“Skandinavizam” i “balkanoslavizam”

Piše Dragomir Anđelković

Srbi, Makedonci i bosanskohercegovački muslimani u nekoj meri mogu da sarađuju po uzoru na etnički bliske Nordijce, dok je šira jugoslovenska, makar i delimična funkcionalnointeresna integracija, opasna iluzija u cilju eksploatacije ostatka eksjugoslovenskog prostora od strane Zagreba i Ljubljane

Radi smanjenja troškova srpske diplomatske mreže, od strane našeg Ministarstva spoljnih poslova plasirana je početkom ove godine ideja o uspostavljanju zajedničkih – po tzv. skandinavskom modelu – predstavništava u inostranstvu nekih od bivših jugoslovenskih republika. To je tek najnoviji osvrt na iskustvo nordijskih zemalja u vezi sa njihovom međusobnom saradnjom i našim potencijalnim pozajmicama sa evropskog severa. Raznovrsne priče o „skandinavizmu“ u balkanskom kontekstu otpočele su još dok su odjekivali topovi zaraćenih strana u „ratovima za jugoslovensko nasleđe“. O čemu se tu radi i da li u svemu postoji ikakav zdrav smisao? Ako postoji, kakav je on?

 

(DEZ)INTEGRACIJE U ranom srednjem veku nastale su tri nordijske kraljevine – Norveška, Danska i Švedska – koje su bitno doprinele uobličavanju posebnih nacija od srodnih severnogermanskih plemena. Granice tih država u narednim vekovima višekratno su prekrajane, tako da su neke, i to ne samo pogranične teritorije, menjale državno središte kojem su bile potčinjene. Nordijske zemlje su stvarale naseobine van matičnog područja koje su nekada, kao u slučaju Islanda, prerasle i u nove nacije, odnosno države o kojima govorimo u nordijsku političku i civilizacijsku sferu trajno su uključivale i inorodne narode, kao što su Finci (ugro-finska grana Uralske porodice naroda). Povremeno su sve one i njihove zavisne teritorije, ili bar neki od tih entiteta različitog karaktera (države i autonomne pokrajine) objedinjavane u kompleksnu celinu, pod dominacijom jedne od pomenutih kraljevina. No, uz svu teritorijalno-političku dinamiku, nordijske države su zadržavale svoj subjektivitet. I kada su se spajale u složenu konstrukciju, ostajale su osobene administrativno-državne jedinice.

Bez obzira na sve pomenute i ostale promene, u okolnostima očuvanog nekakvog vida državnosti, nacionalna jezgra srodnih nordijskih naroda predstavljaju konstante, odnosno imaju preovlađujući karakter. Na njih su tek „lepljeni“ ili su od njih otpadali neki periferni elementi, ali se zasebne nacionalne suštine nisu dovodile u pitanje. Drugačije stvari stoje na jugoslovenskom prostoru, gde državnoistorijske korene imaju samo Srbi i Hrvati. Poslednji uz vekovni zatirući državni diskontinuitet, a bez nacionalne institucije, kakva je u srpskom slučaju Srpska pravoslavna crkva, koja je dosledno čuvala nacionalnu državnu tradiciju i umnogome kompenzovala nestanak države.

[restrictedarea]

Da sada u tu temu šire ne ulazimo, ali nesporna je činjenica da su u takvim uslovima moderni Hrvati plod rimokatoličkog (od kada je Rim u njima prepoznao korisno sredstvo i zainteresovao se za njihov nacionalni razvoj) habzburškog i titoističkog etnomenadžmenta (definitivno zatiranje dalmatinskog identiteta i okončanje asimilacija Srba katolika u Dubrovniku i drugim primorskim gradovima). Iz raznoraznih (geo)političkih razloga, srpski, dalmatinski i hrvatsko-slavonski katolici, kao i delimično inorodne manjine iste vere, u gradovima pomešane sa njima (Nemci, Česi, Mađari, itd) „slepljeni“ su u sadašnju hrvatsku naciju. A kao što u takvim okolnostima biva, njen identitet je umnogome građen kao antiidentitet, odnosno hrvatstvo je utemeljivano pre svega na antisrpstvu. Tako su čupani koreni velikog dela tzv. novih Hrvata. Uostalom, to je i bila misija namenjena Hrvatima, zbog kojih su Vatikan i Beč pravili hrvatski nacionalni „pačvork“. U duhu jagelonskog mita (o kome je već više puta bilo reči u „Pečatu“) i Hrvatima je namenjeno da budu oštrica koja para slovensko jedinstvo (u tom slučaju na evropskom jugu).

 

MODERNI „SKANDINAVIZAM“ Donekle je sličan slučaj i sa drugim jugoslovenskim neistorijskim narodima, no tu je identitetsko-antiidentitetsko utemeljenje ipak praćeno sa znatno manje mržnje, a postoji i potencijal za ublažavanje podela. Konačno, ne bez mnogo iskustvenih razloga (poljski primer) Rusko carstvo je – onda kada je Beograd posle početka Prvog svetskog rata iracionalno počeo da korača putem jugoslovenskog ujedinjenja – upozoravalo Srbiju da je na siguran neuspeh osuđeno objedinjavanje južnoslovenskih katolika i pravoslavaca. Prvi će trajno biti huškani od strane Rimokatoličke crkve i nekih zapadnih sila protiv pravoslavaca i tako će slabiti zajedničku državu. Kako su Rusi tvrdili na osnovu sopstvene prakse, drugačije stvari stoje kada se radi o muslimanima. Pravoslavci i oni, bez obzira na razne političke zloupotrebe, mogu da nađu zajednički jezik. Tim pre ovo važi za odnose među raznim pravoslavnim narodima, čiji politički interesi povremeno dolaze u koliziju.

U svetlu rečenog, da se vratimo „skandinavizmu“ i paralelama koje tu postoje sa nama. Do druge polovine 19. veka „skadinavizam“ je imao unionistički karakter, tj. težilo se tome da se svi skandinavski narodi spoje u uniju (samo su kao njen noseći stub, u raznim varijantama, doživljavane Danska ili pak Švedska). Snažne kulturne, etničke, verske (svi skandinavski narodi su protestantske vere) ekonomske i druge veze pogodovale su tome, dok su prepreku predstavljali drugačiji državni identiteti i dinastički razlozi. Poslednji faktori i geopolitički širi splet konačno su prevladali. Savremeno doba je zacementiralo istorijski utemeljene državne posebnosti skandinavskih naroda, dok je „skandinavizam“ dobio novi smisao.

U svim nordijskim zemljama, pa i sa njima tesno povezanoj Finskoj, sve snažniji je bio višekomponentni pokret „realnog zbližavanja“, odnosno sve gušća mreža organizacija fokusiranih na interesno unapređenje saradnje među nezavisnim i autonomnim skandinavskim nacijama. U središtu pažnje se našla priča o jedinstvu izraženom kroz selektivno interesno spajanje srodnih naroda, a ne u formi stapanja njihovih država u širu celinu. Koncept političkog jedinstva zamenjen je modelom višeslojnog funkcionalnog povezivanja na način koji uvažava posebnosti a teži efikasnijem prevazilaženju problema.

Umesto o političkoj uniji govorilo se i uspešno radilo na polju stvaranja jedinstvenog ekonomskog prostora, zajedničkih avio i ostalih „strateških“ kompanija, „logistički“ povezane diplomatije  i sličnog. U takvim okolnostima i oni koji ranije nisu želeli ostvarenje „skandinavske ideje“ – doživljavali su je kao uvod u napuštanje političke samostalnosti u ime (kon)federalnog jedinstva – postali su njeni zagovornici. „Skandinavizam“ je redefinisan kao put uspešnijeg i jeftinijeg rešavanja zajedničkih problema i kao takav postao je generator bliskosti i solidarnosti skandinavskih naroda. Među njima nije bilo dubinskih faktora dugog trajanja na kojima se temelji mržnja. Opet, kada se radi o našim prostorima i našoj „braći“, baš oni postoje.

 

MRŽNJA I INTERESI Nikakvim redefinisanjem jugoslovenstva antiidentitetsko nasleđe se ne može anulirati. To u potpunosti važi makar za Hrvate. Njihov nacionalni identitet je izgrađen na mržnji prema Srbima. Naravno, to ne znači da i pored toga među nama nije moguća, pa i potrebna, interesna saradnja. No, objektivna etnička bliskost je tu pre otežavajući faktor nego podstrekač. Sigurno interesno mnogo bolje možemo da sarađujemo sa Rumunima ili Italijanima koji su nam jezički i etnički mnogo dalji od Hrvata nego sa poslednjima. Bliskost što rađa mržnju mnogo je gora nego distanca bez mračnih strasti. Stoga, koncept sveobuhvatnog, makar i funkcionalno shvaćenog jugoslovenstva kao pandana „skandinavizmu“ treba zaboraviti a sa Hrvatima sarađivati u meri koja je baš neophodna.

Ko god na jugoslovenstvu ma koje vrste (koje uključuje i Hrvate) kod nas insistira, ili je iracionalan ili zlonameran. A ne treba smesti s uma to da Hrvati u Srbiji imaju vrlo snažan lobi, koji i na osnovu jugoslovenstva, našim zapadnim komšijama mrskog u svojoj kući, nastoji da parališe našu nacionalnu energiju i raspirujući lažne sentimente i nakaradnu nostalgiju, olakšava realizaciju hrvatskih ekonomskih i političkih interesa u Srbiji. Jugoslovenstvo je lažna moneta koju neki zagrebački krugovi plasiraju na našem „tržištu“ dok sličnu praksu žestoko suzbijaju u svom „ataru“. Međutim, to ne znači da po uzoru na „skandinavizam“, naravno u manjim razmerama, nije moguća ozbiljna interesna saradnja među delom srodnih slovenskih naroda Balkana.

 

REALNI „BALKANOSLAVIZAM“ Srbe (u Srbiji, RS i Crnoj Gori) muslimane našeg porekla, Makedonce, pa (na asimetričan način) i Bugare, bez obzira na svo istorijsko breme, mnogo toga spaja. I tu, da ponovim, štošta ima da se kaže o antiidentitetu, ali bez obzira na sve, mnogo je manje otrova nego u hrvatskom slučaju. Racionalnom politikom međusobne saradnje i interesnog približavanja, te iskrenim dijalogom, mogu se eliminisati mnoge opasne mrlje iz loše prošlosti. Otuda, nije bez osnova u takvim koordinatama govoriti i o produktivnom „balkanoslavizmu“ nadahutom modernim „skandinavizmom“. Na tim osnovama dugoročno je moguće i održivo selektivno institucionalno povezivanje naroda Srbije, Crne Gore, BiH i Makedonije, odnosno njihovih država. Svi oni će se načekati dok, eventualno, ne uđu u EU, a i pitanje je da li će se to ikada desiti i da li će od evrointegracija biti koristi. A i te kako ima mnogo izazova sa kojima će se lakše uhvatiti u koštac ako, ne čekajući EU, budu radili zajedno, vođeni interesima a ne usiljenim „unionističkim“ težnjama.

U tom kontekstu ima smisla i predlog našeg Ministarstva spoljnih poslova. Uostalom, pozitivne reakcije došle su, u skladu sa matricom o kojoj smo govorili, baš iz Sarajeva i Skoplja. To dodatno potvrđuje koje su magistrale realnog „balkanoslavizma“. Što se naše Crne Gore tiče, ona je dobrodošla, pa i neophodna, u  toku racionalne saradnje, ali to će biti moguće tek kada se oslobodi sadašnjeg režima koji iracionalno radi na njenoj „kroatizaciji“, shvaćenoj kao, u odnosu na sopstvene izvore, ekstremno aniidentitetsko preumljenje. Želim da verujem da takva mračna, pa i maligna epizoda, u crnogorskoj istoriji neće još dugo trajati!

[/restrictedarea]