Ponovo radi  ”Montevideo bioskop” 

Piše Vladislav Panov

U bioskope je konačno stigao nastavak najvećeg srpskog bioskopskog hita, „Montevideo, bog te video“, pod naslovom „Montevideo, vidimo se“. Za film koji je izgrednički ispao iz trulog zamajca domaće kinematografije, a u slavu dobrih vibracija i večno popularnog i mnogo važnog fudbala, Bjelogrlićev „Montevideo“ je surogat i filmske i fudbalske sreće što ovdašnjem narodu bolno manjka

Komercijalno i na svaki drugi način najuspešniji srpski film, „Montevideo, bog te video“ konačno je dobio najavljeni i nestrpljivo od svih očekivani nastavak. Nastao uglavnom od iste ekipe s obe strane kamere, drugi deo, spojen sa prvim takođe rado gledanom televizijskom serijom, pod naslovom „Montevideo, vidimo se“, stigao je u domaće bioskope. Uz pompeznu premijeru u Beogradu, srpsku kopiju holivudskog vašara taštine, sa svim nijansama značaja i važnosti dotičnih persona u publici i na crvenom tepihu, a čije je prisustvo trebalo da obezbedi ovdašnji „glamur“ i, valjda, još veći značaj premijeri. Ona bi svakako bila dovoljno važna i da nije bilo nikog drugog do „obične“ publike, kojoj je film i namenjen.

JEDNOSTAVAN RECEPT Kako god, dobili smo opet montevideovski biskopski predah, pa i presedan, jer će zahvaljujući ovom filmu 2014. statistički biti godina uspeha bioskopa i domaćeg filma. Jedan film će, kao i prethodni koji je, rekoše, imao čak i do pola miliona gledalaca, biti zalog za lažnu veru da se publika vraća malobrojnim bioskopima i da je sve ponovo na svom mestu kada je filmski posao u pitanju. Ipak, nažalost, „Montevideo“ fenomen je samo eksces, prolazna bioskopska oluja koju eventualno može ponovo da podigne samo neki novi nastavak ove priče. Posle „Montevidea“ bioskopi će opet biti pusti, a promaju u njima će povremeno narušavati onih nekoliko domaćih naslova koji će i dalje uporno ponavljati matricu instaliranja kompleksa manje vrednosti ove zemlje i svih nas zadrtih, neukih i evropski zaostalih u njoj.

„Montevideo“ duologija se ne bavi time. Vreme jeste vraćeno daleko u prošlost, u ranu mladost Kraljevine Jugoslavije, u idilu građanskog života između dva velika rata, pa još na Prvo svetsko prvenstvo u fudbalu u egzotičnom Urugvaju, gde je naša fudbalska reprezentacija sastavljena od srpskih superzvezda toga vremena postigla uspeh (treće mesto) koji nikada nije nadmašen. To je mizanscen. Ali su likovi i emotivni naboj priče ono što u stvari prija publici i čini da film bude pozdravljen i rado primljen kao nešto drugačije, sveže, vedro i druželjubivo. Nešto što ne vređa, ne ponižava i ne dosađuje. Što osvežava, pruža pozitivne emocije koje film ponekad i po dužnosti svojoj treba da izazove a što je kod nas odavno zaboravljeno i izopšteno kao nižerazredno. Istorijski osvrt na Svetsko prvenstvo u fudbalu 1930. godine, komercijalno dramatizovan i sasvim prihvatljivo filmski izmanipulisan u formi lagane komedije, sa izuzetnim glumačkim ansamblom, uz za naše prilike vrhunsku produkcijsku podršku, čini konačni proizvod kojem publika nije mogla i ne može da odoli. Vrlo jednostavan recept, čini se. Ali nije tako. Zapravo, on i jeste i nije jednostavan. Svakako, autorska i produkcijska podrška oko „Montevidea“ jeste ključ njegovog velikog uspeha. Tema potpuno drugačija od onoga što danas zanima ovdašnje sineaste. Sve što, dakle, za domaće prilike nije jednostavno. Za autore „Montevidea“ (na čelu sa režiserom Draganom Bjelogrlićem) skok preko ove „nejednostavnosti“ je presudni korak ka jednostavnosti. I uspehu. Uložen je ogroman napor i veliki rad, ali su plodovi uspeha oni pravi, filmski, a ne politički ili samoživi i profesionalno autistični, kao kod većine Bjelogrlićevih veoma važnih kolega iza kamere.

[restrictedarea]

NA VISOKIM RAMENIMA… Posebno je to primetno u drugom filmu. Milina je gledati kako se nastavak propeo na visokim ramenima prethodnika. Drugi je deo dobio finansijsku i svaku logističku i stvaralačku podršku ne bi li nadmašio dugi uvod u fudbalski krešendo velike sportske priče stare Jugoslavije. Ulaganje je bilo raskošno i atraktivno. Osim inostranih lokacija (Španija i njena Kanarska ostrva, Trst, Crna Gora…) u filmu se pojavljuju i velike zvezde i vrlo zanimljive osobe. Slavni holivudski veteran, Arman Asante, recimo, iako u periodu karijere koja više nije tako blistava, sastavljen prevashodno od loših ili sve ređe, makar osrednjih tezgi, i te kako je osvežio ekipu „Montevidea“ tumačeći na svoj tipični intezivni i dominantni način američkog fudbalskog menadžera. Asante je tako osvojio publiku prisustvom i na pomenutoj alaholivudskoj premijeri u Beogradu. U nastavku „Montevidea“ gledamo i slavnu špansku glumicu, Karlu Sančez, kao neodoljivu urugvajsku lepoticu. Od nje same možda još zanimljivija je pesma koju pred kamerama peva na plejbek, dok mi slušamo pesmu o slobodi u izvođenju zasluženo ugledne veteranke, pevačice Luz Kazal, i dalje sigurno najpoznatije po interpretaciji čuvene numere u jednom od najboljih filmova Pedra Almodovara, „Visoke potpetice“. Još jedna inostrana seksipilna vedeta, Elena Martinez, kao fatalna zavodnica naših igrača, igra u filmu pa je uz uglavnom istu ekipu iz prvog dela i TV serije, ansambl dobio dopunu koja mu je baš prijala, pa i nedostajala da se kvalitet i atraktivnost podignu za još koju crtu naviše.

Za film koji je izgrednički ispao iz trulog zamajca domaće kinematografije, a u slavu dobrih vibracija i večno popularnog i mnogo važnog fudbala, u godini novog Svetskog fudbalskog prvenstva, gde nas, avaj, opet nema, Bjelogrlićev „Montevideo“ je surogat i filmske i fudbalske sreće što ovdašnjem narodu bolno manjka. Nema sumnje da će otud bioskopi s ovim filmom opet dugo biti krcati. Početak je upravo takav. Tvrde da se organizuju čak i ponoćne projekcije u multileksima jer su sve druge rasprodate. Uz to, usled razorene distributivne mreže producenti su obezbedili neophodnu logističku podršku da „Montevideo“, kao nekada, u doba između dva rata u kojem se dešava radnja, opet postane putujuća filmska atrakcija i da dobaci do svih zainteresovanih krajeva gde su bioskopi odavno pali u večni zaborav. Opet, dakle, radi „Montevideo bioskop“, vikaće neki lokalni Đenka…

[/restrictedarea]