Što više dolara to više ničega

Svetska filmska produkcija u 2013. godini

Piše Vladislav Panov

Kao što je proces zauzimanja pozicija moćnih na svetskom tržištu svega, poznat i kao globalizacija, efektno i u korist najbogatijih uspešno okončan, tako je i u svetskoj filmskoj produkciji holivudska globalizacija već dugo svršen čin. Brojanje zarade kao merilo vrednosti, pa i samog postojanja, odnosno opravdanosti ulaganja rada u nešto, sada je već podrazumevajući manir u vrednovanju produkcije. Uostalom, filmska umetnost je prilično dugo poznatija pod terminima filmska industrija ili, još preciznije (poraznije) kao industrija zabave. Dakle, važi terminologija prigodnija fabričkim halama nego umetničkim naporima. Tako, ako se zapitate šta je bilo najbolje u jednoj godini, svi šrafovi i zamajci u medijskoproizvođačkoj koaliciji te industrije zabave će se odmah okrenuti učinku na top-listama. Tek onda na red dolaze popularne nagrade kao što su Oskar ili Zlatni globus. Još uvek, začudo, postoji izvesni raskorak između ove dve kategorije vrednovanja iako su obe porazne, ljigave i oportune do krajnjih granica. S jedne strane su dolari ti koji karakterišu vrednost, a s druge politički korektne teme koje se od procenitelja njihovih vrednosti i korektnosti u određenom momentu smatraju poželjnim i nagradama vrednih stremljenjima u filmskom radu.

 

Malobrojni hrabri izuzeci Jasno, ništa od svega rečenog ne manjka ni u upravo protekloj godišnjoj holivudskoj proizvodnji zabave. Kada pogledate top-liste, u prvih deset filmova, koji su Holivudu doneli oko osam milijardi dolara, nema nijednog autorski obeleženog, istinski stvaralački nadahnutog, tematski značajnog ili umetnički važnog dela koje se obraća starijoj ili zahtevnijoj, odnosno filmski obrazovanoj publici. Hitovi su to za zombifikovanu masu potrošača najprizemnije zabave nacije ispranih mozgova (bolje reći potpuno atrofiranih) video-igrama, rijaliti-šou serijama i stripovima. Tužno je što su tih osam milijardi dolara Holivudu doneli najmlađi naraštaji kao gotovo isključivi potrošači kojima se zabavna industrija ispiranja uma jedino i bavi. Još je tužnije da su na listama najboljih filmova 2013. godine do juče opravdano uticajnih i eminentnih filmskih glasila upravo filmovi sa ove top-liste. Tako je, recimo, nekada uticajni „Total film” magazin na četvrto mesto najboljih filmova 2013. godine stavio „Ajron mena 3“ koji je godinu završio na prvom mestu pomenute liste najkomercijalnijih sa uzbudljivom zaradom od milijardu i dvesta miliona dolara. Toliko uzbudljivom da je, eto, postao i jedan od najboljih filmova godine. Doduše, za ovaj magazin su šampion i vicešampion u ovom bizarnom i teško u pitanju ustanovljavanja redosleda dokučivom nabrajanju nešto drugačiji naslovi, SF „Gravitacija“ Alfonsa Kuarona (mada je i on na listi deset najkomercijalnijih, što je, valjda, izuzetak koji potvrđuje pravilo) i treći nastavak romantične trilogije koja traje skoro dve decenije, „Pre ponoći“, Ričarda Linklejtera. Oba, svaki na svoj način, hrabro van holivudskih stereotipa.

[restrictedarea]

Novinari akreditovani u Holivudu su, međutim, za film godine izabrali snishodljivu dramu o borbi crnog čoveka za slobodu, „Dvanaest godina ropstva” kojoj su dodelili Zlatni globus. Jasno, ova uvek zahvalna politički korektna tema set je nepobedivih aduta u ruci autora, što se moglo videti još pre nekoliko meseci kada se pojavio film i odmah, sasvim očekivano i od producenata planirano, bio prekomandovan u „oskarovski materijal“. Isto je tako sasvim providno oportun proizvod autora drame „Dalas bajers klab“ u kojoj za najbolju ulogu ovom nagradom počašćeni Metju Mekonahi tumači lik homoseksulaca koji umire od side (reciklaža „Filadelfije“). Nema nimalo sumnje da će obe ove nagrade biti ponovljene i kada je reč o Oskarima. Za najbolji film u ogranku mjuzikla i komedije (iako nije ni jedno ni drugo) odabrana je lagana akciona drama „Američka prevara“, savremena i inferiornija verzija „Žaoke“ Džordža Roja Hila. Koliko su, inače, snishdljivi i neprincipijelni glasači koji odlučuju o ovoj i dalje veoma cenjenoj nagradi pokazuje da je za najboljeg režisera izglasan pomenuti Kuaron za „Gravitaciju“, a ne crnoputi politički daleko prigodniji Stiv Mekvin za „Dvanaest godina ropstva“. Izuzev devet godina očekivanog nastavka u praćenju avanture njegovih junaka u melodrami „Pre ponoći“, zahvaljujući kojoj je za ljude od ukusa, inteligencije i filmskog rafinmana ovo bila sezona  vredna čekanja, čast produkcije što još drži do autorskog autoriteta  spasili su donekle oni koji to uvek i čine. Martin Skorseze pre svih, zahvaljujući odluci da na ramenima  „Vol strita“ Olivera Stouna i  nadgradnjom sopstvenog klasika „Dobri momci“ stvori vrhunski film hibrid, „Vuk sa Vol strita“ s kojim je uspeo čak da bude i politički angažovan. S druge strane, vremešni i sve ozbiljniji Vudi Alen sa dramom „Tužna Jasmin“  nadahnuo je neodoljivi glumački superdoprinos Kejt Blanšet (dobila Zlatni globus) stvorivši za svoj opus netipični ali svejedno vudialenovski pametan i zavodljiv film. „Kapetan Filips“ (borba za brod a zatim i za sopstveni život kapetana iz naslova protiv afričkih pirata) duguje svoj status naslova koji obeležava godinu bravuroznoj glumačkoj egzibiciji Toma Henksa. Mnogi su verovatno čekali i novo delo braće Koen, „Unutar Levina Dejvisa“ (muzička scena Grinič Vilidža pre pola veka) a možda je još više onih koji su zaljubljenici u pozitivno ludilo i uvek sasvim drugačiji filmski rukopis, razmišljanja i interesovanja Spajka Džonzija što se publici obratio sa njemu tipičnom bizarnom dramom „Ona“.  Tu se pozabavio analizom svih blagodeti ne nužno distopijske ali svakako ne baš poželjne civilizacije bliske budućnosti u kojoj je današnja pomama sveta za druženjem putem takozvanih društvenih mreža nadgrađena intenzivnim emotivnim sponama ljudi potrošača sa veštačkom inteligencijom.

 

Mali-veliki filmovi U grupu, i to kao predvodnik, takozvanih malih filmova koji su kodirani u taktu oskarovskog pulsa, ubraja se jedan od najznačajnijih i od „posebne kritike“ uvek hvalospevno komentarisan novi rad cenjenog Aleksandra Pejna, „Nebraska“ (analiza odnosa vremešnog i mrgudnog oca sklonog piću sa odavno otuđenim sinom sa kojim se uputio u susednu državu zbog podizanja nagrade od milion dolara). Njegov primat u ovom ogranku bi mogao da bude nadmašen ukoliko se merodavni preusmere na takođe vrhunski profilisan portret savremenog pakla američke porodice, „Avgust: Osejdž kaunti“ Džona Velsa, u kojem, pored ostalog, imamo jedinstvenu priliku da gledamo bravurozni portret ostarelog materfalimilajasa iz pakla u interpretaciji po običaju oskarovski naštelovane Meril Strip. Ovo je film koji je pomerio granice omiljene teme u američkom filmu, slike disfunkcionalne porodice, a dodao je i novu crtu u nedodirljivosti glumačke kreacije zla zahvaljujući agresivnoj nadahnutosti neverovatne Meril Strip. Glumački film godine, bez konkurencije. Mirnija, ali u istom košu „malih filmova koji iznenađuju Oskarima“, jeste i drama uglednog ostrvskog sineaste Stivena Frirsa „Filomena“ o životno dugoj potrazi majke za sinom koji je od nje otrgnut odmah po rođenju, dok je bila manastirska „štićenica“. Zanimljivo je da je među nominovane za najbolji film, kao jedan od udarnih kandidata za Zlatni globus u ovoj kategoriji, uvršten i komercijalni akcioni spektakl Rona Hauarda „Trka života“ koji je pokušao da ozbiljno i koherentno opiše kompleksni takmičarsko-(ne)prijateljski odnos nekadašnjih superheroja Formule1, Nikija Laude i Džejmsa Hanta.

 

Inferiorne pozajmice Ipak, većina pomenutih filmova, kao i niz drugih u svakom smislu inferiornijih, tek su nadgradnje, reciklaže ili čak sasvim otvorene pozajmice od prethodnih originala koji su rezultat autoriteta i integriteta istinskih sineasta. Tako je i na ovom planu naše vreme samo jeftina sena bolje prošlosti u kojoj se život, i mi u njemu, vrednovao na sasvim drugi, najpre pošteniji i ozbiljniji način. Filmovi jesu oduvek bili i roba. Ali nikada kao danas nisu bili samo roba, potrošni materijal za zabavu širokih masa koje autori i proizvođači ne poštuju, pa čak i ne tretiraju kao inteligentne osobe. Potraga dobro obrazovanog i obaveštenog filmofila za nečim vrednim i originalnim, što će ga učvrstiti u neizlečivoj ljubavi prema filmu, a ne dalje odbijati od njega, zbog toga je sve zaludniji i tegobniji posao. Pomenuti filmovi koji su figurirali kao glavni pretendenti za ovogodišnji Zlatni globus, pa će sigurno biti to i za predstojeći oskarovski turnus, nisu dovoljni da se sačuva ljubav, a još manje da se nadmaši komercijalni značaj filmova što donose milijarde i obezbeđuju lagodan život na visokoj nozi holivudskih božanstava. Zato ne treba očekivati naslednike Skorsezea, Vudija Alena, braće Koen ili Spajka Džonzija, kao što ih nema ni za još čuvenije autore iz prošlosti. Autorska moć holivudskog sineaste je degradirana na status studijskog potrčka koji u svom radu ne demonstrira kreativnost i originalnost, već dobru dresuru. To je dokazala i produkcija minule sezone. Čak ni izuzeci nisu uspeli da se približe nivou nekog budućeg klasika. Među njima je i nekoliko uvoznih sineasta koji su prekomandovani iz prve evropske lige u trećerazredni ili poslušničko-gramzivi, uvek oportuni holivudski esnaf u večitoj jurnjavi za dolarima.

1. Ajron men 3
2. Ogavni ja (animirani)
3. Igre gladi 3
4. Hobit 2
5. Brzi i furiozni 6
6. Univerzitet monstruma (animirani)
7. Zaleđeni (animirani)
8. Gravitacija
9. Čelični čovek
10. Tor: mračni svet

[/restrictedarea]