Razaranje države teče – po planu

Piše Sergej Belous

Nova nesmotrenost Vitalija Klička, koji se pred kamerama izlanuo da su neredi širom Ukrajine unapred dogovoreni i isplanirani, potvrdila je logične pretpostavke da je kriza što drma državu daleko od razrešenja, pogotovo ako se uzmu u obzir plaćeni i neplaćeni ekstremisti

Mirni protest od desetak hiljada ljudi koji traže ostavku predsednika i bune se protiv niza zakona donetih za njegovog mandata, iznenada se preobratio u ulične nerede čim je policija pokušala da taj miting rasturi. U sukobima je povređeno 19 policajaca, dok je uhapšeno oko 300 građana.

Ako ste pomislili da se dosadašnji opis odnosi na Ukrajinu – pogrešili ste. Prepričani događaj odigrao se u Francuskoj, pod nazivom „Dan gneva“: reč je o velikim demonstracijama, održanim pod parolama „Francuska – Francuzima“ i „Olande, ostavka!“, čuli se zahtevi za ukidanjem legalizacije homoseksualnih brakova, pa čak i za napuštanje Evropske unije! Ali, za divno čudo, francusku vladu niko nije osudio za „prekomernu upotrebu sile“, niti za zatvaranje „mirnih aktivista“! Ćute Evropska komisija, OEBS, Vašington, „Fridom haus“…

 

BELA ILI LUDA KUĆA? Sa situacijom u Kijevu imamo sasvim drugačije stanje. Samo da podsetimo: od 19. januara u centru ukrajinske prestonice traju (sa izvesnim pauzama) teški sukobi između radikalnih aktivista „Evromajdana“ i bezbednosnih snaga; jedni hoće da, koristeći kamene kocke iz kaldrme, gvozdene šipke, molotovljeve koktele i razorne petarde povezane sa šrafovima, zauzmu zgradu parlamenta; druge nastoje da upotrebom suzavca, šok granata, vodenih topova i vazdušnih pušaka sa gumenim mecima odbrane put do tamo, ali i sebe. Kao rezultat: sada taj razoreni deo grada skoro liči na Kijev iz vremena Drugog svetskog rata i fašističke okupacije. Ovo poređenje nije slučajnost, nego ironija istorije, jer u redovima ekstremista ima dosta pripadnika pronacističke organizacije „Desni sektor“ ( predstavlja, u stvari, savez nekoliko manjih grupa). Jedan njen deo, pod nazivom „Patriot“, čvrsto se drži nacionalsocijalističke ideologije i čak se izjašnjava protiv svake integracije Ukrajine, uključujući tu i ulazak u Evropsku uniju. „Desnom sektoru“ su se sada pridružili i neki fudbalski navijači, kao i skinhedsi: kako je istakao jedan od tih fanatika, oni su „apolitični“, ali dodaje: „Mi samo mrzimo pandure! Prebiti što više njihovih pripadnika, to je za nas časno zaduženje. Zbog toga smo i došli.“ Prema tome, nije čudo što opozicija ne može u potpunosti da ih kontroliše: Vitalij Kličko, a zatim i Arsenij Jacenjuk, koji su se u nekoliko navrata obraćali ovim pobunjenicima pokušavajući da ih „primire“, bili su zasuti najuvredljivijim psovkama.

Ali, to ipak nikako ne smeta američkoj Beloj kući da od predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča zatraži (28. januara) da „skloni specijalne jedinice policije i da radi zajedno sa opozicijom oko hitnih mera za snižavanje napetosti između protestanata i vlade“. Da nije opasno, bilo bi zanimljivo videti kakav bi to mir mogao da proistekne iz takve inicijative i, uopšte, kako bi opozicija mogla da utiče na ovakve ekstremiste?

 

BOKSERSKO PROROČANSTVO Mada, jedna od poseta Vitalija Klička poprištu sukoba slučajno je dovela do novih saznanja o umešanosti opozicije u nerede i pobune, koji imaju za cilj zauzimanje glavnih gradskih administrativnih zgrada, a od 23. januara rasplamsavaju se širom zemlje (naročito na zapadu Ukrajine). Kad se bivši bokser našao u gužvi, okružen ekstremistima koji su besno počeli da ga ispituju šta dalje da se radi, on nije mogao da izdrži pritisak, pa je na kraju jednom od okupljenih, što mu je postavljao pitanje: „Kakav je plan?“, na uvo došapnuo: „Akcije koje su se desile danas, sve ove akcije su bile isplanirane. Danas četiri grada, sutra – biće još. Videćemo“. Na Kličkovu žalost, njegova nada da kamera neće uhvatiti te tihe reči nije se ispunila – video-snimak sa njegovim odgovorom bio je odmah prikazan na prvom kanalu ruske televizije.

U međuvremenu se „boksersko proročanstvo“ ispunjavalo korak po korak, grad po grad. Njegovu realizaciju su preuzeli na sebe aktivisti famoznog „Automajdana“, koji su kolima i vozovima pristizali u gradove istočne Ukrajine, u grupama od po 100-150 ljudi (uglavnom iz zapadnih oblasti); nadalje su im se priključivali i fudbalski navijači, a takođe i plaćenici. Strategija je uvek bila veoma jednostavna: posle nekoliko sati emotivnih mitinga pored administrativne zgrade, uvezeno jezgro probijalo bi policijski kordon, dok bi ostali učesnici demonstracija, inače pasivniji i miroljubiviji, za njima ulazili unutra i onda ostajali tamo. Jedna od uspešnih protivmera ukrajinske policije prikazala je umešanost Kličkove stranke „Udar“ u te događaje, kad su organi reda zaustavili auto jednog njenog aktiviste i unutra pronašli  80 molotovljevih koktela, maske, štangle, baklje… Sve to je bilo namenjeno za napad na zgrade gradskog saveta Krivog Roga, grada skoro na krajnjem jugoistoku Ukrajine.

„ZEC“ ODBIO „ŠARGAREPU“ Da bi prelomio krizu, Janukovič je u toku jedne runde pregovora (25. januara) iznenada ponudio dvojici najuticajnijih lidera „Evromajdana“ da uđu u vladu: Jacenjuk kao premijer, a Kličko kao vicepremijer zadužen za humanitarna pitanja. Ali, takav korak njih nimalo nije oduševio, nego ih je šokirao: jer, jedna je stvar kritikovati vladu, a sasvim druga snositi odgovornost za situaciju u zemlji i pokazati se na delu. Osim toga, pristanak na Janukovičevu ponudu značio bi gubitak podrške „Evromajdana“, gde su njih dvojica skoro svakodnevno optuživali većinu ministara i predsednika za sve moguće zločine protiv zemlje i naroda. Zbog toga je prvi odgovor Arsenija Jacenjuka bio neodređen („Nismo ni prihvatili, ni odbili“) ali je zatim (verovatno posle tajnih konsultacija sa stranim „mentorima“) izričito odbio primamljivi predlog, navodeći ultimativni zahtev o neophodnosti predaje svih ključnih ministarstava u ruke opozicije. Sličnu poziciju malo ranije je bio zauzeo i Kličko. Čak je i treći lider ujedinjene opozicije Tjagnjibok, mada nije imao šta da odbije, dao istu izjavu!

Bez obzira na to, predsednik vlade Nikolaj Azarov ipak je samostalno podneo ostavku kako bi, kako je rekao, „stvorio dodatne mogućnosti za društveno-politički kompromis“ i zbog „mirnog razrešenja konflikta“. U stvari, on je razumeo da će uskoro biti smenjen ovako ili onako, pa je imao razloga da se uvredi zbog nepravednog odnosa koji su prema njemu iskazali Janukovič i druga lica vladajuće stranke. Ostavka premijera prema ukrajinskom Ustavu označava raspuštanje cele vlade, ali pre nego što bude uspostavljen novi kabinet, njegove dužnosti preuzima vicepremijer, što je trenutno Sergej Arbuzov (poznat kao „bankar Janukovičeve porodice“ i lobista u korist evrointegracija; poređenja radi – dosadašnji premijer Azarov lično je uvek bio daleko od prihvatanja sporazuma o pridruživanju EU, ali je ranije, pre nego što je u novembru odbio potpisivanje, morao da se prilagođava zvaničnoj politici, čak i protiv svoje volje).

 

KORAK UNAZAD Kao što je bilo dogovoreno na pregovorima Janukoviča i opozicije, 28. januara bila je održana vanredna sednica ukrajinskog parlamenta, takozvane „Vrhovne rade“, gde su, na radost „Evromajdana“, bili oboreni „diktatorski zakoni“ (bez obzira na to što svi do jednog imaju zapadno poreklo). Pritom, neki od najžešćih kritičara tih zakona, trinaestorica opozicionih narodnih poslanika, nisu ni došli na glasanje! Takav korak unazad odmah je naišao na odobravanje u Vašingtonu – potpredsednik Amerike Džozef Bajden je u telefonskom razgovoru sa predsednikom Ukrajine preporučio Viktoru Janukoviču šta da radi (u stvari, da i nadalje vodi dosadašnju popustljivu politiku) i da formira vladu koja će nastaviti evropske integracije. I, kakva koincidencija: nepun sat kasnije Vitalij Kličko je sa Majdana pozvao narod da se ne zaustavi dok ne postigne potpunu promenu ukrajinske vlade (a ne samo kabineta ministara). Uzgred, kako se nedavno saznalo, Kličko ne samo da ima nemačku boravišnu dozvolu već je i američki državljanin, što je još jedna zakonska prepreka ka ostvarenju njegove želje da se kandiduje za predsednika države.

Inače, što se tiče samog naroda – svega 16,7 odsto Ukrajinaca podržava radikalne akcije ekstremista u centru Kijeva.

 

RUSKI FAKTOR Istog dana, u utorak 28. januara, sudbina Ukrajine postala je ključno pitanje u Briselu, na samitu EU – Rusija, mada to pitanje nije bilo ni na dnevnom redu. U svom nastupu, ruski predsednik Vladimir Putin je ponovio zvaničnu poziciju Moskve: situacija u Ukrajini je unutrašnja stvar, jer Kijev nije tražio spoljnu pomoć ni sa koje strane, a zatim je istakao da, prema njegovom ličnom mišljenju, „što je više posrednika, to je više i problema“.

Povrh toga Putin je, izgleda, pronašao rešenje za geostrateški ukrajinski Gordijev čvor, odnosno novu formulu saradnje u regionu – stvaranje zone slobodne trgovine između Evroazijskog ekonomskog saveza (koji će 2015. zaživeti, sa Ruskom Federacijom, Kazahstanom i Belorusijom u svom sastavu) i Evropske unije. Kako je rekao ruski predsednik, sa tim ciljem trebalo bi da otpočne „odgovarajući ekspertski dijalog“.

Šta se tiče rusko-ukrajinskih odnosa, Vladimir Putin i premijer Dmitrij Medvedev su 29. januara istakli da će pregovori o novčanoj pomoći Ukrajini biti nastavljeni tek posle formiranja novog kabineta ministara. Jer, kako je to obrazložio Medvedev, pomoć može biti pružena samo ako će biti izvesno „kakav će ekonomski kurs zauzeti nova vlada, ko će tamo da radi i kakvih pravila će se oni držati“. Posebno je ruski premijer podvukao da je imao direktne dogovore sa Azarovim o gašenju duga za ruski gas, koji se ne plaća još od septembra. Takva reakcija Rusije ima smisla, s obzirom da su se pod pretnjom našli nedavni (profitni za obe strane) ugovori – naročito u slučaju dolaska Arsenija Jacenjuka na mesto ukrajinskog premijera, koji je ranije otvoreno izjavio da je sporazum Putin – Janukovič  (od 17. decembra) „vrlo važan i vrlo pogrešan“ i da je na takav način „ruska valuta pobedila evropske vrednosti“.

 

NA IVICI PROPASTI Niz ozbiljnih ustupaka aktuelne vlade ipak nije zadovoljio rastuće apetite opozicije i „Evromajdana“.  U večernjim satima 29. januara na Majdanu je bila formirana pseudovojna organizacija „Nacionalna garda“, navodno za potrebe zaštite ukrajinske nacije (takav akt policija je proglasila zločinom prema ukrajinskim zakonima) a u parlamentu je počela bitka oko donošenja zakona za amnestiju uhapšenih učesnika protesta (što se odnosi na onaj deo koji je počinio ozbiljne prekršaje krivičnog prava). Da bi se postigao konsenzus, Janukovič se na zatvorenoj sednici vladajuće Partije regiona obratio poslanicima da podrže taj predlog i retorički ih zapitao: „Ko želi rat? Ko želi nastavak konflikta?“ Zatim je poveo nove redovne pregovore sa Kličkom, Jacenjukom i Tjagnjibokom. U tom trenutku Ukrajina se našla na pola koraka od raspuštanja skupštine i novih izbora – ne samo parlamentarnih već i predsedničkih. Ali, na kraju, 232 narodna poslanika izglasala su taj zakon (bilo je potrebno najmanje 226 glasova) iako ga opozicija nije podržala (što je otvorilo nova pitanja: da li zbog toga što se njima nije svidela varijanta poslanika Partije Regiona Jurija Mirošničenka, ili da bi gurnuli zemlju u nove izbore).

Bitka za Ukrajinu, kako unutra, tako i spolja, očigledno se nastavlja.