Jugoslavizacija Ukrajine

Piše Sergej Belous

Rasplamsale ulične borbe čine da Kijev ne liči na glavni grad države koja se nalazi pred prevratom, već na zemlju pred raspadom

Ukrajina se našla na ivici građanskog rata, čak i raspada, i to baš na „Dan sabornosti“ 22. januara. Zahvaljujući žestokim sukobima, koji su izbili u centralnoj kijevskoj ulici Gruševskogo (ona koja vodi ka parlamentu) umirući „Evromajdan“ je već koji put, poput vampira žednog krvi, iz pepela oživeo. Međutim, takav njegov vaskrs istovremeno može ne samo koštati mnogih ljudskih života već i dovesti do kraja Ukrajine kao jedinstvene države. Ali, idemo redom.

EU DA, EVROPSKI ZAKONI NE Dana 16. januara parlament Ukrajine je, osim budžeta, usvojio i ceo kompleks zakona i amandmana. Oni su odmah postali meta oštre kritike opozicije, dok su prateće, izuzetno iskrivljeno, izveštavanje i tumačenje koje su ponudila proevropska glasila (potpuno nadmoćna na medijskoj sceni zemlje) izazvali i narodno nezadovoljstvo. Evo ključnih momenata tih famoznih zakona: pojačana bezbednost sudija i bezbednosnih radnika, a takođe i njihovih porodica; kršenje javnog reda tokom demonstracija se kažnjava sa 10 dana zatvora; zabranjuje se nošenje maski, šlemova i kamuflažne odeće u vreme mitinga; za instaliranje video-bimova i šatora neophodna je dozvola MUP-a; sakupljanje informacija o sudijama, tužiocima, policajcima i njihovim rođacima, a takođe i širenje tih podataka, kažnjavaju se zatvorom u trajanju do tri godine; kupovanje telefonskih SIM-kartica biće moguće samo sa pasošem; za elektronske medije predviđene su novčane kazne za neposedovanje državnih dozvola; za poricanje fašističkih zločina i proslave nacizma sledi krivična odgovornost; u krivični zakon je vraćen članak o kleveti, koja može da se kazni zatvorom do dve godine; i – najbitnije – sve neprofitne organizacije, koje se izdržavaju novcem iz inostranstva, zvanično će biti označene kao „strani agenti“ i moraće da plaćaju državi porez na dobit. Naravno da su poslednje dve navedene tačke najviše zapale za oko „objektivnim“ novinarima i brojnim nevladinim organizacijama.

Istog časa kada su ti zakoni bili usvojeni, od strane Zapada krenula je snažna kritika povodom istih. Predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc je tim povodom izjavio: „Duboko sam zabrinut time što je parlament Ukrajine podneo predloge zakona koji bi mogli da ograniče osnovne slobode građana, da otežaju slobodu okupljanja i govora, i da ograniče delatnost nevladinih organizacija. Ako takvi zakoni stupe na snagu, odgurnuće Ukrajinu unazad, ka njenoj autoritarnoj, sovjetskoj prošlosti.“ U istom duhu se izrazila i Ketrin Ešton, visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost, ističući da oni „protivreče međunarodnim obavezama koje je na sebe preuzela Ukrajina“. Negativno je reagovao i Stejt department, koji je u zvaničnoj izjavi podvukao da neki od zakona „ograničavaju pravo na mirne proteste i slobodu govora“, kao i da će „podvrgnuti pritisku nezavisne medije i ometati rad nevladinih organizacija“.

[restrictedarea]

Naravno, donošenje takvih, relativno strogih zakona, bilo je u značajnoj meri isprovocirano aktivnostima „Evromajdana“, jer su protivzakonito zauzimali državne zgrade, pretili sudijama i njihovim porodicama, napadali njihove kuće, lagali u medijama, blokirali puteve i tako dalje. Ali, sa druge strane, najveći deo tih novih pravnih propisa jednostavno je „prepisan“, često i u omekšanom izdanju, iz zakonskih standarda „demokratskog Zapada“, uključujući tu i zemlje Evropske unije. Evo, na primer, u SAD se organizovanje nereda kažnjava zatvorom do čak deset godina, u Francuskoj je za nošenje maske propisano do tri godine robije i novčana kazna od 45 hiljada evra, u Nemačkoj za korišćenje šlemova, štitova i maski postoji krivična odgovornost, u Engleskoj se kršenje predviđenih pravila sprovođenja mirnih akcija kažnjava sa deset godina zatvora i novčanom globom od pet hiljada funti, dok se u Španiji za neodobreno javno okupljanje takođe naplaćuje kazna od 200 hiljada evra… Što se tiče famoznog zakona o „stranim agentima“ (sličan je bio donet 2012. u Rusiji) on ima čisto američko poreklo! U SAD je takav zakon poznat kao „Akt o registraciji stranih agenata“ (Foreign Agents Registration Act) i na snazi je još od 1938. godine.

PRIČINJAVA IM SE SEVERNA KOREJA Očajanje proevropskih aktivista izazvano besmislenošću delovanja opozicije nije imalo kraja. Naredno tzv. „narodno veče“, u nedelju 19. januara, počelo je relativno slabo, mada je imalo jednu posebno zanimljivu crtu: mnogi demonstranti su došli sa šerpama na glavama i dečjim maskama zveri na licu, na takav način izražavajući svoj protest protiv gorenavedenih „diktatorskih“ zakona, koji, kako su tvrdili, „pretvaraju Ukrajinu u Severnu Koreju“. Skup je otvorio unijatski sveštenik (takozvane grko-katoličke crkve) i u svom govoru istakao da je u Ukrajini „uništena demokratska procedura“ i da bez obzira na trpeljivost Ukrajinaca „svakom strpljenju kad-tad dođe kraj“, da bi u zaključku višeznačno citirao Raskoljnikova, glavnog junaka romana „Zločin i kazna“ Fjodora Dostojevskog: „Jesam li puzav stvor ili imam pravo?“

Ali, najzanimljivije je počelo sa nastupima trojice lidera opozicije – Klička, Jacenjuka i Tjagniboka – koje je narod glasno izviždao. Posebno se narod bio obrušio na reči Vitalija Klička, koji je nagovestio sastanak opozicionih frakcija, na kojem će biti utvrđen plan aktivnosti. Tad se iz gužve začulo: „Bolje ti nama ispričaj šta treba da radimo!“ Želju demonstranata je formulisao i preneo predstavnik pokreta „Automajdan“, Dmitrij Bulatov, rekavši: „Mi smo od vas tražili da izaberete jedinstvenog kandidata, ali to sada više nije aktuelno! Sada to više nisu samo protesti, to je narodni otpor i zato nam treba jedinstveni vođa otpora!“

Posle toga gomila je počela glasno da skandira zahtevajući „Li-de-ra!“ U toku govora Tjagniboka, nekoliko ljudi mahalo mu je ispred nosa plakatom na kojem je pisalo „Izaberi lidera, ili marš odavde“, ali pošto on je to ignorisao, mnogi su krenuli da uzvikuju „Bruka!“, što se ranije nikad nije dešavalo. Na kraju se okupljenima obratio Jacenjuk i, posle svojih predloga o stvaranju „narodnog saveta“ i „narodne vlade“ (koji ipak nisu oduševili „nagrađeni“ narod) lukavo je odgovorio: „Naš jedinstveni lider… to je ukrajinski narod!“ I dodao: „A onoga ko našu borbu preokrene u spor oko liderstva između samih političara, lično ću nazvati provokatorom.“ Međutim, u odgovor je čuo zvižduke i ljute povike: „Pa, zar smo mi provokatori?“ Bio je to trenutak u kojem su se negativne emocije prevratile u iste takve akcije.

VATRENO KRŠTENJE Verovatno je to bila „poslednja kap“ za najradikalniji deo demonstranata: predstavnici „Automajdana“ i „Samoodbrane“ krenuli su ka zgradi parlamenta, gde su nameravali da ostanu sve dok „diktatorski“ zakoni ne budu ukinuti. Ipak, na tom putu im se preprečila policija, koja je blokirala dalji prolaz autobusima, kamionima i drugim vrstama transporta, specijalno korišćenim za potrebe mitinga. Sve se to dešavalo pored fudbalskog stadiona „Dinamo“, gde je policija uskoro formirala lanac ne bi li zaustavila aktiviste. Kako će kasnije to prikazati „pošteni“ novinari, „mirni demonstranti su šetali ulicom Gruševskog i da bi prošli dalje, počeli su da drmaju autobuse“. Tada se, na provokaciju evroaktivista, rasplamsao pravi, otvoreni ulični sukob – krenuli su da bacaju na policiju kamenje i nimalo bezopasnu pirotehniku, a zatim se upustili i u tuču u kojoj su policajce napali štanglama i palicama.

Izazivači tuče sa policijom bili su, prema nezvaničnim ali pouzdanim izvorima, motivisani i finansijskim momentom. Naime, saznaje se da je među demonstrante bilo ubačeno oko tri stotine posebnih provokatora, koji su, po tarifi od 500 evra za svakog povređenog policajca, tj. pogođenog „molotovljevim koktelom“ ili kakvim sličnim projektilom (za šta je bilo neophodno dostaviti video-snimak kao dokaz, što i nije teško, ako se ima u vidu da je centar Kijeva u svakom trenutku pokriven sa desetinama kamera), a 400 evra su bili plaćeni za svaki dan proveden u sukobima sa policijom da izazovu teške nerede. Među njima je, po svoj prilici, najviše bilo pripadnika fašističkih pokreta, koji su preuzeli na sebe da radikalizuju proteste.

U toj nameri za sada uspevaju, pošto u trenutku zaključenja ovog broja „Pečata“ (sreda uveče) neredi na Majdanu praktično bez prekida traju već puna tri dana, odnosno od opisanog trenutka početka sukoba. Doduše, događali su se u tom razdoblju i višečasovni predasi, tokom kojih je u centru Kijeva bilo mirno, ali takvo stanje uvek je bilo narušavano masovnijim ili čak i pojedinačnim incidentima (napetost je bila tolika da je dovoljno bilo da poleti jedna kamenica ka nekom policijskom odredu, pa da odmah izbije i tuča).

Ishod je, za sada, porazan: najmanje dvoje ljudi je mrtvo (opozicija tvrdi da je stradalo čak pet osoba, ali policija još uvek odbija da potvrdi taj podatak) a više od 500 je povređeno, od toga oko 300 demonstranata, čak 40 novinara (pri čemu je njih četvoro ostalo bez oka!) i 160 policajaca. Srećom u nesreći, ako se išta može tako nazvati u datim okolnostima, može da se smatra što ipak nema snajperista, iako se u prvi mah, kada je objavljena vest o prvim žrtvama, bilo pročulo da su čak i najsmrtonosniji strelci raspoređeni po centru ukrajinske prestonice: obdukcija je pokazala da je nesrećni čovek, za koga se verovalo da je stradao od snajperskog hica, ipak bio pogođen „sačmom“.

Razloga za optimizam, međutim, nikako nema, jer trenutno stanje u Ukrajini, crno da se crnje teško može i zamisliti, previše liči na scenario koji su tamošnjoj opoziciji još pre dva meseca savetovali „prijatelji“ iz inostranstva, među kojima je, podsetimo, najistaknutiji bio izvesni Marko Ivković. Zato možda i ne čudi što današnja Ukrajina sve više podseća na nekadašnju Jugoslaviju: dakle, ne državu pred prevratom, nego pred raspadom. Pogotovo ako se zna da je opozicija u sredu uveče, posle pregovora sa predsednikom Viktorom Janukovičem, pozvala građane da se udružuju u sopstvene naoružane odrede, koji će se zvati „narodna samoodbrana.

[/restrictedarea]