Srećni novi izbori

Piše Nikola Vrzić

Posle manje od dve godine Srbija ulazi u novu predizbornu kampanju koja će, prema neobično iskrenim rečima Branka Ružića, biti „jedna šarena laža“, i u kojoj će jedina prava opozicija vladajućim evrounijatima iz vlasti i opozicije, zato što jedina predstavlja realnu alternativu evrounijatskoj politici, biti Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice

U utorak 28. januara ostali smo bez vlade koja je „ostvarila značajne rezultate u više oblasti društvenog života“, koja je otpočela pregovore o pristupanju Evropskoj uniji „što je od istorijskog značaja za budućnost Srbije“ i „time je ostvaren višedecenijski cilj mnogih generacija“, koja je postigla „posebno značajne rezultate“ u dijalogu sa Tačijevim Kosovom „čime je na najbolji način realizovana politika zaštite državnih i nacionalnih interesa na Kosovu i Metohiji“ a „srpski narod na Kosovu i Metohiji prvi put je dobio svoju legalnu i legitimnu vlast koja je priznata i od međunarodne zajednice“, i uz sve to je ostvarila i „veoma značajne rezultate“ i „na polju unutrašnjih reformi i na polju borbe protiv kriminala i korupcije“. Štaviše, „potpuno je promenjena slika o Srbiji u međunarodnoj zajednici“. Pri čemu je, pored svih ovih uspeha koje je vlada Ivice Dačića sebi pripisala u obrazloženju predloga da bude ukinuta, među najvećima možda bio baš onaj koji se sastoji u odluci o sopstvenom ukidanju.

MUDRA ODLUKA I možda je, za vladu koja je za godinu i po dana postojanja pola godine potrošila na sopstvenu rekonstrukciju i još barem upola toliko na najave svog pada, dovoljno dugo i trajala. Formirana zahvaljujući neočekivanoj pobedi Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima, Ivici Dačiću je donela premijersku fotelju a Aleksandru Vučiću postizborni rast popularnosti kakav nije zabeležen u istoriji srpskog parlamentarizma. Svojim učinkom iznenadila je sve; i one koji su očekivali raskid sa politikom bivšeg predsednika Borisa Tadića, i one koji su se nadali da tog raskida neće biti. I toliko o njoj.

Iako pritisak opozicije – obeznanjene gubitkom vlasti ili pak hronično prognane iz medija na srpskom koje kontrolišu oni koji srpski ne govore – raspuštanje Dačićeve vlade i novi izbori postali su neminovni još kada je postalo očigledno da vlada zapravo i nije Dačićeva, ali da istovremeno nije ni Vučićeva u meri u kojoj bi, s obzirom na odnos snaga i stečene moći, to morala da bude. Izbori su postali neminovni i zbog onoga što je Dačić-Vučićeva vlada za svog mandata stigla da uradi a što nije najavljivala da će uraditi u prethodnoj predizbornoj kampanji – Briselski sporazum i bespogovorni put ka Evropskoj uniji – pa joj je zbog toga potreban makar i naknadni legitimitet, kako je uostalom primetio i američki sekretar za odbranu Čak Hejgel u pentagonskom susretu sa svojim srpskim kolegom Nebojšom Rodićem, pohvalivši odluku o izborima kao „mudru odluku koja treba da potvrdi da je volja građana u pravcu dosadašnjih energičnih i odlučnih reformskih procesa“. Ali su vanredni izbori postali neophodni i zbog svega što će nam tek uslediti u nastavku tog našeg strmoglavog puta ka Evropskoj uniji. A slede nam sve one bolne reforme – to jest, dalja liberalizacija tržišta rada, otpuštanja, ukidanja državne pomoći domaćoj privredi i prepuštanje (ne)zaposlene Srbije nevidljivoj ali zato surovoj ruci tržišta – koje minula vlada nije sprovela sada samo da bi to učinila naredna i to već na početku svog mandata, uz već viđeno i neuspešno i otuda neistinito opravdanje da je ta surova terapija neophodna da bismo, je l’, ozdravili u nekoj svetloj budućnosti do koje nikako da dobauljamo. Sad, da i nije toliko reč o terapiji koja za cilj ima ozdravljenje Srbije, već o izvršavanju naloga Evropske unije i međunarodnih finansijskih institucija kojima je zadatak da unapređuju interese svojih vlasnika a ne pacijenata poput nas, možda ćemo jednog lepog dana i shvatiti… Elem, kako sve to – od onakvog Zakona o radu, Zakona o stečaju, privatizaciji… – mora da bude urađeno (jer hoćemo ka Evropskoj uniji a ne zato što je to prirodna neminovnost) i kako ćemo usred negativnih posledica tih zakona dočekati 2016. godinu, kada bi usledili redovni izbori na kojima bi reformatori od posledica svojih reformi verovatno nastradali, vanredni izbori su morali da budu raspisani sada. Da bismo novu priliku da nešto eventualno promenimo dobili tek 2018, a do tada…

E sad. Srpska napredna stranka unapred je proglašena za ubedljivog pobednika izbora koji će biti održani 16. marta. Ubedljive pobede na lokalnim izborima po Srbiji i astronomski rejtinzi u ispitivanjima javnog mnjenja ovakvim prognozama daju za pravo, no, kampanja tek sledi a i ćud naroda nije baš sasvim merljiva tvar, što će reći da svi oni rezultati po lokalu i anketama tek treba da dobiju svoju potvrdu. Ipak, u ovom trenutku malo je prostora za sumnju da će Vučićeva partija biti okosnica naredne vlade Srbije.

Čemu SNS može da zahvali na takvoj startnoj poziciji? Kad nam za godinu i po dana na vlasti ni za malo nisu popravili životni standard, nisu povećali legalnu zaposlenost, nisu otvorili kancelariju za brze odgovore, nisu prestali da zadužuju i zemlju i naše nerođene unuke… O Briselskom sporazumu da i ne govorimo. Jesu hapšenjem Miroslava Miškovića narodu pružili tračak nade u pravdu, ali tračak se, baš kao ni evrointegracije, ne sipa u traktor.

ADUTI Ako se, dakle, kao uzročnici popularnosti SNS-a izuzmu srpski mazohizam, harizma Nebojše Stefanovića ili izvanredan radni učinak ministarke energetike Zorane Mihajlović koji se ponajbolje video na decembarskim računima za struju, kao objašnjenje nam preostaje jedino razumljiva i sasvim zaslužena totalna zgađenost žutim poretkom u kojem smo živeli otkad znamo za sebe, to jest od 2008, i sa tom zgađenošću povezana nada, investirana u Aleksandra Vučića, da će nam doneti i bolji i pravedniji i pošteniji i življenja dostojniji život. To je talas na kojem SNS sada uspešno jaše i koji će ga nemilosrdno poklopiti ukoliko se nade u Vučića pokažu uzaludnim i promašenim koliko i ona Tadićeva prognoza da ćemo u Evropsku uniju ući 2012. godine.

Nasuprot tome, rezultat Dačićevog SPS-a i koalicije okupljene oko njega zavisiće uglavnom od ozbiljnog, za proučavanje, pitanja koliko je u Srbiji glasača sklonih da imaju poverenje u one koji ih otvoreno lažu. Jer, kako to reče član Predsedništva i predsednik Izvršnog odbora SPS-a Branko Ružić, „ja kao odgovoran političar, a to je i, siguran sam, odlika SPS i njegovog lidera, upravo insistiramo na tome da su kampanje jedna šarena laža“. S tim što SPS ima i dodatne adute u vidu potencijalnog nobelovca Ivice Dačića, ozbiljnih organizatorskih sposobnosti Žarka Obradovića koje su naročito došle do izražaja prilikom organizovanja male mature, Milutina Mrkonjića koji je za vreme svog mandata izgradio oko nula kilometara auto-puta, Dušana Bajatovića koji zaista ne prodaje maglu nego, izgleda, vazduh koji miriše na gas… A „Galeniku“ i Dejana Backovića da im i ne spominjemo.

Ipak, kad smo već kod „Galenike“, neće rezultat SPS-a i njegovih kadrova zavisiti samo od njih samih i onih koji veruju njihovim lažima i uspesima. Iako Ružiću, kako reče, „polako postaje zamorna ta kriminalizacija kadrova SPS“, novinski naslovi poput onog da „Lazarević (Branko, bivši Dačićev šef kabineta) u petak otkriva sve o Šarićevim vezama sa SPS“, uz tekuću istragu kriminalnog ispumpavanja novca iz „Galenike“ pod SPS-ovom kontrolom, svakako da ne mogu da poboljšaju izborne izglede Dačićeve partije; a koliko će ovi aduti protiv dosadašnjeg premijera tokom kampanje biti upotrebljeni, zavisiće prvenstveno od procene onoga koji je i u prilici da ih upotrebi, i verovatno će ih upotrebiti dovoljno da bi SPS-u spustio rejting i cenu, ali ne i previše, kako moguću postizbornu koaliciju sa ovom partijom ne bi učinio nemogućom, ili makar nemoralnijom nego što već to mora da bude koalicija glavnog borca protiv kriminala i korupcije sa čovekom koji je, i to tek pošto je na to primoran, priznao da se sastajao sa jednim od čelnika najvećeg kriminalnog klana u zemlji a i šire (dobro, objasnio nam je Dačić da nije znao čime se to g. Banana bavi).

A postavlja se i pitanje, baš kao i uoči prethodnih izbora, tačnog sastava koalicije koja će se okupiti oko SPS-a. Kao i pre dve godine, i sada se PUPS pomalo nećka jer „PUPS uvek može sa SNS, ali i sa Dinkićem i Čedom“, prenosi „Informer“ reči nekog „bliskog saradnika Jovana Krkobabića“. Prošli put je ovakva predizborna strategija pokeraškog blefiranja i šibicarskih pretnji PUPS-u donela veću zastupljenost na Dačićevoj listi, tako da nam sad preostaje samo da se udobno zavalimo i sačekamo ishod ove principijelne borbe za sopstvene fotelje.

Što se pak pomenute borbe protiv kriminala i korupcije tiče, udarac Vučićevom oreolu predvodnika borbe protiv te pošasti stigao je od onog čoveka opasnih namera koga je upravo Vučić i promovisao, od bivšeg ministra privrede Saše Radulovića. On je u ostavci otvorenoj javnosti naveo da su „ljudi iz kabineta Prvog potpredsednika direktno učestvovali u fijasku oko Vršačkih vinograda i to i sa strane prodavca, države, i sa strane kupca preko povezanih rodbinskih veza i njihovih firmi. Direktno iz kabineta i bez znanja Ministarstva privrede su išli nalozi direktorki Fonda za razvoj da skida blokade za pojedine tajkunske firme.“ SNS je na to odgovorila zahtevom nadležnim organima da sprovedu hitnu istragu o „različitim kriminalnim delima koje je počinio bivši ministar Saša Radulović, sprovodeći stečajne postupke i uništavajući firme i fabrike po Srbiji“, no bolje bi im bilo da su ćutali jer se posle ovakvog saopštenja postavlja logično pitanje zašto su ga uopšte i dovodili u vladu ako su već znali za to, to jest, zašto ga momentalno nisu smenili ako su za ta Radulovićeva nepočinstva saznali prekasno?

(Uzgred, i drugi je naslednik Mlađana Dinkića, ministar finansija Lazar Krstić, neoprezno otkrio javnosti kako vlada vlada, obelodanivši podatak da se u poslednja četiri meseca u javnom sektoru zapošljavalo po oko pet hiljada ljudi mesečno. Iz čega se može izvući zaključak da su vladajuće stranke i dalje najefikasniji servis za zapošljavanje u zemlji, pošto je teško poverovati da ih je mnogo novozaposlenih iz neke od opozicionih stranaka ili, ne daj bože, bez ikakve partijske knjižice.)

No vratimo se Saši Raduloviću. Sva njegova tvrdnja otići će u totalni paradoks i pravi bezobrazluk ako se tačnim ispostave medijske najave da će Radulović novo uhlebljenje svojih naraslih političkih ambicija pronaći kod prvog među (para)političkim tajkunima, kod Dragana Đilasa i onog dokazano kleptokratskog (dokaz se nalazi u našim i njihovim džepovima) udruženja koje sebe naziva Demokratskom strankom. Ali ono što je zapravo fantastično u svemu tome jeste mogućnost da oni koji su nam kožu odrali s leđa, svoj potencijalni izborni adut pronalaze u čoveku koji bi da nam skine i ono što nam je ispod leđa ostalo. A možda ih pojača i Zoran Živković, koji bi time od imena svoje stranke – Nova – tek napravio totalnu farsu. Tako da glasanje za SPS možda i neće biti najluđe što će srpski birač moći da učini te nedelje 16. marta.

Potencijalno ojačani za Sašu Radulovića, Đilasove su demokrate po svoj prilici i pre nego što je kampanja počela ostale uskraćene za Borisa Tadića i sve one kojima bivši predsednik iz nekog razloga i dalje predstavlja faktor u srpskoj politici. Ako je verovati medijskim najavama, Tadić priprema izbornu listu koja se bombastično naziva Demokratski front a zapravo će tu biti samo njegov deo DS-a, onaj deo DS-a koji je već otišao za Dušanom Petrovićem, i, prirodno, Nenad Čanak sa svojim vojvođanskim autonomašima. Ako je pak verovati zameniku predsednika DS-a Bojanu Pajtiću, u ovim se najavama „više radi o spinu od strane režima i SNS da bi se oslabile pozicije DS na ovim izborima, nego o nekom realnom bloku ili koaliciji stranaka koje bi na te izbore izašle“. S treće strane, sam Tadić jeste rekao da se o formiranju fronta nije razgovaralo zvanično, ali nama baš ta reč – zvanično – privlači pažnju, pogotovo zato što bivši predsednik (dosad) nije jasno odbacio mogućnost formiranja tog fronta, i naročito zato što su i Dušan Petrović i Bojan Kostreš ispred Čankovog LSV-a takvu mogućnost ostavili otvorenom. Kostreš je, štaviše, odbacio mogućnost ulaska u koaliciju sa DS-om, što znači da im za ulazak u parlament, osim ako se i sami ne proglase za Vlahe ili neku drugu još neupotrebljenu nacionalnu manjinu, preostaju samo ova potencijalna Tadićeva varijanta i Liberalno-demokratska partija Čedomira Jovanovića.

Što se pak Jovanovića tiče, on je još pre nekoliko meseci zaratio s Đilasom, a sada je – i to odmah posle sastanka sa ambasadorima iz EU – i izričito odbacio mogućnost priključenja Tadićevom „gubitničkom“ projektu. Što znači da mu predstoji grčevita borba za samostalni prelazak cenzusa, u čemu će mu sigurno od velike pomoći, pogotovo pred njegovim potencijalnim biračima, biti otvoreno koketiranje sa Vučićem i naprednjacima.

Ako će borba za prelazak cenzusa biti izazov za Jovanovića i LDP, šta je tek sa Mlađanom Dinkićem i njegovim URS-om? Ostavši bez vlasti, ostali su i bez dobrog dela mogućnosti da ponovo sebi kupe ulazak u parlament. Pa im kao glavni adut, ako ne uspeju da se uguraju u neki savez, preostaje samo Dinkićev čudesni instinkt za parazitiranje na srpskoj političkoj sceni.

A kad smo već kod toga, za Vuka Draškovića izgleda da ne moramo da brinemo: uglaviće se na listu SNS-a, pošto je na prethodnim izborima bio na listi LDP-a. Ili makar tako najavljuje, a SNS ne demantuje. I SNS-u će ostati da svojim biračima, ako im uopšte i postavljaju ikakva pitanja, objasni šta će im čovek koji se zalaže da „odmah otpočnu pregovori o pristupanju Srbije NATO-u“ i koji srpsku strategiju na Kosmetu svodi na prihvatanje Ahtisarijevog plana nezavisnosti Kosova, jer, „Albanci su ga prihvatili, i tražiti za srpske opštine na Kosovu gde god je to moguće poboljšanje Ahtisarijevog plana. I ništa više.“

KONSENZUS I ALTERNATIVA U svakom slučaju, izgledna rascepkanost tog izvorno proevropskog dela naše političke scene – da ih ne karakterišemo sada nekim preciznijim epitetom – na tri ili četiri kolone mogla bi bar jednu od tih kolona da ostavi ispod cenzusa. S druge strane, činjenica je i da SNS-u u ovoj situaciji odgovara ono što Srbiji ne odgovara: da ih u parlament uđe što više, pa da jedni drugima počnu da obaraju cenu u grčevitom pokušaju da, posle ulaska u skupštinu i budžetske apanaže, uđu i u vlast.

I tek time zapravo, posle sveg ovog besprizorja koje smo samo skicirali, dolazimo do suštine priče o našim srećnim novim izborima. Žalosna je istina, naime, da posle izglasavanja Briselskog sporazuma u Skupštini Srbije glasovima svih osim poslanika Demokratske stranke Srbije, više nijedna koalicija među njima nije nezamisliva. Naprotiv. Politika im je svima, uostalom, ista, a nalazi se u onom okviru Evropske unije o kojem smo opširno pisali prošle nedelje.

Pa tako „Blic“ – ako mu je verovati, čemu inače nismo sasvim skloni – izveštava o postizbornom planu naprednjaka po kojem bi među koalicionim parterima u novoj vladi „mogao da se nađe i LDP Čedomira Jovanovića, čiji su kadrovi dobili značajne funkcije po preuzimanju vlasti u Beogradu. Naš sagovornik navodi da je sa Jovanovićem još ranije napravljen dogovor. Ipak, u LDP to demantuju i tvrde da sa SNS i Vučićem nisu vodili razgovore ni o predizbornim ni postizbornim koalicijama.“ Opet, sam Jovanović je, ako pravilno čitamo njegovu izjavu, ovakvu mogućnost potvrdio, rekavši da „LDP ima neskrivenu želju da počne da sprovodi politiku o kojoj je govorio i koju je branio i afirmisao usamljen poslednjih 10 godina“, a koja je „u međuvremenu postala ključni element državne politike“. A sa kim će da je sprovodi ako ne sa strankom koja će vlast po svoj prilici osvojiti, sa SNS-om? I pride je aktuelnu vlast pohvalio zbog „svega dobrog što je uradila“, misleći na Briselski sporazum i početak pregovora sa EU, i izrazio zadovoljstvo što je vlast na međunarodnom planu „sprovela preokret o kojem je LDP govorio“. Dodamo li svemu ovome da je Aleksandar Vučić najavio da, ako dobije mandat, planira da „ujedini što više ljudi“, nužda za što preciznijim predizbornim izjašnjenjem o tome ko jeste, a ko nikako ne može da bude čak ni potencijalni partner u vlasti postaje još veća. Uostalom, pošteno je da unapred znamo možemo li glasanjem za SNS u paketu da dobijemo i LDP, i obrnuto.

Pri čemu, imajući u vidu latentni zahtev Evropske unije da promenimo svoj Ustav kako bi prestao da ometa sveobuhvatnu normalizaciju odnosa sa Kosovom, najava ujedinjavanja što više ljudi dobija i kudikamo zlokobnije razmere.

Što nas sve zajedno dovodi do Vojislava Koštunice i DSS-a, kao jedine stranke na srpskoj političkoj sceni koja ima realne šanse da pređe cenzus na predstojećim izborima, a koja pritom nudi politiku koja nije uokvirena onim briselskim EU okvirom za oduzimanje suvereniteta Srbiji. Koštunica: „Vlada je radila bespogovorno po nalozima Evropske unije i teško se ogrešila o Srbiju i njene nacionalne i ekonomske interese. Glavni uzrok naše nesreće na Kosovu bila je odluka Vlade da hoće da plati svaku cenu za evropske integracije. Isto tako, glavni uzrok našeg ekonomskog posrnuća je nastavak evropskih integracija i sprovođenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Umesto članstva u Evropskoj uniji Demokratska stranka Srbije je za slobodnu, samostalnu i politički neutralnu Srbiju. Hoćemo posebno da sačuvamo slobodnu trgovinu sa Rusijom, jer je to životno važno za našu ekonomiju. A nemoguće je sačuvati slobodnu trgovinu sa Rusijom ako nastavimo evropske integracije.“

Ovih nekoliko rečenica sažimaju predizbornu ponudu DSS-a, predstavljajući zapravo napad Davida na Golijata i pokušaj da se predstojeći izbori pretvore u svojevrsni referendum za ili protiv nastavka EUropskog posrtanja Srbije. Nema sumnje da će svi ostali, zabavljeni sopstvenim ličnim kombinacijama u nedostatku sopstvene politike koju su ionako poverili Briselu i Vašingtonu, učiniti sve što mogu – a mogu mnogo – da ovaj pokušaj DSS-a da unese politiku u srpsku parapolitiku uguše do potpune tišine. Isto tako, međutim, činjenica je i da i u najvrelijim snovima naših evrounijata podrška Uniji u Srbiji dostiže tek 51 odsto, a da se Uniji izričito protivi 22 odsto (prema najnovijim podacima Kancelarije za evropske integracije) što predstavlja biračko telo koje bi DSS po prirodi stvari morao da privuče sebi, i time postane daleko ozbiljniji faktor nego što je to danas primoran da bude.

Sve u svemu, kako to reče predsednik Srbije Tomislav Nikolić, raspisujući izbore za 16. mart, srećni nam novi izbori. I pamet u glavu. Neće nam biti bolje nego što smo glasali.