Srbima se zamera prošlost

Piše Dragomir Antonić

Bez obzira šta nam nudili, a nude nam samo poniženje, ne smemo se prepustiti zaboravu. Krajnji cilj rimskog biskupa i Vatikana, skrivenih iza evrounijatske šarene laže, jeste nestanak pravoslavnih Srba

Srbima zameraju prošlost. Zato ih kažnjavaju. Teritorija na kojoj danas žive Srbi duge je istorije. Deset hiljada godina ovde žive ljudi. Rađaju se, rade, pišu, slikaju, proizvode, trguju, raduju se, mole. Nekad ratuju. Nekad se mire. Plodotvoran život iz kojeg izrasta civilizacija. Kaže nauka, zasnovana na materijalnim dokazima arheoloških istraživanja. Kultura Lepenskog vira, Vinčanska civilizacija, Vinčansko pismo, Starčevačka kultura, Rudna glava; najstariji rudnici gde se vadio bakar i ujedno prerađivao, Pavlovac kod Vranja, ili praistorijski lokalitet Dubac u selu Jančići pod Kablarom, uz bezbroj drugih nalazišta,  dokaz su trajanja uređenih naselja i uređenog društva. Podaci su mnogima poznati. Ko su ljudi koji su tu živeli? Svašta izgradili. Kako su se zvali? Da li su imali nešto zajedničko? O tome se u stručnim krugovima vode rasprave, ali  nekog čvrstog stava nema. Mogu li ti ljudi biti preci današnjih Srba?

 

PROKAŽENI, ISMEJANI, PREĆUTANI… Ne mogu – horski će odgovoriti velika većina. Ne znaju ko su, ali su apsolutno uvereni da ne mogu biti preci Srba. Zašto? Suvislog odgovora nema. Uostalom, kome je važno ko su bili ti ljudi. Kad dođe vreme „dokazaće se“  da su to preci današnjih Nemaca. Sad je bitno da ti ljudi ne mogu biti preci Srba. Svi koji misle drugačije moraju biti uništeni, zaboravljeni, prokaženi, ismejani ili prećutani. A bilo ih je. Ozbiljni su naučnici. Doktori nauka, profesori, akademici. Zaslužuju da se pomenu njihova imena: Konstantin Nikolajević, Miloš Milojević, Sima Lukin Lazić, Panta Srećković, Miloje Vasić, Nikola Vulić, Miodrag Grbić, Ilija Živančević, Milan Budimir, Veselin Čajkanović, Relja Novaković, Olga Pjanović – Luković. Ima ih još. Niko od njih nije izričito tvrdio da su ljudi koji su živeli pre više hiljada godina preci današnjih Srba, ali nikad nisu ni porekli tu mogućnost. Jednostavno nema sigurnih dokaza, ni za jedno ni za drugo stanovište. Navodim njihova imena zbog mladih. Neka bar neko njihovo delo pročitaju i sami odluče da li je zvanična naučna politika u pravu ili ne. Pravo na radoznalost je neotuđivo čovekovo pravo. Pravo na sumnju takođe. Mora se tragati. Bez predrasuda. Zato je obaveza svih, a posebno učitelja i profesora, da mladima ukažu na postojanje i različitih mišljenja od zvaničnih. Životi onih koji su mislili drugačije nego što zvanična politika propoveda nisu bili laki. Doduše, nisu spaljivani kao Đordano Bruno za izrečenu misao da se Zemlja okreće oko Sunca – što danas svi znamo, ali papa tad nije znao  – jer u Srba nije bilo inkvizicije, ali su njihovi radovi sklanjani, dugo čekali da se objave ili na čudesan način nestajali. Danas se sa istim nevoljama nosi prof. dr Đorđe Janković. Jednostavno, rezultati njegovih istraživanja se ne poklapaju sa zvaničnim i on mora biti kaštigovan. To ne umanjuje značaj njegovog dela, ali mu otežava svakodnevni život.

[restrictedarea]

OVO SE MORA ZNATI Srbi su narod koji ima odavno pisane knjige i zakone. Zvanična nauka ih ne osporava. Zna se koliki je značaj Nomokanona ili Krmčije ili Zakonopravila Svetoga Save napisanog u trinaestom veku. Miodrag Petrović, veliki znalac dela Svetog Save, u uvodu knjige „Krmčija svetog Save o zaštiti ugroženih“ piše: „ Na temeljima Krmčije vekovima se izgrađivao i usklađivao pravni život Srba, ali i drugih slovenskih naroda“. U poglavlju „Najamnici i dužnici“ doslovce stoji: „ Da ne prenoći plata tvoga nadničara kod tebe do jutra, niti pak da lišiš plate siromaha… istog dana da daš platu njegovu pre zalaska sunca, jer je siromah i njoj se nada, te da ne poviče ka Gospodu protiv tebe i biće ti greh.“ Ovako je pre osam vekova pisao Sveti Sava. Jasno rečeno. Danas imamo evrounijatske reforme, zahteve da zaboravimo prošlost i promenimo svest. Da budemo ono što nikad nismo bili.

Zakon blagovernog cara Stefana, leta 6857, indikt 2, na praznik Vaznesenja Gospodnjeg, meseca maja, 21. dan – ovako počinje prevod Atonskog prepisa Dušanovog zakonika. Da je prethodni ministar pravosuđa, lepuškasta gospođa, pročitala članove 168. i 169, mnoge greške oko mreže sudova bile bi izbegnute. Doslovce je zapisano: „Sudije da idu po zemlji kuda je kome oblast, da nadziravaju i da čine pravdu ubogim i ništim(168); Naredba carska sudijama: Ako se pojavi veliko delo i ne uzmognu raspraviti i presuditi, bilo koji veliki sud da bude, jedan od sudija da ide sa oba ona parničara pred cara(169). Kad bi ljudi na vlasti čitali šta su naši preci pisali, manje bi gluposti činili. Ne bi štampali „jednostavniji račun“ i mahali njime na televiziji. Kad se pokaže da račun ne valja, ne bi se krivili studenti, radnici, kontrolori. Priznala bi se greška. Sad ona koja je mahala ni za šta nije odgovorna. Inače sve drugo zna. Zna ko je izdajnik u vladi; zna da od Starog sajmišta valja napraviti memorijalni centar; zna koji savetnik nije dobar; verovatno zna i gde zeka pije vodu. Samo joj posao u sopstvenom ministarstvu nekako ne ide od ruke.

Bez obzira šta nam nudili, a nude nam samo poniženje, ne smemo se prepustiti zaboravu. Krajnji cilj rimskog biskupa i Vatikana, skrivenih iza evrounijatske šarene laže, jeste nestanak pravoslavnih Srba. Ovo se mora znati. Ne zaboravimo da je i protekle nedelje umrlo nekoliko Srba i Srpkinja od posledica morbidnog bombardovanja NATO ubica učinjenog pre petnaest godina. Molimo se za haške heroje i arhiepiskopa ohridskog Jovana.

[/restrictedarea]