Tuđman u svom „kreativnom“ „shvatanju“ „povijesti“.

Potom je Marina Fratucan prepustila reč svojoj omiljenoj saradnici, Jeleni Vukmanović, koja je u Beogradu bila pripremila prilog o dotičnom logoru. Prilog je otvoren sledećim otvorenim rečima:

„Za razliku od velikih logora u Jugoslaviji i drugim okupiranim državama, specifičnost logora na Starom sajmištu i u Topovskim šupama je što je u to vreme to bio deo svakodnevnog beogradskog života. S jedne strane zbog toga što je u logorima bio veliki broj ljudi koji su ceo život proveli u Beogradu, a onda i u njemu ubijeni, a sa druge strane zbog toga što su logoraši kroz bodljikave žice gledali kako njihovi sugrađani na samo 150 ili 200 metara dalje vode normalan život, istina, pod nemačkom okupacijom, ali ipak daleko slobodnije.“

Ovde potegnutu tezu, da su se beogradski Srbi bezdušno baškarili („pod nemačkom okupacijom, ali…“) dok su beogradski Jevreji bili istrebljivani, Jelena Vukmanović nastavlja malo dalje:

„Beograđani su pored logora u Topovskim šupama svakodnevno odlazili na posao, išli kući, tramvajskom linijom Slavija – Voždovac koja postoji i danas, nedeljom odlazili na fudbalske utakmice na današnji Partizanov a tada stadion Fudbalskog kluba BSK. Čak i onda kada je ulicama prolazila dušegupka, u kojoj su umirali ljudi.“

Iz čega se može zaključiti da je po svoj prilici Holokaustu doprinela čak i tramvajska linija, makar utoliko što „i danas postoji“ (iako, zapravo, niti jedna od današnjih tramvajskih linija u Beogradu ne počinje na Slaviji).

 

„KONTEKSTI“ I KONTEKSTI Na samom kraju priloga usledila je i poenta:

„Okretanje glave od stradanja, prema istoričarima, oko sedam i po hiljada ljudi, naočigled svih, bilo te `41. bilo danas, loše je za buduće generacije, saglasni su naši sagovornici. Jer, kako kažu, važni su vinovnici tih događaja, važno je čuti priče žrtava, ali podjednako je važan i kontekst onih koji su gledali a ništa nisu učinili.“

E sad, kad smo već kod konteksta, vredi ovde podsetiti na jedan, koji Jeleni Vukmanović možda i neće prijati. Naime, dotična je jesenas izveštavala sa lokalnih „izbora“ na Kosovu i Metohiji. Slala je tada priloge iz severne Kosovske Mitrovice. Ne baš profesionalne priloge, jer je, na primer, poput mnogih drugih novinara skoro potpuno bila skrajnula zagovornike bojkota, iako je većina stanovnika četiri severne opštine izabrala baš bojkot kao nešto čemu se valja prikloniti. Tada Jeleni Vukmanović ne samo da nije palo na pamet da se solidariše sa ugroženim sunarodnicima u okupiranoj pokrajini već im je, naprotiv, čak i odmagala u njihovoj borbi, ali zato danas nalazi za shodno da drži pridike vaskolikom Beogradu zbog navodne ravnodušnosti kojom je posmatrao Holokaust.

Od sagovornika na koje se Jelena Vukmanović poziva, u prilogu se jedino Milena Dragićević Šešić, potpisana kao kulturološkinja, složila sa tezom „Radara“:

„Kad kažemo edukacija, naravno da je to edukacija o Holokaustu koji se desio, ali i o svemu onome što je omogućilo da se taj Holokaust desi, a to znači da Beograđani žive sa svešću da se njihovi sugrađani, državljani njihovi, da kažemo ljudi sa kojima su sedeli u istoj klupi i živeli u istoj zgradi, odvode, a da oni ne dižu glas. (…) Meni se čini da veliki broj stanovnika Srbije čak i nije svestan tog problema i nije svestan da tu postoji jedna ogromna nepravda, jedna vrsta neke nove tranzicione nepravde, gde mi samo govorimo o nama gubitnicima od komunizma, a da smo malo zaboravili gubitnike od fašizma.“

 

„SVEDOKINJA“ ANTISEMITIZMA Tu se negde i završio prilog Jelene Vukmanović, a radnja se preselila nazad u studio, gde je Marina Fratucan ugostila Gorana Levija, predsednika Jevrejske opštine Novi Sad, i njemu postavila sledeće pitanje:

„Tvrdi se nekako u Srbiji, kada su neka obeležavanja kao što je Međunarodni dan ljudskih prava, da u Srbiji nema antisemitizma, međutim, svedoci smo skrnavljenja i sinagoga i grobalja, nekih grafita mržnje u tom smislu… Dakle, da li možemo reći da u Srbiji zaista nema antisemitizma?“

Ovo se može nazvati pitanjem samo zato što na kraju zaista stoji upitnik. Po svojoj suštini, međutim, ovo je čista i nimalo skrivena sugestija, odnosno, navođenje sagovornika na to da nesmotreno potvrdi nešto što sam od sebe možda i ne bi izrekao. Levi je, srećom, bio dovoljno vešt da ispliva iz voditeljkine zamke a da ne uvredi Srbe, pa je rekao da se antisemitizam u Srbiji ipak svodi na pojedinačne slučajeve.

Pokušaji „Radara“ da nasmrt zavadi Srbe sa Jevrejima ipak su se nastavili i u zaključnom delu emisije, koji je usledio. Tu se govorilo o zajedničkoj inicijativi „bivših jugoslovenskih republika“ da udruženim snagama obnove SFRJ paviljon u Aušvicu, tj. onaj deo u tamošnjem muzeju koji je bio posvećen stradalnicima sa područja Jugoslavije. U prilogu Aleksandra Reljića, mahom sačinjenom od podsećanja na strahote Aušvica, jedan od sagovornika bio je i Aca Singer, koji je preživeo užase dotičnog logora, a kasnije i predsedavao Savezom jevrejskih opština Jugoslavije.

Reljić u poodmaklom delu priloga kaže da Singera danas posebno vređa to što su u javnosti prisutni pokušaji relativizacije Holokausta, posle čega sam Aca Singer dobija reč i veli:

„Svi kažu: ‚Pa i Srbi su stradali!‘ I to je tačno, ja ne osporavam nigde da su i Srbi stradali, ali tvrdim da to nije isto bilo! ‚I Srbi su, više je Srba bilo poginulo…‘ Pa moglo je više Srba jer je bilo više Srba, ali procentualno smo mi 82 odsto stradali u bivšoj Jugoslaviji, u Srbiji isto tako, 85 odsto.“

Zastanimo malo na ovoj „to nije bilo isto“ tvrdnji. Ne služi Singeru na čast to što ju je izrekao. Ipak govori o Srbima, narodu koji je u dvadesetom veku više puta bio zverski istrebljivan, pa i u Drugom svetskom ratu (kada je, za razliku od Prvog, daleko više stradao srpski narod sa leve strane Drine). Govori o Srbima, narodu koji se, što nimalo nije nevažno, prvi u Evropi masovno digao protiv Hitlera i za to potom platio strahovitu cenu, a da nikada zbog toga nije tražio nikakvu povlasticu. Nimalo nije pristojno umanjivati stradanja tog naroda u poređenju sa nekim drugim, svejedno kojim.

 

ODAŠILJAČ KLEVETA Ali, uzmemo li u obzir naglašenu, ostrašćenu nameru sveukupnog novinarsko-uredničkog sastava „Radara“ da Srbe po svaku cenu svrsta u vinovnike Holokausta, nemoguće je utvrditi puku odgovornost samog Ace Singera. Ne bi to bio prvi put da su nečije reči izvučene iz konteksta, ili da su bile rezultat smišljene provokacije sagovornika. Ne može se tvrditi da se zaista tako i odigralo, ali se još manje može takva mogućnost odbaciti.

Na kraju, valja se podsetiti da se proteklih dana navršila puna godina od onoga kada je Radio-televizija Vojvodine naglas zapretila da će tužiti „Pečat“ i ovog autora, zbog niza tekstova o novčanim, ali i programskim i ideološkim, zloupotrebama u ovom glasilu. Naravno, od te tužbe nije bilo ništa, pošto ni pravnog osnova za istu naprosto nije bilo, što su i prozivani rukovodioci RTV-a izgleda shvatili čim su spustili galamu. „Radar“, avaj, pokazuje da je to i jedina promena, dok je u pogledu sadržaja pokrajinski „Javni servis“ ostao odašiljač vanredno zlonamernih televizijskih izraza, najčešće uperenih protiv države i naroda koji tu priučenu skupinu uz to i izdržava.

[/restrictedarea]