Banjaluci u gostima / treći deo / – Otadžbina je vera i misao, a to ne umire!

Piše Miodrag Zarković

Misao slavnog srpskog komediografa Branislava Nušića, koju navodi direktor banjalučkog Centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženja nestalih lica, savršeno oslikava duh koji se u najvećem gradu Republike Srpske, uprkos izazovima, ipak nekako održava

Od osiromašenog uranijuma ništa manje razorna nije ni osiromašena „pravda“, na čiju su vanvremensku pogubnost upravo i računali belosvetski maheri poput Ričarda Holbruka kada su osnivali Haški tribunal. Danas, posle dve decenije radioaktivnog delovanja te zloćudne ustanove, nezalečive posledice njenog rada verovatno su najvidljivije u Republici Srpskoj, na koju je u dotičnom razdoblju izručena nezapamćena lavina mahom nepotkrepljenih optužbi, čija je prevashodna svrha bila samo da budu izgovorene naglas – nadalje su same vršile dejstvo, čak i ako nisu ishodovale sudskim presudama kakve su maheri priželjkivali.

Naravno da bi po ceo region, a naročito po Republiku Srpsku, bilo daleko blagorodnije da su se, umesto Haškog tribunala, sve ovo vreme pitanjem ratnih zločina bavili ljudi poput Mladena, stamenog pedesetogodišnjaka, koji radi kao noćni čuvar u jednom banjalučkom hotelu, gde mu se nedavno dogodio i sledeći slučaj:

„Upadne mi jednom ovde neki musliman i moli me da ga sakrijem od policije, kaže da ga jure zbog nekog saobraćajnog prekršaja“, priča Mladen. „Po njegovim godinama, ali i po držanju, pretpostavio sam da je učestvovao u ratu. Nekako, mi koji smo prošli rat, možemo jedni druge da prepoznamo, čak i ako smo se borili na suprotnim stranama. A ja sam ceo rat, od početka do kraja, proveo sa puškom u ruci. To mu i kažem: da znam da smo se borili jedan protiv drugog, da smo se gledali preko nišana. On ćutanjem potvrđuje da sam dobro pretpostavio. Onda dodam: ‚Vidi, to je bilo pa prošlo, završilo se kako se završilo; sada valjda više nismo neprijatelji; ali, ne mogu tek tako da ti pomognem, jer ne znam zbog čega te traži policija.‘ Pomislio sam da me možda laže, da ga možda traže zbog nekih ratnih zločina. A takvome nikada ne bih pomogao! Naravno, proverio sam zbog čega ga jure i, kad se ispostavilo da ga zaista traže samo zbog saobraćajnog prekršaja, pomogao sam mu da se sakrije od policije.“

PRAVO NA ISTINU Jasno je da se Mladenov obrazac ne bi mogao bukvalno primeniti u svakom primeru, ali prepričana anegdota vrlo upečatljivo podseća na to koliko je osnovna ljudskost neophodna ma kom pokušaju da se dosegne pravda. Bez ljudskosti je – svedoči mračno nasleđe Haškog tribunala – valjda neminovno da se potraga za istinom i utvrđivanjem odgovornosti izvrne u sopstveno ruglo, pa da žrtve osećaju krivicu a krvoloci nastave da proganjaju.

Banjaluka je, nažalost, grad okovan nametnutim osećanjem krivice, pred kojim ubrzano bledi sećanje na ratne strahote i, još gore, na to od kakve su se sudbine branili Srbi kada su pre dvadesetak godina uzeli oružje u ruke. Ona sumorna izreka da Srbi u miru umeju olako da prokockaju sve što izbore u ratu, nigde nije toliko opipljiva kao u ovom gradu, jezgru Republike Srpske i  poprištu tinjajućeg obračuna za njen opstanak.

„Boriti se za istinu argumentima i činjenicama pravo je svakog naroda, pa i srpskog“, kaže za „Pečat“ u minulim brojevima već pominjani Milorad Kojić, direktor Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženja nestalih lica. „Istina o uzrocima i karakteru proteklog rata, o prećutanim zločinima nad Srbima, presudna je za našu budućnost. U ratovima na području bivše Jugoslavije Srbi su žrtve najvećeg pogroma koji je jedan narod doživeo nakon Drugog svetskog rata: 400.000 proteranih iz Hrvatske, 200.000 proteranih sa Kosmeta, 150.000 prognanih iz federalnog Sarajeva, 120.000 oteranih iz zapadnokrajiških opština itd. Nažalost, projektovana laž o Srbima kao agresorima i okupatorima još pokušava da egzistira, jer je u kontinuitetu, histerično, širi bošnjačka elita, koja nije odustala od ratnih ciljeva.“

„Svedoci smo da se žrtvama manipuliše na najprizemniji način, bez obzira na činjenicu da je istina o događajima od 1991. do 1995. godine od suštinskog značaja za izgradnju poverenja među narodima u BiH i suživota za koji se svi zalažu, čini se, uglavnom deklarativno“, nastavlja Kojić. „Nažalost, pogrešnoj interpretaciji događaja u proteklom ratu doprinela je i činjenica da još nije uspostavljena konačna baza podataka o broju stradalih srpskih civila i pripadnika Vojske Republike Srpske, što ostavlja dovoljno prostora da se o Srbima govori kao o agresorima, a Bošnjacima ostavlja prostor da većinu svojih žrtava podvedu pod civilne. Pogotovo je opasna ova teza, kada je reč o događajima u julu 1995. godine u Srebrenici, koji nikada nisu do kraja rasvetljeni i gde se namerno zaboravlja i ignoriše stradanje srpskih civila na području ove opštine s početka rata. Zbog toga sam, nakon što sam imenovan na ovu funkciju, odlučio da prioritetni zadatak u narednom periodu bude upravo popis žrtava, za šta imam bezrezervnu podršku rukovodstva Republike Srpske.“

[restrictedarea]

MIT O SRPSKOJ KRIVICI Slušajući razne ljudskopravaške narikače, naročito one beogradske – navikle da Srpsku pogrdno nazivaju genocidnom tvorevinom i „Republikom Šumskom“ – čovek bi sa daljine mogao da stekne utisak kako ovde ljudi i ne rade ništa drugo, osim što satiru pripadnike drugih naroda i veroispovesti. Ali, verujte: izveštač „Pečata“ se za četiri dana, koliko je proveo u Banjaluci šetajući njome uzduž i popreko, nije sapleo niti o jedan leš nekog bosanskog muslimana ili Hrvata. Ta predstava o Republici Srpskoj, odnosno Banjaluci, kao zatucanoj sredini ogrezloj u zločine nad drugima, isključivo je posledica neumorne protivsrpske propagande, koja je previše retko nailazila na otpor čak i među samim Srbima.

„Narod smo koji je sklon crnom humoru, pa ću podsetiti na jedan naslov iz ovdašnjih dnevnih novina koji je glasio: ‚Samo si nam ti još falio!‘ Naime, reč je o Andersu Brejviku koji je, pozivajući se na ‚srpsku istoriju‘, objasnio svoju borbu protiv islama i ubistvo 76 mladih ljudi. Prestrašno je da je medijska satanizacija Srba dovela do preovlađujućeg mišljenja da smo mi nekakvi militanti, ubice, a da su poremećeni umovi poput njegovog u našoj istoriji i kulturi našli uporište za ostvarivanje svojih bolesnih ideja“, ocenjuje Milorad Kojić. „Mit o Srbima kao dežurnim negativcima, koji su krivi za svo zlo i nesreću tokom devedesetih godina na području bivše Jugoslavije, a koji su plasirali zapadni mediji, veoma je teško razobličiti. Niko se od tih koji su širili antisrpsku histeriju više i ne seća da su Srbi, kao antifašisti, u Prvom i Drugom svetskom ratu bili žrtve genocida, a da su Hrvati, koji su danas u EU, u poslednjem ratu dovršili svoj projekat etnički čiste države u kojoj nema mesta za Srbe. Kako jedan narod, koji je doživeo takav pogrom, može biti tako bezočno optuživan, a da se, pritom, ne uzme u obzir kompleksnost odnosa na Balkanu?!“

Proteklih četvrt veka svedoči da, nažalost, može. I ne samo to, već je moguće i da na tako iskrivljenu sliku pomirljivo pristaju – ili je i podstiču! – čak i pojedini Srbi. Banjaluka nije imuna na takve pojave:

„Znam da je slično stanje i u Srbiji, koja je, nasuprot nama, nominalno suverena država, zbog čega je njena sramota još i veća“, kaže Danijel Simić, osnivač portala „Frontal“, takođe pominjanog u ranijim nastavcima. „Jedina je razlika u tome što neko kao Sonja Biserko ili Nataša Kandić ili Teofil Pančić ipak ne postoji kod nas u Republici Srpskoj. Takve ličnosti ovde naprosto nisu moguće. Najdalje što izdajnici mogu da odu jeste da izdaju nekakve časopise portalskog tipa, koji po opredeljenju suštinski predstavljaju federalna glasila, samo što izlaze u Banjaluci. Naravno da to ipak nije zanemarljivo, kao ni šteta koju takva izdanja prave, ali barem nisu štetni na onom nivou na kom su kod vas u Beogradu tamošnji antisrpski propagandisti.“

 

OSVAJANJE ZAGREBA Postoji još jedna nimalo nebitna razlika između Beograda i Banjaluke, makar kada je reč o javnim pozornicama ova dva grada: duhovitost.

Ono što je rekao Milorad Kojić, da su Srbi narod sklon crnom humoru, teško bi dobilo svoju potvrdu u prestonici Srbije, u kojoj su u 21. veku zamrli mnogi vidovi kulturnog izraza, kao da su hirurški odstranjeni. U te vidove svakako spada i humor: ne onaj prizemni, namenjen kratkotrajnom i površnom veselju, već humor koji „ima zube“, i to ne da bi grizao poražene i potlačene, već, naprotiv, da bi izazivao najmoćnije. Lako vajne beogradske „šaljivdžije“ odlučuju da se rugaju srpskom nacionalizmu, ili zatucanosti narodnih masa, ali se ne pamti kada su udarili na kudikamo opasnije – i bogatije – protivnike, kao što su zapadna ili regionalna središta moći.

Banjaluka, nasuprot tome, može da se pohvali zubatim humoristima. Možda i ponajbolji primer takvih jeste družina „AKT Alija Sirotanović“ (ono AKT je skraćenica od „Antikulturni teatar“) na čijem se čelu nalazi Dušan Jokić, istoričar po zvanju, nastavnik po zanimanju, a komičar po opredeljenju.

Što sa grupom, što samostalno, Jokić je nastupao širom bivše Jugoslavije, što samo po sebi i ne bi zasluživalo pažnju da se u tim nastupima nije držao sasvim suprotno od onoga kako se drži, poređenja radi, jedan Đorđe Balašević. Dok se „panonski mornar“ u Hrvatskoj udvara Hrvatima, u Sloveniji Slovencima, a u Srbiji – mada upadljivo slabije – Srbima, dotle Jokić više voli da sredini kojoj se obraća gura prst u oko. Slikovit primer toga jeste humorističko veče koje je nedavno održao u jednom noćnom klubu u Zagrebu, a koje ovom prilikom prepričava:

„Odmah na početku, izađem ja na binu u uniformi Vojske Republike Srpske. Obratim im se: ‚Dragi moji Zagrepčani, znam da nije ni vreme, ni mesto, ali eto da kažem da su u ovoj uniformi i sa ovim grbom mnogi pre mene bili blizu Zagreba, ali ja sam prvi koji je ovako obučen ušao u Zagreb.‘ U prvom trenutku muk, ali onda odjednom krene opšti smeh. A na kraju nastupa smo, kao i posle svakog, uzimali potpise publike. I, kada su se prisutni ispotpisivali, ja im kažem: ‚Hvala vam puno što ste potpisali peticiju da se Šešelj pusti iz Haga.‘ I opet su se smejali. Ali zato, kada nastupam ovde, u Banjaluci, onda volim da se šalim na račun Srba. Kao što u Federaciji kačim njih tamo, muslimane.“

Dodaje da, osim malobrojnih oštrijih pogleda, nikada nije imao nevolja zbog ovako provokativnog načina izražavanja:

„Mislim da je bitno da pokažeš da imaš stav, kao i da tim stavom nikoga ne nameravaš da ugroziš. Kada to vide, ljudi reaguju normalno. Druga je priča ako se postaviš kao mekušac, pa povlađuješ publici, ideš im niz dlaku… To bi bilo kada bih ja odlazio u Sarajevo pa se sprdao na račun Dodika. A oni tamo, čim im neko pomene Dodika, počnu da vrište od smeha. Ali, ja to neću. Prvo, to nije inteligentan humor. Drugo, to je kukavički. Ako ću da se zezam na račun Dodika, zezaću se ovde, a ne tamo.“

 

LIBERALI LEVO, NUŠIĆ DESNO Ako je Jokić i imao kakvih neprijatnosti, one su bile posledica ne međunacionalnih, već ideoloških razmimoilaženja:

„Više volim najgoreg nacionalistu nego liberala. Meni ti liberali deluju kao ljudi koji nikoga ne vole, pa ni sebe. Nacionalista je neko ko makar voli svoju zemlju. Uostalom, i sam sam nacionalista, mada vučem na levu političku opciju. Recimo, ja volim sovjetsku Rusiju. Elem, nastupao sam u tom jednom beogradskom klubu, a pored njega se nalazi sedište Liberalno-demokratske partije, pa je puno njihovih članova bilo prisutno u publici, valjda su tamo stalni gosti. I, na početku, vežem ja nekoliko fazona na račun Koštunice, a oni svi umiru od smeha. Malo posle, krenem da se zezam na račun EKV-a (beogradska rok grupa, koju je predvodio pokojni Milan Mladenović – prim. nov.) koji meni nikada nisu bili simpatični jer ne volim tu vrstu muzike. Kad ono, publika počne da se ljuti. Kao: ‚Odakle meni pravo da se zezam na račun Milana Mladenovića?! Kako ja mogu dirati u svetinju?!‘ Tu sam video koliko liberali ne vole kada se neko šali na njihov račun i sa onim što oni smatraju vrednim. Sličnu reakciju proizveo sam i kod liberala u Zagrebu, kada sam rekao da je meni Palma najomiljeniji političar. Oni odmah počnu: ‚Kako on može da ti bude omiljen, pa on je seljačina!‘ Dobro, tu ima i one njihove čuvene opterećenosti Srbima i Srbijom, njima smo mi krivi i kad loše rodi kukuruz u Slavoniji, ali mislim da je ovde prvenstveno posredi bila liberalna rigidnost!“, zaključuje Jokić.

U njegovom zaključku sadržan je i ključ za razumevanje naglog osiromašenja duha, koje se očituje širom srpskog kulturnog prostora otkako je isti zapao u ruke fanatičnim liberalima. Možda bi stoga, na tragu svega rečenog, bilo prikladno podsetiti na to kako je pre samo jednog veka Srpstvo moglo da se podiči istinskim divovima duhovite a ipak ozbiljne kritičke misli. Takvi divovi su na mnoge mlade ljude, pa i na Milorada Kojića, ostavili presudan uticaj:

„Citirao bih velikog Branislava Nušića: ‚Otadžbina nije predmet ograničen, oivičen, utelovljen. Otadžbina je misao i vera, a vera i misao ne umiru!‘ Mislim da je u ovoj prekrasnoj misli sadržana suština iskrenog osećaja prema otadžbini. Rekao bih, pre svega, da sam vaspitavan u duhu pravoslavlja, u kući u kojoj su se uvek poštovali tradicija i običaji, ali na način da ne omalovažavam ljude druge vere i njihove običaje. Bojim se da se nama, Srbima, danas pokušava oduzeti nacionalni identitet i dostojanstvo. Obrću se teze, prekrajaju istorijska fakta. Pogledajte samo šta se sve radi u Sarajevu kako bi od Gavrila Principa napravili nekakvog teroristu, a pripadnike ‚Mlade Bosne‘, maltene, izjednačili sa članovima ‚Al-Kaide‘! Princip je imao princip, a i mi ga moramo imati!“

[/restrictedarea]