Putevi urušavanja

Piše Dejan Đorić

Zbog čega je nezahvalno pisati o životu domaće likovne scene u 2013. godini

Ukoliko želimo da informišemo na pravi način o likovnoj sceni u protekloj godini i ukoliko želimo da uobličimo zaista  merodavnu kritičku procenu njenog kvaliteta, možda ne bi trebalo da se bavimo najgorim i najboljim izložbama, da sastavljamo rang-liste, već da se osvrnemo na rad institucija kulture. Najpre, podsetimo da je Narodni muzej u Beogradu, osnovan 1844. godine sa fondom od 40.000 predmeta (čuva Vinčanske statue, Beogradsku mumiju, Miroslavljevo jevanđelje, slike Paje Jovanovića, Van Goga, Pikasa, Mondrijana, skulpture Ivana Meštrovića) zatvoren već deset godina. Muzej savremene umetnosti u Beogradu, najvažnija i najveća institucija te vrste na Balkanu, koja ima vanredna dela srpske, hrvatske i slovenačke umetnosti, zatvoren je takođe desetak godina. Vodi ga vršilac dužnosti direktora muzeja Vladislav Šćepanović, prvi upravnik posle Miodraga B. Protića, koji je odličan slikar, teoretičar i profesor. Svog protivkandidata, Jovana Despotovića ubedljivo je potukao, Upravni odbor Muzeja sa četiri potvrdna i jednim uzdržanim glasom izabrao ga je za direktora. (Despotović je pred penzijom i ne samo da je dao lošiji program već ga nije hteo ni njegov kolektiv u kojem je proveo radni vek, od pedeset pet zaposlenih u Muzeju samo je troje glasalo za njega. Sve to mlađem i sposobnijem uopšte nije pomoglo, ministar kulture nije potvrdio njegovo imenovanje niti je odobrio dovoljno sredstava za dovršetak radova na obnovi zgrade Muzeja. Dobro je samo primetio da su izdvajanja za kulturu manja od 1 odsto državnog budžeta „statistička greška“.)

 

PUTEVI NOVCA Veliki deo sredstava iz budžeta – 1,36 milijardi, ide za konkurse namenjene starim staleškim udruženjima, što je u redu jer su u fazi propadanja. Zašto se međutim od tih sredstava finansira nezavisna kulturna scena, civilni sektor i institucije koje nisu direktni budžetski korisnici? Reč je o udruženjima bliskim nevladinim organizacijama što u stvari finansiraju strane vlade da bi urušile nacionalnu kulturu. Kako je Aleksandar Zinovjev utvrdio, nevladine organizacije su naddržavna nadgradnja, nedodirljive nametnute kvaziorganizacije, koje parazitski parališu i preuzimaju funkcije većine država za račun američkih bankstera, korporacija i podemonjene administracije. Kao pravi gospodari ove scene šalju u svet umetnost koja povratno najpre treba da osujeti originalne domaće stvaraoce a potom iskaže poslušnost naručiocima. Neoavangardna umetnost kao izraziti vid moralno-političke podobnosti uništila je skoro sve samobitno na našoj likovnoj sceni. Ključna osoba u ovom poslu je Mia David, direktorka Kulturnog centra Beograda, koja je srozala najvažniju beogradsku galeriju do mere da skoro nema više nijednog posetioca. Za kvalitetnu obnovu likovne umetničke scene svakako je važno da ona ode sa tog mesta i da se izlagačka politika Galerije korenito izmeni i postane potpuno drugačija. Poslala je ona u Beč, Berlin, Zagreb i Istanbul (odakle takva umetnost i stiže)  izložbu „Put za Evropu, sa Principom ili bez“ sastavljenu od smetlarskih radova sa Oktobarskog salona. Nije jasno samo zašto to prihvata i Banjaluka? Jedan od tipičnih izlagača, Radoš Antonijević pobacao je daske po galeriji, na njih poređao pečate i ta je glupost, kao i obično, propraćena slinavljenjem „o otvaranju pitanja o identitetu, kolektivnom i individualnom pamćenju i percepciji istorijskih okolnosti“.

 

[restrictedarea]

PAPAGAJSKE MANTRE I KOMENTARI Takvo kvaziintelektualno bulažnjenje nema veze sa radom i kao papagajska mantra ponavlja se uz svaki sličan umetnički pokušaj. Premda kritičar „Pečata“ ne podržava umetnost Maje (Živanović) Milovanović, rado citira njen opis stanja na sceni, zabeležen u katalogu izložbe u beogradskoj Galeriji Doma omladine, jer dolazi od jedne od najnaprednijih umetnica: „Prema zvaničnim odgovorima koje sam dobila i zahvaljujući neformalnim razgovorima sa ljudima upućenim u rad NGO fondova, moj projekat nije dovoljno eksplicitan ili tačnije, banalan u promovisanju ’politički korektnih ciljeva’ prema manjinama: LGBT populaciji, Romima, žrtvama rata, žrtvama, žrtvama, žrtvama… Verovatno bi isečeni prst pored testere bio dovoljno jasan. Najsumornije od svega je što nijedna vlast do sada nije utrošila ni minimum truda za savremenu vizuelnu umetnost i tako uradila svoj posao: promenila zakon, obezbedila poreske olakšice i povoljnosti za konkretna ulaganja u kulturu, motivisala proizvođače da daju sponzorstva makar kroz materijal ili usluge itd“.

U međuvremenu je v. d. direktor Muzeja savremene umetnosti u Beogradu osmislio ambiciozan program za izložbe u drugim prostorima ove ustanove, dovešće neke od najvažnijih novijih umetnika iz sveta kao što su Herman Nič, Zigmar Polke, Eduard Kac i Joko Ono, pokrenuće izdavačku delatnost, a sajt Muzeja www.msub.org.rs ima sada novo vizuelno rešenje. Samo se institucionalno naša umetnost može podići jer su kod nas propale ustanove kulture. Manje galerije, izvan budžeta i predatora iz nevladinog sektora imaju program koji bi trebalo da bude državni. Moderna galerija Valjevo je, zahvaljujući mentoru Ljubi Popoviću, održala najviši nivo slikarskih izložbi a ništa manje značajna za Beograd je Galerija Hexalab. Entuzijasti iz te galerije su prošle godine priredili jednu od najbolje ikada održanih izložbi grupe „Mediala“ sa katalogom na pedeset strana. Ništa manje važne nisu ni izložbe slika i crteža Mihaila Đokovića Tikala i Željka Đurovića kome je prošle godine izašla veća monografija posvećena crtežu, grafici i eks librisu. Bila je to i godina velikog uspona mlađeg slikara Slavka Krunića. Imao je zapažene samostalne izložbe u Italiji, Beogradu i Valjevu, učestvuje na grupnoj izložbi posvećenoj aktu koja je u toku u Modernoj galeriji Valjevo a njegovi radovi su predstavljeni u najobimnijem novom pregledu savremenog fantastičnog slikarstva „Dreamscapes V“. Uspesi tih manjih galerija mogući su samo zato što ne zavise ni od koga i tim su značajniji što su se pojedine uzorne galerije kao „Dar-mar“ u Beogradu i „Galerija 107“ u Zemunu prošle godine zatvorile.

 

U „MILOSTI“ AMATERA Osnovno je pitanje da li novoj vlasti treba kultura, da li ćemo samoponiženjem ući u Evropu izgubivši potpuno likovnu svest? Nestankom umetnosti i kulture iz javnosti ukidaju se istorija i identitet a ostaje ljigava masa TV sapunica, rijaliti programa, neoosmanlijskog zapevanja i holivudskog šunda. Da li ćemo pristati na spoljnu i unutrašnju okupaciju što vodi potpunom zaglupljivanju stanovništva, stvaranju inertne mase kojom se lako vlada ili će se spontano probuditi žarišta otpora? Dovoljno je za početak da svako učini najbolje što može. Ne sme se dopustiti da u nekada ugledne galerije kao što je „Stara kapetanija“ u Zemunu prodiru amateri, zna se gde im je mesto. Neshvatljivo je da u toj galeriji pored Umetničkog saveta koji su činili Kosta Bogdanović, jedan od naših najboljih teoretičara i Željko Đurović, profesor i vanredni slikar, dobije izložbu Rajna Lazić, nastavnica u osnovnoj školi, čiji akvareli odaju potpuno nepoznavanje te vrste umetnosti. Još je manje razumljivo da je o toj amaterki izašla monografija u kojoj su tekstovi Koste Bogdanovića, Sreta Bošnjaka, Đorđa Kadijevića, Bratislava Ljubišića, Vladete Jerotića, Nikole Šuice, Ranka Munitića, Dušana Pajina i mnogih drugih. Koga oni to lažu, čime to pobogu amateri i likovne neznalice privlače najumnije ljude naše kulture?

Upravo zbog takvog odnosa odgovornih prave vrednosti gube na značaju.

NAJBOLJA IZLOŽBA

Da se pak može pomiriti institucionalno muzejsko-galerijsko delovanje, tradicija i avangarda, pokazuje spektakularna izložba u beogradskom Muzeju primenjenih umetnosti. Istoričar umetnosti Dušan Milovanović kao autor rukovodio je radom oko sto ljudi na izložbi posvećenoj srpskom ornamentu koja se pod nazivom „Osvežavanje memorije“ može videti do 31. januara. Reč je ne samo o najboljoj izložbi u protekloj godini već i o kandidatu za izložbu decenije, o kojoj će verovatno biti više reči u ovoj rubrici. Njen značaj su veoma dobro razumeli predstavnici balkanskih i zapadnih muzejskih institucija nastojeći da je predstave u svojim sredinama. Milovanović i Muzej primenjenih umetnosti su pokazali da Srbija ima šta da ponudi svetu a da to ne bude postavangardno iživljavanje niti nezanimljivo kulturno srbovanje.

ZANEMARENI VRHOVI

Jedna od najboljih izložbi u prošloj godini, kojom je uzdignuta zaboravljena disciplina crtanja na najviši nivo, održana je u beogradskoj galeriji „Kuća Đure Jakšića“. Potpuno nezapaženo prošlo je delo crtača i vajara Mihajla Geruna, monaha te vrste umetnosti, koji je liniju doveo do samogovora. Slično je bilo i sa retrospektivnom izložbom slika i grafika preminule profesorke Likovne akademije, Mirjane Koke Mihać u Galeriji legata i Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti. Veoma retko je samostalno nastupala i tek sada se uviđa da je jedna od najvažnijih srpskih poratnih umetnica. Delovala je etički i poetički na svoje studente, samo najsuptilniji su bili u njenoj klasi, kao što se uviđa da je bolji slikar i od svog supruga, akademika i profesora Mladena Srbinovića.

[/restrictedarea]