Pero Slijepčević (1888–1964) – Mag nije zaboravljen

Piše Laura Barna

Povodom pedesetogodišnjice odlaska velikog maga pisane reči prilika je da se podsetimo kako je on razrađivao nacionalne teme, sagledavane u širem, evropskom kontekstu, olako i pitko ih predstavljao – za budućnost

Nekim piscima je suđeno da pišu i govore o drugima, poput velikih magova rečima sažimaju prošlo i svoje vreme, kreirajući snagom duha i erudicije – novo, a ostaju samo hroničari sudbina i vremena, njihova dela zarobljena nerazumevanjem, pa i nebrigom društva – bez šireg odjeka. Takva sudbina je zadesila i Peru Slijepčevića (Samobor, kod Gacka, 1888 – Beograd, 1964) germanistu, književnog kritičara i teoretičara, pesnika, esejistu i publicistu, naučnika. Za života je uživao ugled vrsnog intelektualca i mislioca, a nakon smrti – skrajnut u pozadinu!

Prvi put Pero Slijepčević se pojavio u Srpskoj riječi sa člankom pod naslovom „O moralnom vaspitanju“. I taj moralni uzus postaće prostor u kojem će se za života kretati i stvarati. Veoma umeren u odabiru i odmeren u realizaciji ideja, iskazivanih jednostavnim, nezavodljivim a nadahnutim srpskim jezikom, nije se isticao niti zapadao za oko književnim kritičarima i literatama savremenicima. I sam se opredelio da kritikuje i donosi vrednosne sudove, zanimajući se za umetničke teme i svakodnevnu pa i opštu problematiku s kojom se umetnici suočavaju, književnu kulturu, socijalna i društvena pitanja, ali i nacionalnu umetnost, s posebnim interesovanjem za srednjovekovnu baštinu. Uz germanski osećaj za konciznost, sposobnost savladavanja i svođenja misli na suštinu i bitno, a koje sugestivnim načinom izražavanja postaje bitno i čitaocu, Slijepčević je razrađivao nacionalne teme, sagledavane u širem, evropskom kontekstu, olako i pitko ih je predstavljao – za budućnost.

Njegov izražajan luciditet, formiran na rodnom hercegovačkom podneblju, bio mu je najviši i jedini zakon održanja i opstanka u okolnostima koje mu za života i nisu bile baš naklonjene, uz hrabrost kakvu iziskuje vojnički moral podstican i kreiran ratovima. A činilo se da, izlazeći iz jednog, uskače u novi rat, iz bunta u bunt.

Odmah posle završene gimnazije u Mostaru, Pero Slijepčević odlazi na studije germanistike i filozofije u Beč. I ne završivši ih, prijavljuje se u balkanskim ratovima kao dobrovoljac u crnogorskoj vojsci pod Skadrom, ali ubrzo prelazi u srpsku vojsku na Bregalnici. Bolešljiv, tanane konstitucije, ali i tananog senzibila, na poprištu nije bio samo vojnik već i pesnik, beležničar dramatičnih dešavanja i ratni izveštač. U vreme Prvog svetskog rata, iako nezainteresovan za politiku, putuje upravo političkim poslovima po Evropi i Sjedinjenim Državama: u Rim, Ženevu, Pariz, Njujork… sa zvanjem sekretara ministra inostranih dela. I ni tada ne prestaje mudro da sintetiše nanose svakodnevice, beleži i zapisuje impresije mesta i vremena.

U periodu od 1919. do 1925. imenovan je za sekretara sarajevskog Srpskog prosvjetno-kulturnog društva „Prosvjeta“. A bio je aktivan i u pokretu „Mlada Bosna“ u kojem su se političkim i revolucionarnim angažmanom istakli mnogi naši pisci i pesnici.

Pod okasnelim uticajem evropskog artizma, prvih decenija XX veka komešalo se i vrilo je i u srpskoj umetnosti, naročito u književnosti. Nove teme za novog čoveka u nadolazećem vremenu potiskuju okoštala shvatanja o literarnim vrednostima s oporim ukusom tradicije i lokalizma. Pojavom nove generacije smelih pripovedača i pesnika: Milutina Uskokovića, Miloša Vidakovića, Sime Pandurovića, Vladislava Petkovića Disa, Milutina Bojića, Isidore Sekulić, Milice Janković, Veljka Milićevića, ali i novih tendencija u kritici koje je paradigmatično predstavljao Dimitrije Mitrinović, javlja se i bunt kakav je najpre umetnost u jednom društvu kadra da pokrene i uskovitla. Ali Prvi svetski rat skresaće krila mnogima od njih. Neki će grubo aterirati na Zemlju, utopiti se u velikoj Vodi (Dis proročanski stvara „Utopljene duše“) ili pak ostati doveka na Nebu ili u Vatri suđenog im tragizma.

Istrajavši, Pero Slijepčević se sve predanije okreće esejističkom žanru, nadahnuto pišući, isključivo u granicama fakata, studije i monografije o srpskim velikanima: Njegošu (O Luči Mikrokozmi) Jovanu Dučiću, Aleksi Šantiću, Milanu Rakiću, Isidori Sekulić, Veljku Petroviću, ali i svetskim – opsežna studija o Šileru, rasprave o Tomasu Manu, Geteu, Hermanu Vendlu, kao i nekoliko istorijskih studija o nemačkoj književnosti i ključnim umetničkim i humanističkim pravcima i pokretima. Većina tih radova biće objavljena 1956. godine u Beogradu u „Sabranim ogledima“.

Doktorsku disertaciju s temom „Budizam u nemačkoj književnosti“ (1917) Pero Slijepčević brani u švajcarskom gradiću Friburgu. Od tada počinje njegova univerzitetska karijera, prvo na skopskoj medresi (1925) posle i na Filozofskom fakultetu u Skoplju, gde 1938. postaje redovni profesor germanistike. Pred Drugi svetski rat, veoma narušenog zdravlja, što će se odraziti i na književni angažman, prelazi u Beograd, gde završava predavačku karijeru 1958. godine na Filozofskom fakultetu, kao šef Katedre za nemački jezik i književnost.

Pero Slijepčević ipak nije zaboravljen, njegova pisana reč, i dan-danas aktuelna i sveža, postaje sve glasnija. „Sabranim delima“ u deset tomova, objavljenim 2013. godine, dostojanstveno je odana počast ovom velikom i svestranom misliocu.