MILA ALEČKOVIĆ NIKOLIĆ /psihijatar/ – Kapitulacija nije „kismet“ srpskog naroda

Razgovarala Mila Milosavljević 

Prihvatanje anglosaksonske utilitarističke etike koja vuče korene iz tragične slike o čoveku Tomasa Hobsa a zatim je spojena sa rezonom velikog kapitala gde je ljudsko biće samo konzument i broj, plus psihologija Mikija Mausa, jeste, nažalost, današnja paradigma

Naš narod je trenutno umoran i umrtvljen, uplašen. Ali, posle ovog mamurluka, koji liči na san Oblomova u Rusiji, nastupiće bes i nova erupcija pobune, jer su ljudi prezaduženi i gladni. Volela bih da se ljudi probude i da jedni druge pomognu. Čak i kada je bezbožan, srpski narod još uvek veruje u Hrista bolesnih i siromašnih, parafraziraću Bjelinskog i njegovu dijagnozu datu ruskom narodu. Najbolji i najsvetiji u našem narodu jeste upravo sveti nemir koji stremi ka pravdi. Ono što je loše, to su dugi periodi depresije, spavanja i inercije. Ali, kada se naš narod probudi, niko više ne može da ga pobedi. To je ona „nepisana pravda“ naspram „deset puta ispisane venecijanske nepravde“!, kaže dr Mila Alečković Nikolić, koja slovi za jednog od najistaknutijih predstavnika Srba iz rasejanja, vrsni intelektualac, doktor kliničke psihologije i antropološke psihijatrije, gostujući profesor na univerzitetima širom sveta, autor više stručnih naslova i književnih ostvarenja. Naša sagovornica nedavno je završila obiman rad koji predstavlja sintezu psihologije, filozofije, politike i geopolitike pod nazivom Psihologija Ideja slobode i pravde i srpski nacionalni interes danas. Među njenim novim naslovima je i beletrističko ostvarenje U Domu moje majke, koje je u ediciji „Svedoci epohe“ objavio „Službeni glasnik“. Mila Alečković Nikolić trenutno privodi kraju pisanje studije ,,Stvaralaštvo i besmrtnost“ a uveliko radi i na pripremi Svetskog kongresa za psihopatologiju ekspresije, koji je odlučila da organizuje iduće godine u Beogradu.

Raspeti smo odvajkada između Istoka i Zapada, takoreći usred ,,ruže vetrova“, ili bolje rečeno – na vetrometini. Ima li mira, stanka, tihih voda za našu istoriju (potonju) budući da je ovu već ispisanu u dobroj meri do sada određivala  naša geografija i stoga nam se i  put u Evropu toliko odužio, uprkos činjenici da je u taj naš novi „Skadar na Bojani“ uzidan dobar deo bića ovog naroda. Već tri decenije živite u samom srcu te Evrope, u Francuskoj, pa kako  zapravo kao Srpkinja, ali i veoma angažovan intelektualac u toj  zemlji gledate sve to ,,iznutra“?

Već u svojoj knjizi etnopsiholoških eseja iz 2002. O Domu i Iskonu a kasnije i u knjizi političkih eseja KO to priča o Evropi ? opisala sam kako Evropu vidimo mi koji smo u njoj dugo živeli. Ja Evropu volim, ali volim onu Veliku Evropu sa Rusijom na velikom evroazijskom prostoru koji i jeste jedan isti, ogromni kontinent. Nema Betovena bez Borodina, niti Hemingveja bez Tolstoja. Najzad, ja sam u Francuskoj provela ukupno skoro tri decenije. Tamo sam nastavila školovanje, tamo sam doktorirala, a posle i radila. I moj muž je Francuz, iz porodice sudija i advokata. Ko sada meni ovde može da priča šta je to Evropa i kako izgleda život u njoj? Oni koji su tamo putovali privatnim avionom na dva dana? Videvši odmah, već posle 2000. godine, kuda plovi srpski brod, da ne kažem „bela lađa“, napisala sam svedočanstvo o onome što u Evropi valja, i o onome što nikako ne valja, što je patološko i bolesno, kao recimo današnje rasprave o legalizovanju prava pedofila ili o legalizovanju brakova zoofila (brakovi sa životinjama) i razne druge patologije. Ali, Evropa o kojoj sam pozitivno pisala jeste socijalna Evropa o kojoj su sanjali i još uvek sanjaju milioni hrišćana, ili prosto poštenih ljudi u svetu  i ona nije stanje, nego stalna borba. Navela sam sve što iz Evrope treba preuzeti protiv bolesne korupcije, orijentalnog podmićivanja, incestuozne politike ili pojma vlasništva koji je kod nas pojam iz 14. veka! Evropa je legenda o Gralu, a ne „bank of England“. U Evropi još uvek postoje nacionalni parlamenti i oni, što se kod nas ne zna, tj. ne javlja, u 70 odsto slučajeva, glasaju protiv briselskih direktiva i naredbi! U toj pravoj, nebriselskoj Evropi u koju naša vlast već trinaest godina lažno putuje, nemoguće je da vam javna preduzeća obračunavaju kamatu na kamatu, kao da su banke! U Srbiji to rade i „Infostan“, i „Telekom“, i EPS, i svi drugi. U Evropi se ovo smatra kriminalom! U toj pravoj, nebriselskoj Evropi parking servis čini stvarno neke usluge, odnosno stvarno je servis. U Srbiji on niti pravi mesta, niti išta obeležava, rečju, ne radi ništa, već samo skače iz grma i naplaćuje! U toj pravoj Evropi antene mobilne telefonije uopšte ne smeju da budu u ljudskim naseljima, jer imaju štetne posledice po ljudski mozak, a evo ih kod nas odmah pored skupštine na krovovima, čitava šuma antena ! U toj pravoj, nebriselskoj Evropi, barem u Francuskoj, petsto grama sira košta u velikim radnjama dva evra, a kod nas najmanje deset evra. Tu ni ne računam nesrazmeru u platama. U pravoj Evropi, privatni izabrani lekari naplaćuju iz socijalnog osiguranja, a kod nas siromašan čovek  nema izbora . U  pravoj Evropi nedopustivo je da se uz račune plaćaju nekakve provizije! Plaća se samo ono što je potrošeno, ni dinar više!  U pravoj Evropi banke daju godišnju kamatu od 2 odsto, a iste strane banke u Srbiji stavljaju kamatu i do 20 odsto, jer im je to  vlast u Srbiji omogućila!  U toj  Evropi, es-em-es telefonske poruke su mnogo jeftinije nego u Srbiji! Ovde se, u načelu, uopšte ne zna koliko vam koji operater naplaćuje pozive i poruke, a kada ih pozovete da pitate šta se to dogodilo pa vam je ceo kredit neverovatnom brzinom nestao, oni postave uslov: ili registracija ili krađa. Ovo je u Francuskoj nezamislivo. U toj i takvoj Francuskoj genetski modifikovani proizvodi su najstrože zabranjeni, a kazna se kreće i do 15 godina robije! Najzad, u toj i takvoj Evropi (u Francuskoj i Nemačkoj) dali bi sve samo da dobiju ruski gas. A u Srbiji sve čine da „Južni tok“ ne uspe.

Šta je zapravo sa idejom slobode i pravde u savremenom svetu ako je ne nalazimo više čak ni u crtanim filmovima?

„Kapitalistički psihopata” danas je pandan nekadašnjem „novom čoveku komunizma“. Nestanak deontološkog morala (antičkih Grka, hrišćanskog, kasnije kantovskog ili humanističkog morala) i prihvatanje anglosaksonske utilitarističke etike koja vuče korene iz tragične slike o čoveku Tomasa Hobsa a zatim je spojena sa rezonom velikog kapitala gde je ljudsko biće samo konzument i broj, plus psihologija Mikija Mausa,  jeste, nažalost, današnja paradigma. Ovo više nije „meka trgovina“ o kojoj je govorio Monteskije, već prostački lopovluk i „bokasizacija“ (Bokasov presto) Srbije. Stotine moralnih doktrina u istoriji filozofije dele se samo na dva puta: deontološki i utilitarni. Prvi još uvek razlikuje Dobro i Zlo i nikada ih ne meša, a u drugom se ova dva pojma relativizuju i stapaju. Utilitarizam je pojam Dobra zamenio pojmom Korisnog. Iako Dobro može da bude i korisno, korisno se nikada ne može uzdići do Dobra. Vama može da bude korisno da nekoga ubijete, da nekoga bombardujete itd. Nažalost, ova anglosaksonska doktrina ide uz vulgarni ekonomski neoliberalizam isključivo finansijskih i potrošačkih društava, a Srbija danas kopira upravo taj model. Zato smo od jednog dostojanstvenog naroda, koji je u svojoj tradiciji imao milosrđe, deobu, sabornost, duhovnost i uzajamnu pomoć, postali narod čiji je veltanšaung: Ukradi!

Dezorijentacija kao jedan od plodova sistematskog urušavanja srpskog nacionalnog bića kako spolja tako i iznutra dovela nas je dotle da se retko ili gotovo nikako ne postavlja pitanje srpskog nacionalnog interesa danas, ili se pak ovo pitanje brka sa ekonomskim ili pak političkim interesima? Kako, po vašem mišljenju, Srbi iz rasejanja vide srpski nacionalni interes u ovom času?

Većina nas povratnika, ili Srba iz rasejanja koji drže do matice,  nacionalni interes Srbije danas najkonkretnije vidimo ovako: naš prvi nacionalni interes bio bi da se što pre konfiskuje imovina svih onih koji su oštetili srpski budžet, tj. tzv. „opštinsku slamu“. Sve te velike lopove treba pustiti na slobodu, uopšte ih ne treba zatvarati, niti nam treba giljotina Dantona i Robespjera, samo im treba sve oduzeti. Onda neka budu slobodni, pa neka ponovo stiču, budući da su daroviti za biznis. Druga stvar jeste poslušati poziv patrijarha Pavla iz 2004. godine u vezi sa glasanjem na Kosovu i Metohiji, jer je on bio vidovit. Ne žuriti nikako sa rešavanjem pitanja Kosova i težiti ka tome da ono što duže ostane tzv. „zamrznuti konflikt“. Za to vreme ljudima koji tamo rade dati stimulacije i pozvati sve Srbe iz rasejanja rodom sa KiM da se vraćaju. Treća stvar jeste izbaciti sve strane banke koje u Srbiji imaju godišnju kamatu i do 20 odsto, a u samoj Evropi za svoje građane tu kamatu spuste na 2 odsto. Naravno, oni pljačkaju naše građane, zato što im je to vlast u Srbiji omogućila, drugačije ne bi mogli! Četvrto, treba usvojiti instituciju individualnog stečaja i otpisa dugova prezaduženim porodicama. U Srbiji se dugovi praštaju i otpisuju velikim gubitašima, ali ne i pojedincima na čijim su leđima već ranjene i osakaćene porodice. Čovek koji je trenutno savetnik srpske vlade, po imenu Dominik Stros-Kan, poznat je po tome što odmah tamo gde dođe, kao prvu meru predlaže smanjivanje socijalnih davanja. Ali, zašto ga francuski predsednik nije uzeo za svog savetnika? To Srbiji uopšte nije bilo potrebno. Peto, treba se apsolutno energetski vezati za Rusiju i tražiti maksimalno dobre uslove (kakve je, recimo, u saradnji sa Rusijom, dobila Nemačka). Treba zatim pristupiti Evroazijskoj uniji i kolektivnoj bezbednosti a sa svakom zemljom Evrope održavati dobar bilateralni kontakt po logici „vi nama ovo, a mi vama ono“ . Tu bismo mnogo naučili od Evrope, ali ucene bi spale na minimum. Mi danas kao da ne znamo da igramo šah.

Kako biste sa aspekta stručnjaka dijagnostikovali, odredili trenutno stanje u kojem se naš narod nalazi i šta jesu zapravo, po vama najpogubnije posledice tog u neku ruku – premora, zamora posle svega što smo prošli i prolazimo, od raspada zajedničke države, ratova, sankcija, pa NATO agresije…

Mi svi imamo individualno, porodično i kolektivno nesvesno a psihologija kolektiva postoji, kao i ona pojedinca.

Naš narod je trenutno umoran i umrtvljen, uplašen. Ali, posle ovog mamurluka, koji liči na san Oblomova u Rusiji, nastupiće bes i nova erupcija pobune, jer su ljudi prezaduženi i gladni. Volela bih da se ljudi probude i da jedni druge pomognu. Čak i kada je bezbožan, srpski narod još uvek veruje u Hrista bolesnih i siromašnih, parafraziraću Bjelinskog i njegovu dijagnozu datu ruskom narodu. Najbolji i najsvetiji u našem narodu jeste upravo sveti nemir koji stremi ka pravdi. Ono što je loše, to su dugi periodi depresije, spavanja i inercije. Ali, kada se naš narod probudi, niko više ne može da ga pobedi. To je ona „nepisana pravda“ naspram „deset puta ispisane venecijanske nepravde“!

Mnogi ne znaju da je čovek koga je vlast u Srbiji primila odmah posle izbora 2010. a koji je u Prizrenu nedavno izjavio da je „Turska Kosovo, a Kosovo Turska“, pripadnik „Muslimanske braće“, osnovanih i oduvek svesrdno instrumentalizovanih i pomaganih od strane engleskih političkih tajno-javnih službi. Redžep Tajip Erdogan, turski premijer od 2003. godine, bivši gradonačelnik Konstantinopolja ili Carigrada (engleska spoljna politika se pobrinula da ostane Istanbul) između 1994. i 1998. godine dozvolio je u ovoj prestonici otvaranje tzv. „ambasade Sandžaka“ čiji je neformalni ambasador bio Sulejman Ugljanin.

Ali, naravno, upravo islamske zemlje koje su bile protiv fundamentalista, na meti su ovakve vizije sveta. Nikada anglosaksonski utilitarizam nije podržavao neagresivni ili „filozofski“ islam, nego samo onaj isukanih mačeva. Zato je isti taj Erdogan izdao i napustio pukovnika Gadafija, dok danas diže glas protiv ruskog geopolitičkog saveznika – Sirije, podržava turski deo Kiparskog ostrva, ugnjetava Jermene i Kurde, a na Kosovu, kod Prizrena i Dragaša, zajedno sa Nemačkom, učestvuje u NATO trupama.

Kao veliki borac za panturkizam, tj. „neootomanizam“, Erdogan je upamćen po izjavi datoj 1997. godine: „Džamije su naše kasarne, minareti naši mačevi i bajoneti, kupole su naši šlemovi, a vernici su – naši vojnici“.

Srpski narod je, pored jermenskog naroda, najveći mučenik u istorijskim stradanjima u osvajačkim turskim pohodima, o kojem je pisao još Viktor Igo u svom upozorenju Ubijaju jedan narod.  Moji prijatelji u Jerevanu i u Nagorno-Karabahu (jermenski: Arcah) na svojoj jedinoj slavi Sveti Đorđe, uvek bi u zdravici pomenuli i srpske žrtve. Danas će srpski narod, doduše bez nabijanja na kolac, ali na jedan mnogo perfidniji način, biti nateran da se vrati pod tursku „jurisdikciju“, koju opet, po ko zna koji put u istoriji, podržava licemerna i obezglavljena Evropa.

Da li upravo ovakvo stanje kapitulacije mora da bude „kismet“ (na turskom: sudbina) srpskog naroda na Kosmetu, koji je često (o)pominjao Ivo Andrić? Jer, ako je Turska Kosovo, kako to Erdogan kaže, onda su Istanbul, tj. Konstantinopolj, ili Carigrad, Bosfor i Dardaneli – Srbija!