Petar ISKENDEROV: EU-Srbija-Rusija: u potrazi za alternativnim modelima

Prva međuvladina konferencija EU-Srbija koja je planirana da se održi ovog meseca, treba da pokaže napredak na putu srpskih nastojanja za članstvom u EU. “Srbija mora da nastavi reforme čiji će rezultati predstavljati ključni indikator u proceni procesa integracija” – već su obećali članovi Komiteta inostranih poslova Evropskog parlamenta. Karakteristično je da su istovremeno u okviru diskusije o evropskim perspektivama Srbije, poslanici Evropskog parlamenta pozdravili održavanje lokalnih izbora koji su održani krajem 2013. godine na Kosovu, istakavši da to predstavlja “veliki korak napred na putu uspostavljanja demokratije”.[1]

Odavno nije tajna da se srpski zahtev za prijem u EU politizuje. Mnogo interesantniji su socijalno-ekonomski uslovi koji su postavljeni Beogradu, a takođe i veoma jasna preporuka za preispitivanjem parametara saradnje sa Rusijom u oblasti eneregetike, koji nisu u skladu sa principima i “duhom” EU Povelje o energetici i Trećeg energetskog paketa. Oni su zasnovani na bezuslovnim prioritetima recepta EU i odbacivanja svakog drugog modela.

Međutim, nije sve baš tako jednostavno u današnjoj Evropskoj Uniji. Niz njenih zemalja-članica uopšte nije spremno da plovi po geopolitičkim kanalima Brisela – premda ne dovodi u sumnju (u krajnjem slučaju, još uvek ne dovodi) svoje članstvo u EU. Praktično u istom trenutku kad su poslanici Evropskog parlamenta raspravljali u Strazburu na svojoj zimskoj sesiji, u Moskvu je u radnu posetu doputovao Premijer Mađarske Viktor Orban. Ova poseta postala je prvi značajan događaj te vrste u narednoj godini, u smislu bilateralnih odnosa i saradnje Rusije i Evropske Unije u širem kontekstu. I ta poseta može dati impuls određenom revidiranju politike same EU i zemalja-članica te organizacije prema Moskvi.

Nije tajna da su odnosi Rusije i Mađarske u poslednje dve decenije prolazili kroz teške periode. Bilo je tu i kontroverznih akcija mađarskih vlasti prema ruskim naftnim kompanijama (pre svega prema “Surgutneftgazu”), kao i pokušaja Budimpešte da igra “dvostruku igru” u čitavom energetskom sektoru. Međutim, poslednjih nekoliko godina naši odnosi su u očiglednom usponu. U tom pogledu kao orjentir može poslužiti prethodna radna poseta Premijera Orbana Moskvi iz januaru 2013. godine. Šef vlade Mađarske je tokom susreta sa Predsednikom Rusije Vladimirom Putinom tada predložio ruskoj strani da učestvuje u modernizaciji nacionalnog energetskog sistema.[2] I sada ti planovi mogu dobiti konkretno ovaploćenje u okvirima sveobuhvatnog proširenja dvostrane “uzajamno korisne trgovačko-ekonomske saradnje”.[3]

Prema rečima Sergeja Kirijenka, direktora državne korporacije “Rosatom”, važan pravac u bilateralnoj saradnji postaće oblast nuklearne energetike. “Pregovori sa Mađarskom nalaze se u aktivnoj fazi” – izjavio je on uoči sadašnje posete Viktora Orbana.[4] Prema informacijama mađarskog časopisa Nepszabadsag radi se o učešću Rusije u izgradnji dva nova energetska bloka na mađarskoj nuklearnoj elektrani “Pakš” (kao dopuni za već postojeća 4 bloka izgrađena u saradnji sa SSSR-om) čiji je ukupni kapacitet 2. 500-3. 400 MWt.[5] Vrednost ugovora procenjuje se na 10 milijardi dolara.[6] Istovremeno, prema rečima Predsednika Rusije Vladimira Putina, “više od 40% obima posla predviđeno je za mađarsku stranu. To znači da bi 3 milijarde dolara bilo utrošeno na otvaranje radnih mesta u Mađarskoj, a samo poreski prihod doneće budžetu Mađarske više od jedne milijarde dolara”.[7]

Ako ovome dodamo i dogovor koji su Rusija i Mađarska postigle krajem 2013. godine, o namerama da se strogo poštuje – bez obzira na moguće teškoće – grafikon o izgradnji mađarske deonice gasovoda “Južni tok”, te da će isporuke gasa Mađarskoj početi početkom 1917. godine, treba priznati da saradnja između Moskve i Budimpešte u energetskom sektoru poprima karakter istinskog strateškog partnerstva.

Obzirom da je Mađarska članica EU, a Brisel se više nego odbojno odnosi prema ruskim energetskim inicijativama – približavanje Rusije i Mađarske može izazvati neke nedoumice. Ali samo na prvi pogled.

Postoje dva glavna uroka postepenog progresivnog razvoja odnosa između Rusije i Mađarske, uprkos stavovima Evropske komisije. Prvi se odnosi na napetost u uzajamnim odnosima Brisela i Budimpešte. Pritisak rukovodstva EU na Mađarsku u poslednje tri godine dobija sve otvoreniji i destruktivniji karakter, čime se podrivaju osnovni principi kao što je poštovanje državnog suvereniteta i uvažavanje nacionalnih interesa i osećanja. Dovoljno je setiti se poznatih javnih nastupa nemačkih političara na račun neophodnosti upućivanja u Mađarsku vojnih jedinica, ili diskusija u Evropskom parlamentu o potrebama da se na nivou EU Mađarskoj uvedu sankcije zbog ovih ili onih osobenosti nacionalnog mađarskog zakonodavstva koje ne zadovoljavaju Brisel.

Jasno je da sve ovo u očima Mađara, blago rečeno, smanjuje privlačnost preporuka Evropske komisije i u drugim oblastima – pa tako i u energetici. Pored toga, pred očima Mađara je primer nemačkog biznisa koji poslednje dve godine vodi aktivnu i nezavisnu politiku po pitanju saradnje sa Rusijom u energetskom sektoru. Posebno se to odnosi na povlačenje nemačkog energetskog holdinga RWE iz projekta Nabucco.

Kao drugo, rusko-mađarska saradnja takođe pred sobom ima objektivan finansijsko-ekonomski faktor. Ruske ponude su jednostavno profitabilnije, promišljenije i ozbiljnije u poređenju sa analognim zapadnim ponudama. Već sada Rusija snabdeva Mađarsku sa 80% potreba za naftom i 75% potreba za prirodnim gasom. Takva eksponencijalna vrednost izazvana je objektivnim faktorima koji su povezani sa pogodnostima ruskih predloga.

To se odnosi i na gorepomenute probleme sa razvojem nuklearne elektrane “Pakš”. Po priznanju mađarske štampe, među svim pretendentima za odgovarajući ugovor, jedino je “Rosatom” spreman da obezbedi odgovarajuće predfinansiranje projekta – iako je parlament Mađarske doneo odluku o neophodnosti izgradnje dva nova energetska bloka na nuklearnoj elektrani “Pakš” još 2009. godine. Prvobitno su nameravale da učestvuju na tenderu i francuska kompanija Arevai japansko-američki Westinghouse. Međutim, konkretne predloge od njih Mađarska nije dobila – očigledno i zbog političkih okolnosti. Ruska državna korporacija je ponudila uslove koji odgovaraju interesima mađarske strane.

Interes Mađarske za razvoj nuklearne energetike takođe se ne uklapa u trenutne prioritete Evropske Unije – u kojoj mnogi sanjaju o “revoluciji gasnih škriljaca”, koja Evropi donosi ništa manju ekološku štetu od nuklearnih elektrana. Tako da i po tom pitanju pristup Budimpešte izgleda uverljiviji od pristupa Brisela.

Akcenat vlade Mađarske na razvoju nuklearne energije – naravno, uz poštovanje svih neophodnih tehničkih parametara po pitanju bezbednosti – potpuno je razumljiv. I kako pokazuje iskustvo saradnje Rusije sa drugim zemljama – između ostalog sa Iranom – ruski predlozi u potpunosti ispunjavaju ove uslove. Tako da energetska alijansa Moskve i Budimpešte nosi objektivan karakter. On može u potpunosti poslužiti kao primer drugim evropskim zemljama: da se čak i ako se formalno ne “menja” EU, mogu braniti sopstveni nacionalni interesi – politički i ekonomski. Slična praksa je i za Srbiju posebno aktuelna.