Србима се замера прошлост

Пише Драгомир Антонић

Без обзира шта нам нудили, а нуде нам само понижење, не смемо се препустити забораву. Крајњи циљ римског бискупа и Ватикана, скривених иза евроунијатске шарене лаже, јесте нестанак православних Срба

Србима замерају прошлост. Зато их кажњавају. Територија на којој данас живе Срби дуге је историје. Десет хиљада година овде живе људи. Рађају се, раде, пишу, сликају, производе, тргују, радују се, моле. Некад ратују. Некад се мире. Плодотворан живот из којег израста цивилизација. Каже наука, заснована на материјалним доказима археолошких истраживања. Култура Лепенског вира, Винчанска цивилизација, Винчанско писмо, Старчевачка култура, Рудна глава; најстарији рудници где се вадио бакар и уједно прерађивао, Павловац код Врања, или праисторијски локалитет Дубац у селу Јанчићи под Кабларом, уз безброј других налазишта,  доказ су трајања уређених насеља и уређеног друштва. Подаци су многима познати. Ко су људи који су ту живели? Свашта изградили. Како су се звали? Да ли су имали нешто заједничко? О томе се у стручним круговима воде расправе, али  неког чврстог става нема. Могу ли ти људи бити преци данашњих Срба?

 

ПРОКАЖЕНИ, ИСМЕЈАНИ, ПРЕЋУТАНИ… Не могу – хорски ће одговорити велика већина. Не знају ко су, али су апсолутно уверени да не могу бити преци Срба. Зашто? Сувислог одговора нема. Уосталом, коме је важно ко су били ти људи. Кад дође време „доказаће се“  да су то преци данашњих Немаца. Сад је битно да ти људи не могу бити преци Срба. Сви који мисле другачије морају бити уништени, заборављени, прокажени, исмејани или прећутани. А било их је. Озбиљни су научници. Доктори наука, професори, академици. Заслужују да се помену њихова имена: Константин Николајевић, Милош Милојевић, Сима Лукин Лазић, Панта Срећковић, Милоје Васић, Никола Вулић, Миодраг Грбић, Илија Живанчевић, Милан Будимир, Веселин Чајкановић, Реља Новаковић, Олга Пјановић – Луковић. Има их још. Нико од њих није изричито тврдио да су људи који су живели пре више хиљада година преци данашњих Срба, али никад нису ни порекли ту могућност. Једноставно нема сигурних доказа, ни за једно ни за друго становиште. Наводим њихова имена због младих. Нека бар неко њихово дело прочитају и сами одлуче да ли је званична научна политика у праву или не. Право на радозналост је неотуђиво човеково право. Право на сумњу такође. Мора се трагати. Без предрасуда. Зато је обавеза свих, а посебно учитеља и професора, да младима укажу на постојање и различитих мишљења од званичних. Животи оних који су мислили другачије него што званична политика проповеда нису били лаки. Додуше, нису спаљивани као Ђордано Бруно за изречену мисао да се Земља окреће око Сунца – што данас сви знамо, али папа тад није знао  – јер у Срба није било инквизиције, али су њихови радови склањани, дуго чекали да се објаве или на чудесан начин нестајали. Данас се са истим невољама носи проф. др Ђорђе Јанковић. Једноставно, резултати његових истраживања се не поклапају са званичним и он мора бити каштигован. То не умањује значај његовог дела, али му отежава свакодневни живот.

[restrictedarea]

ОВО СЕ МОРА ЗНАТИ Срби су народ који има одавно писане књиге и законе. Званична наука их не оспорава. Зна се колики је значај Номоканона или Крмчије или Законоправила Светога Саве написаног у тринаестом веку. Миодраг Петровић, велики зналац дела Светог Саве, у уводу књиге „Крмчија светог Саве о заштити угрожених“ пише: „ На темељима Крмчије вековима се изграђивао и усклађивао правни живот Срба, али и других словенских народа“. У поглављу „Најамници и дужници“ дословце стоји: „ Да не преноћи плата твога надничара код тебе до јутра, нити пак да лишиш плате сиромаха… истог дана да даш плату његову пре заласка сунца, јер је сиромах и њој се нада, те да не повиче ка Господу против тебе и биће ти грех.“ Овако је пре осам векова писао Свети Сава. Јасно речено. Данас имамо евроунијатске реформе, захтеве да заборавимо прошлост и променимо свест. Да будемо оно што никад нисмо били.

Закон благоверног цара Стефана, лета 6857, индикт 2, на празник Вазнесења Господњег, месеца маја, 21. дан – овако почиње превод Атонског преписа Душановог законика. Да је претходни министар правосуђа, лепушкаста госпођа, прочитала чланове 168. и 169, многе грешке око мреже судова биле би избегнуте. Дословце је записано: „Судије да иду по земљи куда је коме област, да надзиравају и да чине правду убогим и ништим(168); Наредба царска судијама: Ако се појави велико дело и не узмогну расправити и пресудити, било који велики суд да буде, један од судија да иде са оба она парничара пред цара(169). Кад би људи на власти читали шта су наши преци писали, мање би глупости чинили. Не би штампали „једноставнији рачун“ и махали њиме на телевизији. Кад се покаже да рачун не ваља, не би се кривили студенти, радници, контролори. Признала би се грешка. Сад она која је махала ни за шта није одговорна. Иначе све друго зна. Зна ко је издајник у влади; зна да од Старог сајмишта ваља направити меморијални центар; зна који саветник није добар; вероватно зна и где зека пије воду. Само јој посао у сопственом министарству некако не иде од руке.

Без обзира шта нам нудили, а нуде нам само понижење, не смемо се препустити забораву. Крајњи циљ римског бискупа и Ватикана, скривених иза евроунијатске шарене лаже, јесте нестанак православних Срба. Ово се мора знати. Не заборавимо да је и протекле недеље умрло неколико Срба и Српкиња од последица морбидног бомбардовања НАТО убица учињеног пре петнаест година. Молимо се за хашке хероје и архиепископа охридског Јована.

[/restrictedarea]