Odlomci iz Dnevnika – UPOTREBA REČI, 2

Piše Milovan Danojlić

Za razliku od prirodne, prostonarodne nepismenosti, koja nas obavezuje na izvesnu obzirnost, pa i uvažavanje, ova, gradska, negovana i puna sebe, izaziva gađenje. Pošto su joj na raspolaganju medijska sredstva, ona je izuzetno štetna

CRNJANSKI OBUĆAR. – Povodom sto dvadesete godišnjice od rođenja Miloša Crnjanskog ponovo se, ovde-onde, napominje kako je pesnik „Stražilova“, u londonskom izgnanstvu, zarađivao hleb kao obućar. Poznavanje i upražnjavanje obućarskog zanata nije sramota: sve ljudske veštine zaslužuju poštovanje, a ove koje se izvode sa deset prstiju i više nego druge. One su, u nekim okolnostima, izuzetno korisne. Žan-Žak Ruso, u „Emilu“, preporučuje obuku u nekom manuelnom poslu kao obavezan deo školovanja. Zanat je, kadikad, spasonosan izlaz za intelektualca palog u političku nemilost, ili prinuđenog na život u egzilu. Vodoinstalater i električar će, na tržištu rada, svakako bolje proći od filozofa i pesnika. To ne isključuje posvećenost duhovnim vrednostima: živimo za njih, ali ne i od njih.

Nevolja je što, u slučaju našeg pisca, vest o bavljenju obućarskim poslom nije tačna. U toj priči je načinjena zbrka karakteristična za površnost i idi mi – dođi mi uprošćavanje u mnogim našim sudovima i zaključcima. Nesavesno korišćenje obaveštenja iz druge i treće ruke dovodi, neizbežno, do proizvoljne upotrebe pojmova. Naš pisac se u jednom trenutku očešao o obućarsku rabotu, ali obućar nije bio. Inače, pohađao je svakojake škole, u Beču je, 1918, bio upisan na Eksportnu akademiju, zatim na Medicinski fakultet, da bi, po završetku rata, u Beogradu završio studije književnosti. Radio je kao nastavnik i gimnazijski profesor, kao ataše za štampu u Rimu i Berlinu, mirnodopski i ratni izveštač, evropski dopisnik argentinskog „El Economista“, raznosač knjiga jedne londonske knjižare. Kao emigrant je pohađao kurseve iz filmske režije, dramaturgije i spoljne trgovine. Uzalud: do posla u prestonici Britanske imperije nije mogao doći. Svašta je pokušavao, ali nove cipele nije šio, niti je stare krpio, ako reč obućar označava majstora koji lepi đonove i ukiva pendžeta, sa šilom u jednoj i iglom u drugoj ruci, u sobičku ispunjenom mirisom ćiriša i uštavljene kože.

Pa otkuda, onda, priča o majstorisanju?

Naš pesnik je, zahvaljujući vezi, jedno vreme radio kao računovođa obućarske radionice „Helster“ u londonskoj Bond Street. Sedeo je za pultom na ulazu u radionicu, naplaćivao usluge i izdavao fakture otmenim mušterijama. Jednim okom je, svakako, pratio proizvodni proces, ali se alatki nije dohvatao. Zlosrećnik kakav je bio, to radno mesto je ubrzo izgubio. Dok je službovao, u nekim varoškim novinama iziđe člančić kako, u centru prestonice, postoji obućarska radionica, i to u vlasništvu stranca(!) gde se, u godinama teške oskudice, kad se hrana kupovala na potrošačke karte, prodaju cipele po ceni od 35 funti! Vlasnik firme, znajući da je njegov knjigovođa u nekoj vezi sa Sedmom silom, posumnja da je on odao poslovnu tajnu svojim kolegama, pa iako je Crnjanski to poricao, na kraju meseca bude otpušten s posla.

Tako, po svedočenju Dragana Aćimovića, pesnikovog odanog prijatelja i izdavača „Lamenta nad Beogradom“, izgleda jedna uboga životna epizoda. Ono ostalo je jeftina konstrukcija imaginacije.

[restrictedarea]

ODMARANJE MOZGA. – Od voditeljke jedne TV hronike čuh da profesori, za vreme zimskog raspusta, odmaraju. Šta, i koga? Pa, valjda,  moždane vijuge, ili konje, koje svakodnevno umaraju jašući od kuće do škole. Izostavljanje povratne zamenice tu dolazi iz gospodske lenosti i bahatosti, nedopustive u javnim glasilima. Za razliku od prirodne, prostonarodne nepismenosti, koja nas obavezuje na izvesnu obzirnost, pa i uvažavanje, ova, gradska, negovana i puna sebe, izaziva gađenje. Pošto su joj na raspolaganju medijska sredstva, ona je izuzetno štetna. Od prostih, neobrazovanih ljudi dade se naučiti i ponešto pametno, a ovi, poluobrazovani, zdušno zagađuju ionako zapuštenu jezičku sredinu. Primera radi, nedovoljno obrazovani pojedinci slova ćirilske azbuke speluju kako treba, kako su napisana – b, v, g, d, – dok im ovi, polupismeni, pridodaju nastavke iz latinice, pa slušamo be, ve, ge, de…

Na budalasto izostavljanje povratne zamenice se jezički stručnjaci poodavno ukazuju, ali to ne dopire do ušiju naših samouverenih neznalica, ni njihovih lektora, ako takvih još ima. Zato ovoj pojavi ne vredi prilaziti sa pedagoškim namerama; problem je manje lingvističke a više sociološke prirode, odblesak zbrke koja vlada u našim glavama i dušama. Na putu u Evropu gubimo moć snalaženja i u nekim vrlo prostim stvarima. Kud ode tele, nek idu i povratne zamenice…

Inače, sintagma Evropska Srbija je smislena koliko Azijska Kina, Afrički Maroko ili Južnoamerički Čile. Ona formuliše jednu političku fikciju, jednu opsesiju, a ne realno stanje stvari, kao da je naš stvarni položaj na globusu činjenica bez težine i značaja kojoj jedino briselska birokratija može dati istorijsku važnost. Pod uslovom da budemo dobri, i ako se ona smiluje.

IMOVINA. – Imovina, imovina, ili imovina? Pada li kratkosilazni akcenat na prvo i, na o, ili na drugo i? U svim rečnicima koji su mi pod rukom, akcenat je na prvom i; tako se govori u mom rodnom kraju, a on je nekad važio kao uzor ispravnog naglašavanja. Neki ministri, i govornici sa malog ekrana, naglašavaju o, ili drugo i. Imovina, kao zaboleti, ili imovina, kao divljina.

Valjan izgovor se, kao i svako imanje, nasleđuje, ali se, sa malo truda, i naknadno usvaja, pod pretpostavkom da jeziku i govoru pridajemo elementarnu važnost. Poštovanje reči je znak poštovanja stvari: imenujući ih kako treba, utvrđujemo im dostojanstvo. Ne verujem da se ministar koji govori o imovini, ili imovini, prema samom predmetu odnosi pažljivije. Plod takvog, nepažljivog odnosa, mora da je ostavio traga prilikom privatizacije nekadašnje društvene imovine. Da su je imenovali kako je red, pametnije bi je prodali.

KRITIČARI. – U nedavno izišlom oksfordskom Rečniku duhovitih iskaza data je zgodna definicija reči kritičar, primenljiva ne samo na ocenjivače književnih i umetničkih dela, nego i na predvoditelje i ideologe društvenog razvoja. Kritičar je evnuh na dužnosti u haremu: zna kako se ono radi, ali ne ume sam da izvede. Oni koji se bore za vlast, a i posle, kad je zaposednu, neprestano ponavljaju formule spasenja, a nikako da ih u stvarnosti primene. Programi gotovo svih stranaka su u dlaku isti, dok se u ostvarivanju svečanih obećanja javljaju nepremostive teškoće. Koliko su kritički umovi jaki u teoriji, toliko su slabi u praksi. Istinu govoreći, stanje u svetskom bordelu tj. haremu nije nadahnjujuće, pa su evnusi osuđeni na očekivanje da se situacija sama od sebe, po milosti viših sila, popravi.

KULT LIČNOSTI. – U jednom Vremeplovu videh da se Josip Broz, sa ugledom nepogrešivog ocenjivača negativnih pojava, obračunava sa kultom ličnosti. Ne povodom sebe: toliko samozatajan on nije bio. Porok je prepoznao u liku i delovanju svog prvog pomoćnika, Aleksandra Rankovića, u godini održavanja Brionskog plenuma. Traži se mnogo bezočnosti da se čovek, kome smo iz svih krajeva države, za rođendan, trčeći nosili štafetne palice, okomi na pokušaj obogotvorenja svog odanog sledbenika, da primeti trunku u tuđim očima, pored grede u svojim očima. Šteta što ga nijedan intervjuista za života ne upita šta on zapravo razume pod pojmom kult ličnosti. On je, verovatno, sebe isključivao iz svih zemaljskih sistema poređenja pa je, s visine svoje nedodirljivosti, zlo mogao uočiti jedino kod nekog potčinjenog. Bio je najposvećenija ličnost naše novije istorije, u meri koju je danas teško zamisliti i, nadajmo se, nemoguće dostići. I ako smo išta dobili uvođenjem ovog inače kljakavog višepartijskog poretka, onda je to oslobođenje od jednog sramnog tereta, koji nas je pritiskivao jače i očiglednije od sadašnjeg polukolonijalnog statusa.

SVETOGRĐE.  – Zakonom zaštićeno obožavanje je neprestani izazov za huljenje i svetogrđe. Sama priroda traži zdravu meru prosuđivanja. Dvonožna božanstva su uvreda za naše osećanje jednakosti u nošenju ljudske sudbine, za uviđanje prolaznosti i smrtnosti svega što pod suncem živi. U tom je nadahnuću Đogo pisao „Vunena vremena“. Svetogrđe je, u takvim okolnostima, lek za pamet i melem za dušu.

[/restrictedarea]