Naša anadolska braća “ po Balkanu ”

Piše Darko Tanasković

Zvaničnicima naslednice Osmanskog carstva očigledno ne prija zahlađenje do kojeg je u odnosima između Beograda i Ankare došlo posle Erdoganove već čuvene prizrenske izjave o tome da je „Turska Kosovo i Kosovo Turska“

Dok unutrašnjim potresima i previranjima donedavno nedodirljiva i nepomerljiva Turska u poslednje vreme sve više privlači pažnju svetskog javnog mnjenja, a vlada već prilično nervoznog premijera Erdogana nedemokratskim ponašanjem izaziva mrštenje čela čak i kod najprivrženijih zapadnih navijača, ministar inostranih poslova Ahmet Davutoglu ostaje veran svojoj najvećoj ljubavi – Balkanu, a na Balkanu „ključnom partneru“, kako uporno naziva Srbiju.

„TAČKA ZAMRZAVANJA“ Zvaničnicima naslednice Osmanskog carstva očigledno ne prija zahlađenje do kojeg je u odnosima između Beograda i Ankare došlo posle Erdoganove već čuvene prizrenske izjave o tome da je „Turska Kosovo i Kosovo Turska“, posle čega je predsednik Tomislav Nikolić odlučio da, dok se turska strana ne izvini za premijerov verbalni ispad, zamrzne svoje učešće na trilateralnim sastancima predsednika Srbije, Turske i predsedavajućeg Predsedništva BiH. To je ozbiljan zastoj u sprovođenju njihovog neoosmanističkog projekta obnavljanja snažnog prisustva i dominantnog uticaja na Balkanu, pa bi agilni Davutoglu svakako želeo da se novonastala nelagodna situacija što brže i bezbolnije prevaziđe i sve politički opet bude kao da se ništa nije dogodilo. A dogodilo se jeste. Izgleda da je efendije u Ankari, navikle na blagonaklono tolerisanje njihovih javnih izliva neoimperijalne nostalgije po Balkanu, iznenadila jednodušnost i oštrina reagovanja nosilaca državnih funkcija u Beogradu, a posebno im je teško pala razložna odluka predsednika Nikolića da se povuče iz asimetrične, a za Srbiju i višestruko problematične trilaterale. Kako je od početka bilo jasno da s turske strane izvinjenja neće biti, može se pokazati da je premijer Erdogan svojom nesmotrenošću Srbiji zapravo učinio neočekivanu uslugu, omogućivši joj da se časno i dostojanstveno povuče s jednog koloseka regionalnog okupljanja koji joj ni po čemu ne odgovara i ponajviše propagandno služi Turskoj da demonstrira svoje posredničke i liderske moći na Balkanu, a da pri tome suštinski ostane bošnjački advokat, uz nešto ekonomske koristi bez znatnijih ulaganja. Treba pretpostaviti da će u nastupajućem periodu zvanična Ankara uložiti dodatne napore da se obnovi intenzivni diplomatski dijalog s Beogradom. Svojevrsni nagoveštaj takvih nastojanja i, ujedno, medijsku pripremu terena za kretanje u novu ofanzivu osmeha prema Srbiji predstavlja i naručeni intervju ministra Davutoglua s novinarkom „Blica“ (13. januara) Tamarom Spaić, objavljen pod indikativnim naslovom „Mi smo braća sa Balkana“. „Razgovor u rezidenciji ministra spoljnih poslova Turske upriličen je na poziv iz Ankare da bi se objasnila jedna rečenica iz govora turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana, izgovorena u Prizrenu, oktobra prošle godine, nakon koje su se srpsko-turski odnosi zaledili“, rečenica je koja otklanja svaku nedoumicu u pogledu toga s čije je strane potekla inicijativa za ovaj razgovor. Odlično je što ju je „Blic“ prihvatio!

LICEMERJE I PRIORITETI Ovako ogoljena i providna ilustracija rutinskog retoričkog licemerja i naivne tendencioznosti aktualne turske diplomatije, „u čistom vidu“, nudi sjajnu priliku za analizu „red po red“ i uspostavljanje tipologije kontraproduktivnog potcenjivanja zdravog razuma i intelektualne zrelosti ciljne grupe kojoj se diplomatski opsenar obraća. Posle ovog intervjua, teško da će u Srbiji Davutoglua ozbiljno shvatati i verovati mu čak i oni koji su, zarad unapređivanja srpsko-turskih odnosa, bili skloni da mu galantno progledaju kroz prste, pa i da nam objašnjavaju kako on zapravo nije mislio ono što je rekao ili čak i da nije rekao ono što je rekao, i nikad nije porekao.

[restrictedarea]

Ako je turski zvaničnik stvarno nešto želeo da objasni javnosti u Srbiji, uspeo je jedino da ubedljivo potvrdi ono što je jasno još od njegove programske knjige „Strategijska dubina“ (2001) da je ovaj profesor međunarodnih odnosa, od kad je postao ministar inostranih poslova, do opsesivnosti uporni i dosledni protagonista neoosmanističke vizije budućnosti velike i moćne Turske, za koju je Balkan, bivša Rumelija, jedan od spoljnopolitičkih prioriteta. Davutogluovi apologeti, i turski i inostrani, uključujući srpske, imaju običaj da tvrde kako je teorija jedno, a praksa drugo, te da „Strategijska dubina“ pripada akademskoj misaonoj sferi, a spoljna politika, koju „turski Kisindžer“ pragmatično operacionalizuje, realpolitici, u kojoj nema mesta za apstraktne geopolitičke hipoteze i projekcije. Međutim, sâm Davutoglu, u jednom intervjuu iz 2004, kasnije uključenom u knjigu karakterističnog naslova „Od teorije do prakse“ (2011) konstatuje, pominjući Platona, da je problem odnosa između teorije i prakse staro pitanje, ali da on lično, ušavši u realnu politiku, nije uočio ozbiljniji raskorak između ideja koje je razvio u „Strategijskoj dubini“ i praktičnih potreba Turske. Ili on, možda, ni to nije rekao…

Da vidimo sad šta nam sve u „Blicu“ poručuje taj dobrohotni „balkanski brat“. Ovaj intervju je prava antologija odranije poznatih Davutogluovih ispraznih floskula i fraza. Navešćemo samo neke. „Glavni uspeh u spoljnoj politici Turske je popravljanje odnosa sa Srbijom. Bio je ogroman uspeh prevazići ono što se događalo devedesetih godina zbog rata u Bosni i na Kosovu. Mnogi su mislili da su dve vlade na suprotnim stranama.“ Ako je popravljanje odnosa sa Srbijom zaista najveći uspeh turske spoljne politike, onda je bilans njenog ambicioznog truda stvarno mršav. Kako poverovati Davutogluu, kad on na više stotina strana „Strategijske dubine“, u kojoj raščlanjuje sve aspekte turske spoljne politike, poboljšavanje odnosa sa Srbijom uopšte ne pominje. A šta se to događalo zbog rata u Bosni i na Kosovu, a što je trebalo prevazići? Događalo se to da je Turska dosledno i jednostrano u svim sukobima podržavala Bošnjake i Albance protiv Srba, što nastavlja da čini i dalje, srećom u mirnijim vremenima. Šta bi tu Srbi i Srbija trebalo da prevaziđu? Nisu nikakvi „mnogi“ mislili da su dve vlade bile na suprotnim pozicijama, već se Beograd i Ankara zaista ni o čemu životno (i smrtno) bitnom u to vreme nisu slagale, ali je upravo u Beogradu procenjeno da s Turskom, zarad budućnosti, ne treba prekidati radnu diplomatsku komunikaciju, čak ni onda kad je učestvovala u bombardovanju Jugoslavije. Šta tu Srbija treba da prevaziđe? Srbe ne treba ubeđivati da je Turska njihov važan regionalni partner, ali ni tvrditi da su „odnosi Srbije i Turske postali kičma stabilnosti na Balkanu“, a istovremeno neumorno lobirati za nezavisnost Kosova, svojatati delove srpske teritorije i zalagati se za reviziju Dejtonskog sporazuma. Davutoglu zatim razgaljeno pominje izvanredne odnose s „dragim kolegom Mrkićem“, a i da „je i poštovanje predsednika Gula i premijera Erdogana prema predsedniku Nikoliću podjednako visoko kao što je i bilo. Bilo je nekih spekulacija o promeni stava u srpskoj vladi, ali uveravam vas da se dobri odnosi nastavljaju i ne vidim da bi moglo biti krize“.

Nema sumnje da su lične simpatije među političarima poželjne i korisne, ali i mnogo manje ozbiljne i iskusne ljude od Mrkića i Nikolića nije moguće obrlatiti pričama o visokom ličnom uvažavanju i prisnosti. Uostalom, šta znači ocena da je „poštovanje premijera Erdogana prema predsedniku Nikoliću podjednako visoko kao što je bilo“? Zar bi trebalo da je niže zato što je Erdogan verbalno nasrnuo na teritorijalni integritet Srbije? Nikolić treba da je srećan zbog toga što je ono i dalje visoko?! Da nema logičnih promena u stavu srpske vlade, ne bi bilo ni ovog intervjua „Blicu“. To je bar svakom jasno, ali Davutoglu misli ( ili se pravi da misli) da nije. „U Prištini je Erdogan rekao jasno da Turska ne pravi razliku između etničkih i verskih grupa na Balkanu, između Srba, Bošnjaka, Hrvata i Albanaca.“ Erdogan je u Prištini(?) možda nešto slično i rekao, ali je iz celokupnog ponašanja Turske od devedesetih godina prošlog veka jasno da to što je rekao nije istina.

GRANICA? NEMA JE! Turska otvoreno favorizuje muslimanske zajednice na Balkanu, a pre svih Bošnjake i Albance. Uostalom, govoreći na trgu u Prizrenu, Erdogan jedino Srbe uopšte nije pomenuo. „I kad je rekao: ‚Kosovo je Turska‘, on je to mogao reći i u Beogradu. Kad bi predsednik Srbije to rekao u Istanbulu, mi bismo bili srećni, kad bi rekao ‚Osećam Istanbul kao svoj grad‘, mi bismo se radovali. Kad bi predsednik Tomislav Nikolić došao u Istanbul i rekao ‚Ovo je moj grad‘, mi bismo mu aplaudirali i ne bismo ni pomislili da pokazuje ekspanzionističke namere Srbije prema Turskoj.“ E, ovo već prelazi sve granice! Ideja da predsednik srazmerno male Srbije pokazuje ekspanzionističke namere prema desetostruko većoj i mnogoljudnijoj Turskoj. Da nije to posledica nekog istorijskog iskustva srpskog prodora na Bosfor? Kako bi se Turcima, koji bi aplaudirali Nikoliću, dopalo, recimo, da predsednik Grčke u poseti Vaseljenskoj patrijaršiji u Fanaru uzvikne „Ovo je moj grad!“ U Turskoj nejakog i krajnje lojalnog patrijarha Vartolomeja Prvog s vremena na vreme ionako ne propuštaju da optuže da stoji na čelu „vizantijske zavere“ protiv integriteta države.

Kad je sve već tako, kad je Erdoganov govor „samo govor koji pokazuje ljubav i naklonost prema braći“, kad je za Turke uspeh Srbije, kao za „braću sa Balkana, uspeh Turske“, onda naravno „neće biti izvinjenja, jer nije bilo uvrede u izjavi premijera Erdogana u Prištini“. U Prištini nije, ali u Prizrenu jeste. Od svega što je Davutoglu u razgovoru s novinarkom „Blica“ rekao, istinito je jedino to da izvinjenja neće biti, što je bilo jasno već posle prvih nespretnih pokušaja da se incident svede na nesporazum usled navodno pogrešnog prevoda i istrzanja dela izjave iz celine izlaganja. I dobro je što ga neće biti, jer sigurno ne bi bilo iskreno, a moglo bi Srbiju ponovo ugurati u besmislenu trilateralu. Dalje Davutogluovo koprcanje i pokušaji da se Erdoganov odnos prema Kosovu protumači kao „kulturna bliskost“ vodi ka neizbežnoj temi neoosmanizma koji turski ministar, naravno, negira: „Ali ja nisam zagovornik ‚neootomanske politike‘ i, uostalom, takva politika ne postoji.“ Pošto ga je Tamara Spaić umesno podsetila na to da je još 2009. godine u Sarajevu izjavio da je zlatno doba Balkana bilo za vreme Osmanskog carstva, Davutoglu nastavlja kulturnoistorijski da docira: „Termin ‚zlatno doba‘ upotrebljen je za 16. i 17. vek da bi se podvukla ekonomska i socijalna stabilnost regiona u poređenju sa drugim delovima Evrope i sveta. Ne možemo se ponašati kao da Otomansko carstvo nikad nije postojalo u regionu. /…/ Na istoriju Balkana gledam kao na potrebu da se fokusiramo na pozitivne aspekte zajedničke prošlosti. Ne možemo graditi bolju budućnost sa negativnim pogledom na istoriju.“ Niko na spori da je „zlatno doba“, o kojem govori Davutoglu, a na koje se verovatno slučajno odnosi i majstorski umivena i zašećerena televizijska serija „Veličanstveni vek“ (kod nas „Sulejman Veličanstveni“) bilo zlatno za Osmansko carstvo, ali ga kao takvo nikako nije sačuvalo istorijsko pamćenje nemuslimanskih podanika Carstva. Niko se na Balkanu ne ponaša kao da Osmansko carstvo nije postojalo, već naprotiv, odbojnost prema savremenom neoosmanizmu proizlazi baš iz činjenice njegovog (pre)dugog postojanja u regionu. Davutoglu i njegovi istomišljenici nikako da shvate da za građenje bolje zajedničke budućnosti, što odista jeste razumno nastojanje, ni pozitivni ni negativni pogledi na istoriju, koju iz razumljivih razloga ne doživljavamo na podudaran način, nisu neophodno, pa ni poželjno polazište. Umesto da ostavi istoriju istoričarima, turski ministar uporno pokušava da nemuslimansku „braću sa Balkana“ ubedi da usvoje neoosmanističke kriterijume ocenjivanja pozitivnog i negativnog iz prošlosti i odustanu od svoje istorijske svesti. „Istorijska dubina“ je, zajedno s „geografskom“, neodvojiva komponenta proizvoljne doktrine „strategijske dubine“, pa njen tvorac po svaku cenu želi da je „prepegla“ i niveliše, te da i Srbi, recimo, Ćele-kulu počnu ganuto prepoznavati kao uzvišeni spomenik zajedničke balkanske istorije. Srbi su spremni da kao orijentalno-osmanlijski deo svog kulturnog identiteta i životnih navika vedro prihvate ćevapčiće, bozu, baklavu, još uvek mnogobrojne turcizme u rečniku, sklonost ka određenom tipu muzike, dert i sevdah, ali ne i predstavu o tome da su vekovi porobljenosti pod Osmanskim jarmom bili njihovo „zlatno doba“, ma koliko srednjovekovna Pax Ottomanica komparativno tokom izvesnog perioda zaista obezbeđivala „stabilnost regiona“. Da bi od pripremnog kulturnoistorijskog razmatranja (i zamajavanja) prešao na ono što mu je u ovom trenutku zaista politički na srcu i radi čega je i pozvao novinarku „Blica“, a to je obnavljanje procesa trilaterale Turska – Srbija – BiH, Davutoglu pribegava turskim zvaničnicima omiljenoj, a već otužnoj formulaciji da su „Turska i Srbija dve susedne zemlje bez zajedničkih granica“, pa da je zato potrebna „bliska i iskrena saradnja Turske i Srbije u bilateralnim odnosima i regionalnim pitanjima“. Turska i Srbija mogu biti susedne zemlje, kao što su i Turci srpska „braća sa Balkana“, jedino u koordinatama neoosmanističkog koncepta „proširenog komšiluka“, u skladu s kojim je ceo Balkan tursko rumelijsko susedstvo, bez naknadno iscrtanih besmislenih granica za koje su nezahvalne male nacije u oslobodilačkoj borbi prolile reke krvi. Da je Erdogan u Prizrenu ipak rekao ono što i Davutoglu misli, potvrđuje zaključni deo njegovog intervjua, u kojem spremno nudi dobre usluge Turske u „približavanju Srbije i Kosova“, čime po ko zna koji put, čak i u jednom ovako sračunato konstruktivno i prijateljski intoniranom obraćanju srpskoj javnosti, dokazuje odsustvo elementarnog diplomatskog takta ili, možda pre, arogantnu bezobzirnost politike „svršenog čina“. On Srbiji, s kojom želi da izgladi „nesporazum“, hladno i nadmoćno nudi posredovanje u približavanju pokrajini koju ona ustavno i dalje smatra delom svoje teritorije!

SMISAO ZA HUMOR Na kraju, ovaj naš anadolski Davidović (što bi bio srpski prevod prezimena Davutoglu) želi Srbiji da što pre uđe u EU i da se dve države tamo sretnu, a da „nije važno ko će biti brži ili ko će pre stići“. Zaista neobičan smisao za humor! Onaj crni! Odista, kako i dalje verovati ovom Balkancu iz Konje, bratu ni po ocu ni po materi, već po Balkanu, koji savršeno dobro zna da Turska nikad neće ući u EU, a Srbiji ne želi da uđe, već da se opredeli za neoosmanističku koncepciju susedstva bez zajedničkih granica? Jedna stara arapska izreka kaže: Mnogo je braće koje ti nije rodila majka. Ni Arapi, međutim, ne priznaju Turke, sa ili bez zajedničke granice, za braću.

[restrictedarea]