Nove bitke oko starog (Velikog) rata

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Prošlost koja se iznova i smišljeno „osavremenjava“ u kontekstu sadašnjih standarda i političkih aspiracija: o „zastrašujućoj aktuelnosti“ događaja od pre jednog stoleća govori i činjenica da će ove godine o uzrocima i posledicama Prvog svetskog rata samo u Nemačkoj biti objavljeno sto pedeset knjiga!

Temperatura raste i „ratna groznica“ povodom događaja koji se zbio pre ravno jednog stoleća – početak Prvog svetskog rata ‒ uveliko trese evropsko (i ne samo evropsko) javno mnjenje. Ono što se priprema, i što je već spremno, na raznim stranama Starog kontinenta, predstavljaće očigledno dosad najveći izdavački događaj (i spektakl): samo u Nemačkoj će ove godine izaći sto pedeset kinjga (!) o Velikom ratu (u Francuskoj, navodno, još više) i ulozi jednog broja zemalja, uključujući i Srbiju, u njemu. Svetski rekord kad je reč o jednoj istorijskoj temi, konstatuje „Špigl“.

„Ratna groznica“ uveliko trese i medijski svet. Već spomenuti, najuticajniji nemački politički magazin upravo je krenuo s velikom serijom, u šest nastavaka, o neverovatnoj i „zastrašujućoj aktuelnosti“, posle toliko vremena, Prvog svetskog rata, uz konstataciju da u konkretnom slučaju „prošlost nije prošla“ i da još dugo neće prohujati.

UMESTO „DEBELIH BERTI“ GRUVAJU JAKE REČI Ono što održava visoku i zapaljivu temperaturu davno minulog događaja jeste činjenica da se o starom, „Velikom ratu“, i njegovim posledicama, zapodevaju i biju nove, ništa manje žestoke, iako, srećom, ne i krvave, bitke: ovoga puta umesto „Debelih Berti“ (ubojitih Krupovih topova) gruvaju jake reči, koje su u modernim vremenima postale takođe ubojita „artiljerijska priprema“ za osvajanje (i potčinjavanje) javnosti i demonstraciju političke (i svake druge) moći.

U toku je očigledno „novo mešanje karata“, u kojem se na „barikadama“ i na prvoj liniji „fronta“ pojavljuju istoričari i publicisti, dok politika i političari (samo) prividno, u suštini programirano i odlučujuće, deluju iz drugog plana. Tu spregu politike i istorije, u kontekstu neprestanog „pomeranja klatna“, „redizajniranja“ i revizionističkog prekomponovanja prošlosti, s učitavanjem današnjih pozicija, standarda i aspiracija u tu prošlost, precizno je „fiksirao“ znatno pre nego što je sadašnja lavina krenula, naš istaknuti (i počivši) istoričar, Andrej Mitrović: političari stvaraju klimu i postavljaju direktne zahteve za određena tumačenja, a istoričari u to, voljno ili nevoljno, inteligentno ili glupo, uleću.

 

[restrictedarea]

POLITIKA I REVIZIONIZAM I Mitrovićev kolega, Ljubodrag Dimić saglasan je sa njegovom tezom o politici kao pokretačkoj snazi revizije prošlosti i istorijskih činjenica: do revizije dolazi samo kada „postoji politička volja da se (ta) revizija izvrši“. Uveren da bi Srbija morala da se suprotstavi „brutalnom revizionističkom udaru koji je prema njoj usmeren“ i koji će (protiv nje) „biti politički upotrebljavan“, Dimić kaže da bi ona to mogla da učini „igrajući na kartu vraćanja istorijskim izvorima“ i da podrži rezultate istoriografije koja je, pre svega, na „tragu istraživanja Frica Fišera“.

Hamburški „Špigl“ primećuje da se iznova rasplamsava rasprava o pitanjima koja su, činilo se, odavno, (raz)rešena, pozivajući se upravo na Frica Fišera (1908–1999). Reč je o čoveku koji je 1999. u engleskoj „Istorijskoj enciklopediji“ (The Encyclopedia an Historical writing“) označen kao „najpoznatiji nemački istoričar 20. veka“.

 

FIŠER: NEPOBITNA NEMAČKA KRIVICA Fišer je, tada još kao manje poznat istoričar iz Hamburga, početkom šezdesetih (prošlog veka) izazvao pravi potres u nemačkoj naučnoj i političkoj javnosti. Publikujući svoje istraživanje nemačkih arhiva o ratnim ciljevima Rajha, Fišer je pokazao, i dokazao, da su ti ciljevi bili „apsolutno osvajački“ i da je Berlin, uveren u nemačku vojnu premoć, podsticao austrijsko-srpski rat i, ničim izazvan, svesno išao na sukob sa Rusijom i Francuskom.

Na Fišera su se okomili (prevashodno konzervativni) nacionalni istoričari od imena i formata, osporavajući njegovu tezu o nemačkoj krivici za izbijanje Prvog svetskog rata, ocenjujući Versaj kao „nemačko poniženje“ i „nepravdu“. Kao odgovor na njihov frontalni napad, Fišer objavljuje 1961. godine kompletno istraživanje u knjizi „Posezanje za svetskom moći: ratna politika carske Nemačke 1914–1918“. Dokumentovano je pokazao da je Nemačka htela rat, da je izazvala rat i da je u ratu sledila osvajačke ciljeve. („Špigl“ spominje listu nemačkih „želja“ u slučaju pobede, koja je u Berlinu tretirana kao „umerena“: anektiranje velikih delova Francuske, Belgije i Luksemburga, Srednje Evrope i uspostavljanje baza na Farskim Ostrvima).

 

HITLER KAO ISTORIJSKI KONTINUITET Knjiga je brzo doživela više izdanja i postala apsolutni bestseler, ali nije stišala usplamtele raspre i kontroverze. Fišer je dodatno radikalizovao teze o neporecivoj nemačkoj krivici u novim knjigama „Svetska sila ili propast“ (1965) i „Rat iluzija“ (1969) ubacujući usput i (još provokativniju) tezu da Hitler čini kontinuitet u nemačkoj istoriji (i aspiracijama) a ne njen „ispad“  i (iznimni) slučaj. Tada su Fišerove teze već bile opšteprihvaćene i dominantne: iz prvog velikog „rata istoričara“ povodom Prvog svetskog rata (drugi „rat istoričara“, ovoga puta povodom pokušaja revizije Drugog svetskog rata, uslediće u Nemačkoj nešto kasnije) on je na kongresu (istoričara) u Berlinu 1964. izašao kao pobednik.

Doskora važeće stanovište o isključivo nemačkoj krivici za dotad najveću svetsku klanicu i katastrofu, koje je oslonac imalo, ponajviše, u Fišerovom temeljitom istraživanju, počelo je da se rastače, manje zahvaljujući novim činjenicama (njih je malo) a više novim interpretacijama, u kojima se nemačka krivica, istina (delimično) ne isključuje, ali se uočljivo relativizuje: deo tereta s nemačkih pleća se prebacuje na Rusiju (američki istoričar Sen Meken) pa na Francusku (nemački istoričar Štefan Šmit: francuski predsednik Poenkare izvršio je pritisak na „kolebljivog“ ruskog cara Nikolaja Drugog da se bezrezervno stavi na stranu Srbije!) Austrougarsku (Manfrid Rauhenštajner razbija mit o austrougarskom monarhu Franju Josifu kao senilnom starcu koga su drugi gurnuli u rat: osamdesetčetvorogodišnji imperator uopšte nije bio senilan i sam je, veoma izričito, insistirao da se, odmah po atentatu u Sarajevu, uđe u rat sa Srbijom) i, konačno, na sve sile (australijski istoričar Kristofer Klark).

 

BUDNI MESEČARI Ovaj poslednji je, bar do sada, izazvao najviše kontroverzi tezom o zajedničkoj krivici uspavanih vođa velikih sila i o mesečarima (naslov knjige „Mesečari“) uključujući i krivicu Srba i Srbije, uprkos naknadnim medijskim pokušajima da tu izričitost relativizuju.

Njegovim stanovištima se, uprkos aplauzima s kojima je u Nemačkoj dočekana Klarkova knjiga (prevedena na nemački, postala je bestseler) uz dosta pohvala, suprotstavlja nemački istoričar iz Diseldorfa, Gerd Krumajh. On u razgovoru s novinarima „Velta“ konstatuje da ondašnji vlastodršci velikih sila uopšte nisu mesečari, da su bili savršeno budni i kad su povlačili nepromišljene poteze. Zamera Klarku što je „uzeo previše u zaštitu Nemce i Austrijance“, pokazujući, s druge strane, antipatije prema Srbima, predstavljajući ih kao „razbojničku bandu“, kako je to u ono vreme, pred sam rat, činio Vilhelm Drugi. Krumajh polemiše s Klarkom i oko njegove interpretacije srpskog odgovora na bečki ultimatum, svodeći ga na verbalne trikove, iako tekst tog odgovora, podseća nemački istoričar, već sto godina važi kao nesporno diplomatsko majstorstvo.

Suprotstavlja se i Klarkovoj tezi o panslavizmu kao krivcu za izbijanje Prvog svetskog rata (Rusi su, eto, zbog Srbije, vršili pritisak na Austrougarsku) i njegovom stanovištu da su Rusi i Francuzi više želeli rat nego Nemci i Austrijanci. Za razliku od Klarka, Krumajh tvrdi, a to je sadržano i u njegovoj knjizi o „Julskoj krizi“ 1914. – mogla bi biti očigledno interesantna našim istoričarima – koja će uskoro izaći iz štampe, da su Nemci bili i ostali najveći krivci za izbijanje rata, koristeći ga kao test ruske ratne spremnosti i sposobnosti. Ušli su u ratnu avanturu nespremno (imali su, kaže, municije u rezervi samo do oktobra) i, kao i ostale evropske sile, nepromišljeno: da su znali u kakvu katastrofu srljaju – najmanje deset miliona mrtvih – ne bi povukli obarač.

 

FAMOZNI ŠLIFENOV PLAN Da li su zaista srljali u veliku katastrofu, iz koje će izaći i kao veliki gubitnici, teško je reći. Jedno je međutim sigurno: nemački Rajh se odavno, i uveliko, spremao za rat, s jasno određenim, osvajačkim ciljevima. O tome svedoči i činjenica da se rat odvijao, sve dok ga je bilo moguće kontrolisati, po scenariju, ratnom planu, koji je sačinio, znatno pre nego što je rat zaista buknuo, (tada) načelnik nemačkog generalštaba, grof Alfred fon Šlifen. Šlifen je, naime, još 1905. predstavio strateški plan koji će u istoriju ući pod njegovim imenom. Da bi izbegao gubitničku bitku na dva fronta istovremeno, protiv Francuske i Rusije, Šlifen je preporučivao brz napad s jakim snagama (7:1) i ubitačnom artiljerijom na Francusku, „desnim krilom“, preko (neutralne) Belgije i Luksemburga, kako bi se odsekla glavnina francuskih snaga od Pariza i francuska prestonica osvojila za šest nedelja, čime bi rat na tom frontu bio okončan. Nemci bi se tada sručili svim snagama na „spore Ruse“: plan je, naime, predviđao da će caru biti potrebno nekoliko meseci da u prostranoj zemlji, bez dobrih komunikacija i transportnih sredstava (železnica) izvrši opštu mobilizaciju.

Nemačka armija je zaista na prepad pregazila Belgiju (uz neočekivani otpor!) ali je zaustavljena na Marni. Planirani „blickrig“ se pretvorio u iscrpljujući rovovski rat. Neki potonji nemački generali i istoričari su za to krivili Šlifenovog naslednika Helmuta fon Moltkea koji je protiv Francuza koncentrisao manje snaga nego što je trebalo po „Šlifenovom planu“, a glavna slabost plana bila je u jednom „previdu“: Šlifen nije računao da će Englezi uskočiti u rat, iako je, prema jednom davnom sporazumu (iz 1832.) London garantovao Belgijancima pomoć u odbrani suvereniteta u slučaju napada.

 

KAJZEROV „BLANKO ČEK“ I „Špigl“, inače, u prvoj „epizodi“ velike serije „svedoči“ da Nemačka nije uvučena u rat, ona ga je zaista želela i požurivala Beč da se što pre „obračuna s Beogradom“. Deviza šefa generalštaba Fon Moltkea je glasila: „Bolje odmah nego kasnije“. U tom kontekstu, „Špigl“ spominje susret bečkog izaslanika s nemačkim carem u Potsdamu 5. jula 1914. kada je Austrougarska dobila „blanko ček“ za brzi napad na Srbiju.

Franjo Josif je, naime, strahovao da će Rusi, u slučaju austrougarskog napada na Beograd, priskočiti odmah u pomoć „slovenskoj braći“. Tražio je podršku i zaštitu, u tom slučaju, od Nemačke. Nemački car je procenjivao, i uveravao bečkog izaslanika, da Rusija nije spremna za rat. „Blickrig“ protiv Srbije, uz „punu i sveobuhvatnu nemačku pomoć“ držao bi stvar u okvirima „regionalnog sukoba“. Tim kajzerovim „blanko čekom“ iz jedne lokalne krize Rajh je Evropu uveo u katastrofu.

Očigledno svesni toga da činjenice, i kad se različito interpretiraju, ostaju činjenice, nemački političari strepe od otvaranja „dosijea“ Velikog rata i „resantimana“ u pojedinim zemljama tokom ove godine. Njihov plan je bio da obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata prođe u „znaku pomirenja“ i „racionalnosti“, bez euforije i trijumfalizma na pobedničkim stranama.

Pomno su osluškivali, i osluškuju, signale sa strane i bili su očigledno iznenađeni reagovanjem medija i javnosti u Velikoj Britaniji na „sugestiju“ nemačkog atašea u Londonu saopštenu u jednom razgovoru s tamošnjim novinarom kako bi trebalo obeležiti veliku godišnjicu Velikog rata. Mediji su udarili u sva zvona: neće nam Nemci zabranjivati da slavimo pobedu.

 

VILHELM I MERKELOVA Hambuški magazin primećuje da to „slavlje“ stiže u nevreme za njih: u više evropskih zemalja primetan je porast antinemačkih raspoloženja. Jedno skorašnje istraživanje pokazalo je da 88 odsto „konsultovanih“ Španaca, 82 procenta Italijana i 56 odsto Francuza misli da je uticaj Nemačke u Evropskoj uniji nepodnošljivo velik i da sadašnju Nemačku Angele Merkel upoređuju sa Rajhom Vilhelma Drugog.

Citiran je italijanski komentator, Eugenio Skalfari: Nemačka preti da u evro krizi po treći put ruinira kontinent. Rigorozne reforme na kojima takođe rigorozno insistira kancelarka Angela Merkel, kad se radi o zemljama Južne Evrope, doživljavaju se (tamo) kao nastavak pruske (vilhelminske) politike sile drugim sredstvima – ovoga puta ekonomsko-političkim.

Nacionalni revolucionar, Gavrilo Princip je, inače, u prvom delu velike „Špiglove“ serije samo usput spomenut kao devetnaestogodišnji gimnazijalac i pripadnik grupe „srpskih atentatora samoubica“, naoružanih „od zvanične srpske strane“, koji su „sanjali o velikom srpskom carstvu“. Ono bi „uključivalo i Srbe iz višenacionalne Austrougarske imperije“. Njemu će biti, prema najavi, posvećeno posebno poglavlje, uz reportersko krstarenje Bosnom s istoimenim potomkom „sarajevskog atentatora“.

[/restrictedarea]