Banjaluci u gostima /drugi deo/ – Srbija se nas odriče, a mi je u inat sve više volimo

Piše Miodrag Zarković

Navikli na maćehinski odnos matične države Srbije prema sebi, Srbi iz Republike Srpske iskazuju vrlo primetan nedostatak zanimanja za Beograd (i zvanični i nezvanični) ali su zato puni pažnje za Kosovo i Metohiju, kao i za Sarajevo iz kojeg im redovno stižu podsećanja na neprijateljstvo

Zanimljivo je da „Pečatovog“ novinara, za četiri dana boravka u Banjaluci, niko od mnogobrojnih sagovornika nije zapitao kako je u Beogradu. Bilo je među njima ljudi iz svih društvenih i starosnih slojeva, od visokih državnih činovnika do prodavaca i policajaca, ali niko nije pokazao zanimanje za to kako se živi u srpskoj prestonici, šta tamo ima novo, da li je skupo, hladno, mokro… Nesumnjivo da neki, možda i mnogi među njima, imaju dovoljno saznanja o Srbiji i Beogradu, prikupljenih mahom iz sredstava izveštavanja (ili pak od ovdašnje rodbine, a možda i neposrednim dolascima sa ove strane Drine) ali je opet bilo čudno što nisu pokazivali baš nikakvu sklonost ka tome da se, onako ljudski, raspitaju o glavnom gradu Srbije. Bilo je tu nekog tihog otpora prema Beogradu, verovatno izazvanog nizom skandaloznih izjava beogradskih zvaničnika o Republici Srpskoj u poslednjih nekoliko godina („Za mene su to sve Bosanci“ samo je poslednji primer takvog maćehinskog odnosa Srbije prema svojim sunarodnicima).

„Jeste, sigurno da ima tog otpora, mada ga ja nisam primetio, ali verujem vam“, kaže taksista Milan, plećati rmpalija, koji navodi i lični primer kao dokaz potpunog zanemarivanja prekodrinskih Srba od strane države Srbije:

„Ja sam bio na redovnom odsluženju vojnog roka kada je počeo rat u Jugoslaviji. I bio sam teško ranjen u Hrvatskoj. Operisan sam posle i izvukao sam se, ali mi je sportska karijera upropašćena. A bio sam talentovan karatista, bio sam i u reprezentaciji, verovatno sam mogao neke uspehe da ostvarim. Ali, ranjavanje mi je sve to oduzelo. I, do pre nekoliko godina, redovno mi je Beograd isplaćivao odštetu, takozvanu invalidninu. Kako je i pravo, jer ja jesam nastradao kao srpski vojnik. Jeste to bila jugoslovenska vojska, ali za nas Srbe tada nije ni bilo druge. Međutim, za vreme Tadićeve vlade, meni Beograd obustavi isplatu. Iz čista mira. Pa vi vidite! Naravno da sam ih tužio Strazburu, taj proces još traje ali verovatno ću ga dobiti.“

„I samo još ovo da vam kažem: što nas Srbija sve više i više zapostavlja i zanemaruje, da ne kažem mrzi, to mi nju sve više volimo. Kao iz nekog inata. Nikada Bosna neće biti naša država, uvek će to biti Srbija“, kaže na kraju, posredno potvrđujući ispravnost onog malopređašnjeg utiska o tihoj rezigniranosti banjalučkog sveta prema matici koja ih se prečesto i pregrubo odriče.

 

[restrictedarea]

SRPSKI KORENI Postoji tu, međutim, još jedna strana priče: Kosovo. Koliko su nespremni za razgovore o Beogradu, toliko Banjalučani jedva čekaju da pričaju o južnoj srpskoj pokrajini, onoj u kojoj se i rađala iskonska srpska državnost. Isti oni ljudi koje nimalo ne dotiče šta se dešava u glavnom gradu Srbije, netremice slušaju i sve živahno zapitkuju kada im pričate o Kosmetu i o tome šta se tamo događa. Ako ništa drugo, onda makar to pokazuje da ispod površine, koja je nepovoljnija nego što se to može videti sa daljine, ovaj narod ovde i dalje oseća snažne nacionalne, srpske korene.

„Kada Srbija osvoji neku zlatnu medalju, onda smo svi ovde veliki Srbi, svi smo patriote. Tada slavimo u centru grada i mašemo zastavama koje smo povadili iz ormana i pevamo srpske rodoljubive pesme“, kaže za „Pečat“ Strahinja Stojaković, filmski reditelj i montažer iz Banjaluke, pojašnjavajući dvojakost odnosa svojih sugrađana prema Srbiji i, posredno, prema srpskom nacionalnom pitanju uopšteno.

„Ali, u ostala 364 dana godišnje, Srpstvo kao da nas ne zanima preterano. Tada nam je bitnije da se provodimo i da bančimo, a o nacionalnim pitanjima i ne razmišljamo. Uopšte, u narodu ovde vlada velika letargija, a čini mi se da je naročito izražena kod omladine. Mladi ljudi nemaju neki afirmativan stav prema budućnosti, pa ni prema sadašnjosti. Uopšte, nemaju izgrađene stavove prema bilo kom suštinskom pitanju. Ovde se ne živi, ovde se preživljava. Mislim da je nezaposlenost najveći problem. Kada odrastao čovek nema posao, on nema volje ni za šta. Mnogi moji poznanici i prijatelji, svi nezaposleni, po ceo dan samo misle kako da odu u inostranstvo i da tamo rade bilo šta. Zovu tetke, stričeve, ujake koji žive po Austriji ili Nemačkoj ili gde već, i mole da im ovi pronađu tamo nešto da rade.“

Stojaković spada u one koji često i rado odlaze na Kosmet (fotografije koje nam prilaže za objavljivanje, upravo su usnimljene na Gazimestanu). Ali, njegovo zanimanje za Srpstvo ne prestaje severno od Ibra. Naprotiv, 27-godišnji Stojaković jedan je od ne baš mnogobrojnih žestokih rodoljuba među mladim ljudima u Banjaluci.

„Ja sam imao nekih šest, sedam godina kad je počeo rat. I naravno da je sve to na mene ostavilo ogroman utisak. Pitao sam se gde je tata, zbog čega ga nema, zašto je otišao da ratuje, zašto ljudi ginu, zašto nas bombarduju, zašto nas mrze, što bombarduju Srbiju, što nam otimaju Kosovo… To me je valjda usmerilo za sva vremena. Jeste, živi se teško u Republici Srpskoj, ali meni ne pada na pamet da zbog toga ni za promil menjam svoja ubeđenja, niti da odustajem od rodoljublja. Sa ponosom pričam da sam Srbin, da sam pravoslavac, da sam nacionalista. Naravno da me pogađa to što nemam posao i da mi je teško, ali ne može to da utiče na moje političke i društvene stavove, a pogotovo ne na moje nacionalno opredeljenje i na ljubav prema mom narodu. Znam da je u Srbiji uveliko izvršena zamena teza i da su mnogi izrazi izokrenuti, tako da ako si nacionalista, odmah ti nalepe i da si fašista ili nacista. To je i kod nas ovde uzelo maha, čim počneš da srbuješ, odmah te etiketiraju kao ekstremistu, ali ni to me ne plaši.“

 

HVALA NEPRIJATELJIMA Prema njegovim rečima, olakšavajuću okolnost unekoliko predstavlja činjenica da Republika Srpska ima vrlo vidljive i primetne neprijatelje:

„Federacija je nama nepresušan izvor reakcija. U nekom ironičnom smislu, možda bi beznađe bilo još prisutnije da nema Sarajeva. Da nema Bosne i Hercegovine, koja je na aparatima još od Dejtonskog sporazuma, koju stranci veštački održavaju, da nje nema, verovatno bismo se gložili između sebe. Ovako, znamo da živimo u jednoj nemogućoj državi koja se zove Bosna i Hercegovina i u kojoj je sve postavljeno po nacionalnom ključu, od kućnih saveta pa do važnijih stvari. Ne može nijedno kolo sportskog takmičenja, kao što je prvenstvo države, da prođe bez uplitanja politike. Evo, ja pratim rukomet, jer ga i sam igram, i tu često imamo slučaj da se sastaju srpski i muslimanski tim, a onda sudija mora da bude hrvatski. Eto, to je primer koliko nakaradnost Bosne i Hercegovine ulazi u sve pore društva. Živeti u takvoj državi podrazumeva da se uvek nešto dešava na polju međunacionalnih odnosa. Zahvaljujući takvim stvarima, ipak smo svesni opasnosti koja nam vreba iz Sarajeva.“

„Nikada nijedna reprezentacija Bosne i Hercegovine, ni u jednom sportu, nije igrala neku utakmicu na teritoriji Republike Srpske. Niti će. Evo, ja baš volim i pratim sport, ali ne vidim zašto bih navijao za reprezentaciju BiH, zašto bih išao na neku utakmicu te reprezentacije i da stojim pored onih koji sa tribina psuju majku srpsku i četničku, koji mašu turskim zastavama?! Kako da se ja identifikujem sa tom reprezentacijom?!“

O jezivom odnosu Sarajeva i muslimansko-hrvatskog entiteta prema Republici Srpskoj postoje mnoga svedočanstva. Jedno od upečatljivijih svakako je i ono koje je odande poneo Milorad Kojić, u prošlom broju već pominjani direktor Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženja nestalih lica. Kojić je, kao mlad i još neistrošen kadar, trenutno jedan od onih koji se neprestano nalaze na meti sarajevskih glasila, koja ga napadaju bez zazora, čime posredno napadaju i samu Republiku Srpsku.

On sam, ipak, kao iskustvo koje iskače po pretrpljenoj neprijatnosti, izdvaja nešto što nije bilo na njegov račun, a čemu je prisustvovao zahvaljujući spletu raznih okolnosti. Prepričava kako je proteklo obeležavanje godišnjice masakra vojnika u sarajevskoj Dobrovoljačkoj ulici, gde je delegacija Republike Srpske zajedno sa roditeljima pobijenih vojnika odavala poštu žrtvama tog zločina, jednog od prvog u ratu u Bosni i Hercegovini:

„Od entitetske granice do mesta gde se obeležava stradanje, ima jedno tri, možda i četiri kilometra. Dok smo prelazili to rastojanje, na svakih pet metara stajao je po policajac. Eto, toliko je bilo obezbeđenje, što dovoljno govori o odnosu bošnjačke javnosti prema srpskim žrtvama. Pretprošle godine, na pet metara od mesta gde su se polagali venci, stajala je gomila koja je dobacivala svakojake uvrede. To je bilo grozno za videti. Jednoj srpskoj majci, koja je u Dobrovoljačkoj izgubila devetnaestogodišnjeg sina, psovali su, citiram, sve mrtvo i živo što ima! Pa gde to još ima?!“

To kako su nesrećnu ženu psovali, nije za objavljivanje. Toliko je gnusno i nečovečno, da je i Kojić, dok je u razgovoru prepričavao događaj, jedva preko usana prevalio tu psovku, usmerenu prvenstveno ka ženinom nastradalom sinu. Možete i da pretpostavite kakva je grozota od psovke izgovorena, dok je sarajevska policija nemo stajala pored, ne osećajući potrebu da reaguje i zaštiti dostojanstvo žene koja je došla da položi cveće na mesto na kojem joj je mučki ubijen golobradi sin…

[/restrictedarea]