Ruganje Savetu Evrope

O jednoj kandidaturi Alojza Peterlea

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović-Mekina

U Hramu ljudskih prava (kako u Sloveniji mediji ponekad titulišu Savet Evrope) želeo bi da se uhlebi onaj ko je među najodgovornijima za najgrublje gaženje ljudskih prava hiljada ljudi na slovenačkom tlu, ljudi čiji je jedini „feler“ bio da nisu Slovenci i da potiču iz nekadašnjih „bratskih republika“

Alojz (Lojze) Peterle, nekadašnji prvi predsednik vlade samostalne Slovenije i sadašnji poslanik u Evropskom parlamentu, nedavno je poslao vladi u Ljubljani zahtev da podrži njegovu kandidaturu za položaj generalnog sekretara Saveta Evrope, najstarije evropske institucije posvećene zaštiti ljudskih prava. Vest ne bi bila ništa posebno, da Lojze Peterle nije bio predsednik baš one vlade koja je neposredno po stvaranju slovenačke države sprovela „administrativno etničko čišćenje“, zbog kojeg je stalni boravak, a onda i sve dokumente, posao, školovanje, penzije… ukratko, sva ljudska i socijalna prava izgubilo preko 25.000 dotadašnjih stanovnika Slovenije poreklom iz drugih republika nekadašnje SFRJ.

 

IZBRISANI Među izbrisanima iz državnih knjiga i registara, koji su gurnuti na dno života, obespravljeni, izbačeni iz svojih domova, bez zdravstvene zaštite, mogućnosti da bez dokumenata podignu svoju ušteđevinu, rečju opljačkani u svakom pogledu – nisu bili samo oficiri JNA (njih je bilo samo 0,5 odsto) kako je tvrdila slovenačka desnica na vlasti, već i 5.000 dece. Što se nacionalne strukture tiče, stradali su svi narodi sa tla bivše Jugoslavije, s tom razlikom da je među izbrisanima bilo najviše Srba (oko 60 odsto).

Sloveniju je Evropski sud za ljudska prava osudio juna 2012. godine zbog čina brisanja ljudi, koji je sprovela tajno 26. februara 1992. godine. Slovenija je osuđena zbog diskriminacije „južnjaka“ i prisiljena da plati odštete u visini od nekoliko stotina miliona evra. Godinu i po dana kasnije, u Hramu ljudskih prava (kako u Sloveniji mediji ponekad titulišu Savet Evrope) želeo bi da se uhlebi onaj ko je među najodgovornijima za najgrublje gaženje ljudskih prava hiljada ljudi na slovenačkom tlu, ljudi čiji je jedini „feler“ bio da nisu Slovenci i da potiču iz nekadašnjih „bratskih republika“.

Peterleov uspon u vrh institucije koja se brine o zaštiti ljudskih prava u Evropi, sva je prilika, neće biti lak. Leđa mu je okrenula vlada premijerke Alenke Bratušek, odlučivši da njegovu kandidaturu ne podrži. To je učinila s obrazloženjem da ne može da podupre kandidaturu nekadašnjeg premijera u vreme čijeg mandata je izvršeno najmasovnije kršenje ljudskih prava u novoj državi.

Odluka, naravno, ima i drugu stranu medalje – nije novoj slovenačkoj vladi toliko stalo do zaštite izbrisanih (uostalom, nedavno je donela zakon koji izbrisanima nudi ponižavajuće odštete) koliko joj smeta činjenica da Peterle pripada opoziciji (demohrišćanima) dakle suprotnoj političkoj opciji. To je bio razlog što su se najviši zvaničnici EU (ne mareći za činjenicu da brane čoveka čije su ruke uprljane patnjama desetina hiljada izbrisanih i njihovih porodica kojima su sva prava pogažena već više od dve decenije) žestokim kritikama obrušili na Bratušekovu i slovenačku vladu.

 

[restrictedarea]

„ČOVEK OD FORMATA“ Najagresivniji je Žozef Dol, predsednik Evropske narodnjačke partije (EPP) najveće političke grupacije u Evropskom parlamentu. Dol smatra da je Peterle kao poručen za Savet Evrope, zbog čega ocenjuje da su izjave Alenke Bratušek „za žaljenje“. Zato „ne može da prihvati njene nipodaštavajuće izjave protiv ličnosti takvog formata“ kakav je Peterle.

„Bio sam iznenađen kada Bratuškova i njena vlada nisu dali podršku kandidaturi Lojzea Peterlea, vidljivog člana Evropskog parlamenta, nekadašnjeg premijera i nekadašnjeg ministra spoljnih poslova – za mesto generalnog sekretara Saveta Evrope. Verujem da bi Peterle bio odličan kandidat jer ima sve potrebne kvalifikacije za pomenuto mesto i uživa široku podršku u državama i institucijama“, istakao je vođa EPP, čiji stav na najbolji način ilustruje izopačenost „standarda i kvalifikacija“ koje najviši zvaničnici evropskih institucija tako rado upotrebljavaju kako bi držali pridike državama van EU zbog „nepoštovanja ljudskih prava“.

S obzirom da u Sloveniji nikada nije pokrenut postupak sa ciljem utvrđivanja konkretnih krivaca za brisanje ljudi (niti je pokrenut ijedan sudski proces, pa niko do dana današnjeg nije odgovarao zbog „izbrisa“) ne može se sa sigurnošću reći da je Lojze Peterle lično sastavljao spiskove za „etničko čišćenje“. U njegovoj vladi su sedeli još i Igor Bavčar (tada ministar policije) Janez Janša (tada ministar vojni) i drugi. Ali činjenica je da je upravo Peterle potpisao sve predloge zakona zbog kojih je najmanje 25.371 čovek (koliko je Slovenija službeno priznala) ostao bez krova nad glavom i egzistencijom. Mnogi od njih su u jeku ratnih dejstava, od 1992. nadalje čak i proterani iz Slovenije, bez ikakvih sudskih odluka ili prava na žalbu.

Peterle je zbog svega toga u najmanju ruku objektivno odgovoran za teško kršenje ljudskih prava. I ne samo to – ni on, ni njegovi saučesnici u tajnom činu brisanja „južnjaka“, koji su sproveli pre 22 godine, nikada nisu bili prisiljeni da se suoče sa svojim zločinima, niti su se ikome ikada izvinili, još manje pokajali. Slovenačke vlade su dva puta odbacile inicijative da pokrenu istragu o pozadini „brisanja“ koje je dovelo do najmasovnijeg etničkog čišćenja u ovom delu Evrope posle Drugog svetskog rata, a najviši političari iz desničarskih partija (naročito Janšine SDS) i dalje javno i nekažnjivo ponavljaju laži o tome kako su „izbrisani“ sami krivi za svoju sudbinu, jer nisu na vreme „uzeli“ slovenačko državljanstvo. Peterle je tipičan predstavnik tog licemernog stava jer nikada nije pokazao nimalo griže savesti zbog svojih i postupaka vlade, koji su hiljade ljudi odveli u bedu, očaj i samoubistva, a desetine hiljada porodica bacili u beznađe i jad.

 

„MRTVI REGISTAR“ Kada sam Peterlea 2008. godine, u jeku njegove predizborne kandidature za predsednika Slovenije, upitala oseća li se odgovornim za posledice „brisanja“, hladnokrvno je uzvratio da „ima problem sa terminom ‚izbrisani‘ jer ti ljudi samo više nisu bili u registru državljana već u nekom drugom registru…“  U registru, stručno nazvanim „mrtvi registar“, što govori više od hiljadu reči. Peterle, jasno, nije neobrazovan i dobro je znao da je izrekao neistinu, jer su svi „izbrisani“ zahvaljujući tom „prenosu“ izgubili sva svoja neotuđiva ljudska i ina prava u Sloveniji. A pošto su im bili poništeni i svi dokumenti – većina Sloveniju nije mogla ni da napusti, sve da je htela, već su postali zatočenici bez krivice i presude.

Kada sam Peterlea upitala smatra li da Slovenija treba da se izvini porodici Petronjić, na primer, jer je zbog nezakonitog „brisanja“ u smrt prognala Dragomira Petronjića, odgovorio je, ne trepnuvši: „Svako jutro slušam neke ‚pričice‘, recimo danas sam dobio pismo u kome me neka žena moli da joj dam 960 evra da plati kiriju jer je novac proćerdala u kazinu.“ Tu treba objasniti kontekst: Dragomir Petronjić je Srbin poreklom iz Prijedora koji je odrastao u Celju; 1992. je radio kao gastarbajter u Austriji da bi prehranio porodicu; u septembru 1992. se vratio u Celje na odmor, policija ga je presrela u rutinskoj kontroli saobraćaja, oduzela mu sve dokumente, da bi ga narednog dana odvela sa kućnog praga, bez ikakvog obrazloženja. „Shvatila sam da je nešto krenulo po zlu kada su mu ispred zgrade, kao najgorem kriminalcu, nataknuli lisice“, opisala mi je čin hapšenja Dragomirova sestra Dragojla Popović. Slovenačka policija je, kako smo otkrile, u suprotnosti sa Ženevskim konvencijama, Dragomira predala u ruke kolega u Hrvatskoj, usred rata. Dragomiru se izgubio svaki trag, sve dok njegov leš nije iskopan iz masovne grobnice kod Jajca 15 godina kasnije i identifikovan DNK analizom. Predat je roditeljima i sestrama zajedno sa dvometarskim konopcem, kojim su mu uoči egzekucije bili vezani polomljeni udovi. O slučaju su tada pisali i slovenački mediji.

Stoga sam Peterleu isto pitanje postavila nešto drugačije, podsetivši ga da je „civil zbog nezakonitog ‚brisanja‘ izgubio život, zbog čega je on žrtva, a ne neki kockarski dug“. Odgovorio je: „Poznato mi je na hiljade priča. I naši su takođe gubili život u ratu za Sloveniju. Mogu ja da se uživim u svaku priču, ali ne mogu svaku da vam rešim. Mogu da vam kažem – imate pravo! Ali time ništa ne pomažem, zar ne?“ U njegovom glasu nije bilo ni trunke saosećanja.

Da li takav čovek zaista zaslužuje da postane generalni sekretar Saveta Evrope? Kandidovati nekoga ko je odgovoran za takav zločin, ko je, sa tačke gledišta aktuelne Slovenije ne samo teško opteretio državni budžet (uprkos minornim odštetama) nego uz to poljuljao međunarodni ugled države, na tako visoku funkciju bilo bi van pameti svuda gde postoje bar minimalni etički i moralni standardi.

Ali ako su kvalifikacije za mesto generalnog sekretara Saveta Evrope iskustvo iz prakse masovnog etničkog čišćenja, nipodaštavanja i potpunog odsustva empatije prema žrtvama, ustrajnog odbacivanja osećanja za pravdu – onda  je odgovor na pomenuto pitanje potvrdan.

[/restrictedarea] sročnый zaйm na kartu onlaйn