Evropski Mendela

Piše Nataša Jovanović

Kako vreme odmiče i kako se broj meseci i godina koje Šešelj provodi u haškoj tamnici povećava, svakim danom sve više postaje istinita njegova zajedljiva metafora sa početka suđenja, kada je sudijama u paradnim pelerinama rekao da su se „…obukli kao Sveta Inkvizicija“. Danas, deceniju kasnije, u njegovom slučaju, ova savremena Inkvizicija sugestivno svedoči o sili koja Boga ne moli

Novija istorija političkog zatočeništva prepuna je vernika slobode koji su odlučili da svoj život stave u službu viših ciljeva. Može li se to reći i za Vojislava Šešelja, čoveka koji je u novom veku jedan od poslednjih političkih zatočenika, a čije ime se ne nalazi ni na jednom spisku tzv. zatvorenika savesti, uprkos činjenici da se nad njim 11. godinu zaredom krše lična i procesna prava? Dok u svetskim robijašnicama, eksteritorijalnim zatvorima koji se nalaze pod kontrolom NATO, traje jedan strahotan progon i bezvlašće, protivnici Vojislava Šešelja, u njegovom slučaju vide tek zarobljenika sopstvenog uma, sopstvenih dogmi i sopstvene mitomanije. Da li je baš tako?

ROBIJAŠKA PROŠLOST, DOBRA REFERENCA U dvadesetom veku, svi, ili skoro svi politički zatvorenici imali su auru istinskih velikomučenika. Mnogi od njih su kasnije, kad su se dokopali slobode, napravili veliki politički kapital od toga. Robijaška prošlost bila je poželjna kao najbolja referenca, status koji je značio skoro božanske atribute. Većina diktatora koji su oprostili grehe svojim nekadašnjim političkim protivnicima, i sami su uzimali deo tog božanskog sjaja za sebe. Oprost greha ideološkom protivniku skoro da je značio saučesništvo u grehu! Slučaj Nelsona Mendele u neku ruku to i potvrđuje. Podsetimo da je Mendelino dugogodišnje robijanje postalo simbol borbe protiv aparthejda i da ga je vlada Južne Afrike posle 18 godina robije, zbog stava da jedino oružana borba može oboriti politiku aparthejda vladajuće bele manjine, 1990. pustila na slobodu. Sa tadašnjim južnoafričkim predsednikom Mendela je započeo pregovore s ciljem mirnog okončanja aparthejda i prenosa vlasti na crnačku većinu. Za te su napore Mendela i De Klark godine 1993. dobili Nobelovu nagradu za mir. Iako je sistem aparthejda formirao Zapad, koji je krvavo pokorio Južnu Afriku, nakon Mendeline smrti, koji je nesporno patio i borio se za prava svog naroda, isti Zapad mu je odao svu počast.

Čak su i poslanici u Skupštini Srbije, pre početka sednice na kojoj se raspravljalo o amandmanima na predlog budžeta i set ekonomskih zakona, minutom ćutanja odali počast preminulom bivšem predsedniku Južnoafričke Republike. Tomislav Nikolić je tada uputio predsedniku Južne Afrike Džejkobu Zumi telegram saučešća.

„Duboko me potresla vest o smrti Nelsona Mendele, prvog demokratski izabranog predsednika Republike Južne Afrike. Građani Srbije iskreno saosećaju sa vama i dele tugu sa porodicom i narodom velikog sina Afrike“, naveo je Nikolić.

Zašto za Vojislava Šešelja nema nade da će jednom, nekada, na slobodi, trošiti svoju zatočeničku slavu? I ima li on ikakav postament na kojem će njegova politička figura stajati kao primer budućim generacijama pobunjenika?

Kako se desilo da Vojislav Šešelj, čovek koji iza sebe ima poveliki robijaški staž još od vremena socijalističke Bosne i Hercegovine (osuđen na 8, preinačeno na 4, a kasnije na dve godine) pa sve do neverovatne haške decenije (bez presude još uvek!) nema saveznika niti jasne ideološke potpore za ono što čini, inateći se sa sudijama u Tribunalu koji nestaje zajedno sa smislom svoga postojanja? Vojislav Šešelj je, kao mladi saradnik na sarajevskom Fakultetu političkih nauka, uhapšen 15. maja 1984. zbog delovanja „sa anarholiberalističkih i nacionalističkih pozicija“. Okružni sud u Sarajevu (isti koji je sudio Aliji Izetbegoviću i njegovoj grupi okupljenoj oko Islamske deklaracije godinu dana ranije) zbog verbalnog delikta osuđuje Šešelja na osam godina robije. Povod za osudu bio je rukopis koji je on dao kao odgovor na anketno pitanje novinara Dušana Bogavca, a koje se odnosilo na aktuelnu političku situaciju u zemlji. Nepunu deceniju kasnije počinje haška epopeja, još1992. kada tadašnji američki državni sekretar Lorens Iglberger predstavlja „listu zločinaca“ za međunarodni sud, na kojoj su se našla imena Vojislava Šešelja i Željka Ražnatovića Arkana. Na hašku listu je stavljen oktobra 2001, a haška optužnica protiv Šešelja, sa potpisom Karle del Ponte, obelodanjena je 14. februara 2003. godine. Deset dana kasnije, 24. februara, i nekoliko dana pre ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića, Šešelj je sam otišao u Hag. U nizu nerazjašnjenih dilema oko Šešelja i Haga, jedno je jasno: ako je Nelson Mendela za vreme i nakon robije imao status priznatog borca protiv aparthejda i ako ga je takozvani progresivni svet podržavao u tome, zašto Vojislav Šešelj nema podršku, makar u svojoj zemlji, za principijelan stav da je nad Srbima u dvadesetom veku takođe sproveden aparthejd, zapravo, nezapamćena segregacija koja i danas u raznim vidovima traje?

 

[restrictedarea]

MONSTRUOZNI PROJEKAT Uprkos svemu tome, zbog kršenja njegovih najosnovnijih ljudskih prava, zbog brutalnog nasilja nad zakonom, zbog gaženja svake civilizacijske tekovine proizašle još od Rimskog prava, Šešelja je već neko morao da zaštiti u njegovoj sopstvenoj zemlji. Ali, nije, i kako izgleda, i neće.

U domaćim medijima gotovo prećutana vest da je haški osuđenik sa najdužim stažom pritvora u Hagu, dr Vojislav Šešelj oboleo od teškog oblika karcinoma i da citostatike prima u zatvorskoj jedinici jer mu lečenje na slobodi nije dozvoljeno, otvorila je pitanje da li je Hag zapravo užasna pravosudna grobnica kakva nije postojala od srednjeg veka. Dejan Mirović, pravni zastupnik Vojislava Šešelja, u razgovoru za „Pečat“ tvrdi da na evropskom kontinentu u modernom dobu ne postoji nijedan sud koji pritvorenika bez presude Prvostepenog suda drži u pritvoru skoro 11 godina. „Za ovih 11 godina, otkada je utamničen, Šešelj je tri puta optužen, a samo jednom osuđen za nepoštovanje suda. I sam glavni tužilac Haškog tribunala Serž Bramerc izjavio je nedavno da ‚nije normalno‘ da neko toliko bude u pritvoru bez presude“. Kako je u jednom članku objasnio Kosta Čavoški, „iako Komitet za ljudska prava pri Ujedinjenim nacijama, koji nadzire primenu Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu ne utvrđuju vremensko ograničenje pritvora posle kojeg bi istekao razuman rok za početak suđenja, niti utvrđuju rok u kojem se mora okončati samo suđenje, oni jasno zahtevaju da se u svakom trenutku mora opravdati najpre određivanje a potom i produženje pritvora uz puno poštovanje pretpostavke nevinosti. Haški sud je prekršio ovaj međunarodni pravni standard o dužini pritvora, pa je većina okrivljenih u Ševeningenu provela u pritvoru više godina pre nego što im je počelo suđenje. Dr Vojislav Šešelj je i u ovom pogledu nedopustivi izuzetak. On ne samo da je bio najduže u pritvoru pre početka suđenja nego je i jedini haški sužanj kojem ni posle sedam godina nije okončan prvi deo prvostepenog suđenja“. Čak i da je Šešelj obožavani zatočenik, lučonoša nečeg novog koga nisu razumeli, on u današnjoj Srbiji nema saveznika na vrhu države koji je spreman da mu pomogne, da stane iza njegove ideologije, dogme ili magle. Ako slučaj Šešelja, insistira Mirović, lišimo političkog konteksta, ostaje činjenica da je lider nekada najjače stranke, učesnik u vlasti, po svim zakonima i Ustavu, kao građanin države Srbije lice o kome ta država mora i da brine.  „Ministarstvo pravde koje se malo-malo oglašava kritikom rada ovdašnjih sudova zbog dužine procesa ćuti nad pravnim nasiljem koje se dešava nad Šešeljom. Ministar pravde, asistent na Pravnom fakultetu, ne pominje ime haškog zatvorenika na sednici Saveta bezbednosti, nego tu obavezu na sebe preuzima predstavnik Rusije, Vitalij Čurkin. U sveopštu ćutnju utopili su se i Ministarvo zdravlja i Kancelarija za saradnju sa Hagom. U najmanju ruku je neobično da interesovanje za Vojislava Šešelja umesto Srbije pokazuje Rusija u kojoj je formiran Komitet za njegovu odbranu, a kojeg čine predstavnici sve četiri parlamentarne stranke u Dumi.“ Činjenica je da robijanje Vojislava Šešelja postaje globalna sramota, pad svakog pravnog sistema, rušenje mita o etičkim i moralnim planinama koje se nalaze tamo negde na sređenom, civilizovanom Zapadu. U završnoj reči odbrane pred Haškim tribunalom 14. marta 2012. Šešelj je rekao, citiram: „… Ovo je politički instrument, čak i vojni instrument, ovaj sud zamenjuje američku konjicu, zamenjuje američku Šestu flotu. Umesto da pošalje Amerika Šestu flotu, da nas po Srbiji tamo pohvata, i odvede u Gvantanamo i sudi nam pred svojim vojnim komisijama, ona je prethodno pomogla da se u Beogradu postavi jedan kvislinški prozapadni režim posle 5. oktobra 2000. godine, a onda da taj režim počne redom hapsiti srpske političke, vojne i policijske prvake zbog njihovog učešća u ratu i suprotstavljanja politici američke hegemonije i dominacije.“

Na početku 20. veka svi politički zatvorenici su ličili  jedni na druge, kao i sve političke tamnice u kojima su robovali znani i neznani borci za drugačije društvo i drugačija vremena. Danas, na početku novog milenijuma, svaka neslavna robijašnica ima svoju svrhu i razlikuju se među sobom po „modelu i obliku“. Robijaši u Gvantanamu žive okruženi žicom pod vedrim nebom, robijaši u Hagu u „pristojnoj izolaciji“.

Ali svrha im je ista i služe jednoj imperiji, svetskom policajcu broj jedan. Ako je rani 20. vek bio vreme nacionalnih pokreta i političkih zatočenika kojima je patriotizam bio prirodni stav, danas je takav politički pobunjenik postao globalni problem, pa mu je dodeljen „i globalistički“ zatvor u stranoj zemlji sa internacionalnim sudijama. Tako je novi srednji vek ostvario svoj monstruozni projekat koji će trajati sve do nove globalne pobune osiromašenog, prezrenog i potlačenog sveta.

TAMNICA ILI GROBNICA? Poslanik državne Dume Vjačeslav Tetekin, koji je više puta boravio u poseti ovom zatvoru, sumirajući svoje utiske za ruske medije počeo je od toga da je zatvor Ševeningen u predgrađu Haga stari krivični zatvor u kojem su za vreme Drugog svetskog rata Nemci, koji su okupirali Holandiju, stvorili filijalu Gestapoa. „Haški tribunal nastavlja proganjanje pravih patriota. Spolja sve izgleda dosta pristojno, mada su, svakako, mere bezbednosti, koje se preduzimaju da ne bi zatvorenici mogli da pobegnu, ekstraordinarne. Nikakav evroremont ne može da sakrije represivnu suštinu te ustanove. Što više, smatramo, da je administracija zatvora doprinela smrti Slobodana Miloševića“, naveo je posle jedne posete Tetekin.

Do sada je 10 Srba svoj život okončalo u Haškoj tamnici. Mirović podseća da je pre dve godine Vojislav Šešelj prebačen na lečenje van pritvorske jedinice jer je defibrilator koji mu je ugrađen prilikom operacije 12. januara 2012. godine nepotrebno izazvao čak šest elektrošokova! Pored toga, alarm u Šešeljevoj ćeliji bio je isključen ili onesposobljen, tako da on nije mogao da pozove u pomoć zatvorske čuvare! Morao je da sačeka jutro da bi bio prebačen u bolnicu. Pritom, svi u Tribunalu su bili upoznati sa izveštajem stručnjaka sa Vojnomedicinske akademije, dr Zdravka Mijailovića koji je još u oktobru 2009. godine upozorio da su predsedniku SRS u Haškom tribunalu prepisani lekovi koji mogu da izazovu aritmije i dovedu do njegove iznenadne smrti. Niko nije obratio pažnju na njegov medicinski izveštaj.

„Zabrinutost je prirodna. Poslednja operacija je bila ozbiljna, a dijagnoza karcinoma sa metastazama ne zahteva veliko medicinsko znanje da bi se zaključilo da je reč o teškom bolesniku. Ipak, razumevanje za njegovu bolest ne pokazuje ni tužilaštvo ni institucije u Srbiji.“

Izgleda da je u duhu haške etike da optuženik umre pre presude. Praksa je pokazala da su pod misterioznim okolnostima zatvorsku jedinicu mrtvi napuštali baš oni ljudi koji su bili pretnja za kompromitaciju optužnice.

Branilac Slobodana Miloševića, Zdenko Tomanović je u jednom razgovoru za „Pečat“ rekao da je u lečenju Miloševića u Hagu bilo nedopustivih lekarskih propusta. „…A onda se pojavio novi izveštaj istog zatvorskog lekara. Taj izveštaj (od 7. marta 2006. godine) Miloševića je najviše zabrinuo. Meni lično Milošević je čitao taj izveštaj i naglasio da je u njemu konstatovano da je prilikom ispitivanja 12. januara iste godine utvrđeno u njegovoj krvi prisustvo antibiotika Rifampicin. Lek Rifampicin koristi se za lečenje od lepre i tuberkuloze.“

Bilo je neverovatno da se takav izveštaj obelodanjuje posle dva meseca i pokazuje upravo onda kada bi trebalo da se odlučuje o žalbi koju su podneli nametnuti advokati, tražeći da mu se dozvoli lečenje u Moskvi. Milošević je rekao da je to najbolji dokaz da ga u Hagu truju.

Prilikom tog susreta, napisao je: „Mislim da se radi o pokušaju ubistva.“

„U petak 10. marta ujutro, pozvao me je oko 8, 9 časova i zamolio me da dođem što pre mogu kod njega. Tada mi je predao pismo, rukom napisano, zamolio me da to pismo niko ne vidi, te da ja moram hitno da ga odnesem u rusku ambasadu, kako bi odatle bilo prosleđeno Ministarstvu inostranih poslova RF.  Još mi je napomenuo da insistiram da to urade odmah. Takođe me je zamolio da uradim kopiju pisma u Ruskoj ambasadi, i nigde drugde.

Milošević je u pismu tražio pomoć od Ruske Federacije. Tvrdio je da je razlog zašto mu se uskraćuje lečenje u Rusiji motivisano strahom da bi pravilnom i stručnom analizom bili otkriveni namerni postupci u narušavanju njegovog zdravlja. Kao primer je upravo naveo pomenuti izveštaj. Tom prilikom Milošević je, u pismu, između ostalog, zapisao: „Obraćam vam se u očekivanju da mi pomognete u zaštiti od kriminalne aktivnosti u instituciji koja radi pod znakom Ujedinjenih nacija.“ Toga dana lično sam odneo pismo u Rusku ambasadu, vratio se u zatvor. Nastavili smo sa pripremom svedoka Momira Bulatovića. Bulatović i ja bili smo sa Miloševićem do 17 sati. Čuli smo se te večeri oko osam, telefonom. Sutradan 11. marta Milošević je pronađen mrtav u svojoj ćeliji“, ispričao je Tomanović.

Setimo se i dnevnika koji je pritvorenik Duško Tadić pisao iz pritvorske jedinice u Hagu : „…Uprava zatvora u Ševeningenu imala je tačne podatke o tome kakvi zdravstveni problemi muče dr Kovačevića. Ali, ona se na to nije mnogo obazirala. U prvom planu bilo je suđenje. Lečenje optuženih ostavljala je za neke druge dane. Bio je avgust 1998, legao sam u krevet i taman kada me je uhvatio prvi san, do mene je dopro nečiji prigušeni jecaj. U zatvoru čovek, hteo-ne hteo, izoštri sluh. Jecaji su postajali sve glasniji i ja sam ustao iz kreveta, prislonio uvo na vrata svoje ćelije, pokušavajući da odgonetnem odakle dolazi sve jače jaukanje. Pošto su ćelije s moje desne strane bile prazne, jasno mi je bilo da jecaji mogu da stižu samo sa leve strane gde je bila i ćelija dr Kovačevića. Pomislio sam da je baš on pao u krizu, što se inače u zatvorima vrlo često dešava. Očekivao sam da će neko od stražara intervenisati i da će ostatak noći na našem spratu proteći u tišini. Ali, nije bilo tako. Jauci su postajali sve učestaliji i jači. Sad se jasno čulo kako neko rida i stenje. Ushodao sam se. Išao od zida do zida ćelije, odlazio u krevet pokušavajući da zaspim, ali nije išlo. Plač je postajao sve jači i bolniji. Onda sam pritisnuo alarmno dugme koje se nalazilo u svakoj ćeliji. Niko se nije odazvao. Ponovo sam pritisnuo i opet ništa. Samo se ugasila kontrolna lampica koja je do tada gorela. Bio sam siguran da su i drugi zatvorenici na prvom spratu reagovali kao i ja. Zbog toga su nas, posle kraćeg vremena, sve isključili.“ Sledećeg jutra dr Kovačević je umro u mukama.

 

MERA PRAVDE U GLOBALNOM SVETU Očito da Vojislav Šešelj nije ni prvi ni jedini kome je Haški tribunal omogućio da lagano umre bez presude. Kako vreme odmiče i kako se broj meseci i godina koje Šešelj provodi u haškoj tamnici povećava, svakim danom sve više postaje istinita ona njegova zajedljiva metafora sa početka suđenja, kada je sudijama u paradnim pelerinama rekao da su se „…obukli kao Sveta Inkvizicija“. Danas, deceniju kasnije, u njegovom slučaju, ova savremena Inkvizicija sugestivno svedoči o sili koja Boga ne moli. Ali o brutalnom kršenju ljudskih prava nad političkim zatvorenikom u Ševeningenu ne lamentira niti jedna od nadaleko čuvenih organizacija poput „Lekara bez granica“ ili „Amnesti internešenela“, niti sličnih strahota koje su u službi globalista, a koje su tu da isključivo po službenoj dužnosti opravdaju svako pravosudno nasilje, a ne da zaštite zatvorenog.

Vrhunac licemerja i zastrašujućeg globalističkog mraka jeste da politički zatočenik danas, umesto režimskog sveštenika, ispovednika, na sudnjem danu može da se požali samo njima, lažnim humanitarcima. Ali za njih, on nije predmet interesovanja. Vojislav Šešelj se ne nalazi ni na jednoj listi političkih ili tzv. zatvorenika savesti, koje svake godine novim imenima dopunjuju međunarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava „Amnesti internešenel“, „Hjuman rajts voč“ i druge organizacije. Za razliku od, recimo, ruskog oligarha Mihaila Hodorkovskog, tzv. političkog zatvorenika koji se, uprkos oceni Evropskog suda za ljudska prava – da nema dokaza o njegovom sudskom proganjanju iz političkih motiva u Rusiji, posle 10 godina robije obratio javnosti sa: „Ne želim da se borim za vlast u Rusiji, već za slobodu političkih zatvorenika“. Članice pank benda „Pusi rajot“, uhapšeni aktivisti „Grinpisa“ kao i opozicione vođe u Rusiji i Belorusiji predmet su interesovanja ovih zaštitnika ljudskih prava. „Amnesti internešenel“ je nakon što je ruska Državna duma usvojila Zakon o amnestiji pozvala ruske vlasti da „neodložno i bezuslovno oslobode sve političke zatvorenike“.

U saopštenju AI navodi se da je Duma donela zakon koji se, „moguće“, odnosi i na članice grupe „Pusi rajot“ i demonstrante uhapšene tokom protesta 2012. u Moskvi kada su izbili okršaji između demonstranata i policije. Tada je najmanje 26 osoba ili optuženo ili se protiv njih vodi sudski postupak. Sankcije Belorusiji su, kako je navedeno u saopštenju Saveta EU, uvedene „zbog toga što nisu svi politički zatvorenici oslobođeni i nijedan od puštenih nije rehabilitovan, a situacija sa poštovanjem ljudskih prava, vladavinom prava i demokratskim principima u Belorusiji nije se poboljšala“.

„Amnesti internešenel“ tada je izneo podatak o postojanju devet političkih zatvorenika u toj zemlji, uključujući nekadašnjeg predsedničkog kandidata Mikolu Statkeviča.

Šešelj zna sa kim ima posla i sa pravom ne veruje nikome od njih. Ševeningen tako potvrđuje sumnje da je obrazac globalnog krivičnog suda u jednom globalnom svetu ujedno i mera pravde u tom globalnom svetu.

Konačno, ne treba zaboraviti da Vojislav Šešelj, politički zatočenik sa stažom, može zahvaljujući Tribunalu u Hagu da ode u istoriju kao mučenik koji je i svoje dželate namučio. U tom smislu je dao prilog jednom sarkastičnom, postmodernom shvatanju političke tamnice.

Hoće li se desiti, bez obzira šta ko o njemu mislio, da zbog odnosa prema zatočenom Šešelju, na Srbiju padne još jedna kolektivna sramota? Jer, Tribunal u Hagu je već kompromitovana institucija i jednom će se ugasiti. Ali, šta ako se ugasi ono malo preostale savesti u Srba?

[/restrictedarea]