Znakovi na putu kojim koračamo – Jedanaest varijacija

Piše Milo Lompar

Premda računa na čovekov strah, bilo pažljivo oblikovan strah čoveka koji je opterećen velikim brojem kredita – za stan, za kola, za školovanje dece, za preživljavanje – bilo da računa na podanike koji strepe od svake neoprezno izgovorene reči, svaka vlast voli da njena potreba za ispoljavanjem, njena suverenost u upravljanju, ostanu u izvesnom stepenu zasenčeni. To je trenutak u kojem na pozornicu istrčavaju – poput mažoretkinja – kvazikritičari

1 Sećanje. – Ponekad osetimo – kao bodlju u srcu – zavist pred licem čoveka koji je zaboravio na sve što je bilo i ne pomišlja na ono što može biti, već se prepustio zadovoljstvu i sreći trenutka. Odakle takvo osećanje u nama? Zato što mi nikako ne možemo da se prepustimo lepoti stanja u kojem uživamo, zato što nemamo moći da izuzmemo iz vremena radosni čas u kojem posmatramo dugo očekivani prizor, u kojem osetimo željeni dodir, u kojem ugledamo apsolutni sjaj.

To može biti u važnoj vezi sa jednom potonjom našom aktivnošću. Jer, obuzima nas izuzetno ushićenje – daleko od samog trenutka u kojem je sve to iskušano – kada se sećamo onoga što smo doživeli. Kao da je zadovoljstvo koje se rascvetava u nama dok se sećamo pretežnije i veće od zadovoljstva koje smo doživeli u trenutku kojeg se sećamo: kao da neki manjak tog trenutka postaje višak u našem sećanju na taj trenutak. Jer, nešto iz tog doživljenog zadovoljstva ostaje – u samom času – zapretano u biću, da bi naknadno i sa velikom silinom izbilo u našem sećanju. Tu postoji neka nevidljiva razmena viška i manjka, odsustva i prisustva.

Ali, samo je u sećanju naše zadovoljstvo ono što je postalo definitivno i nepretvorivo, budući da smo tu oslobođeni straha – koji je potmuo i koji i kao potisnut udara u nevidljive zidove našeg ushićenja – da bi se baš u najintenzivnijem trenutku radosti moglo dogoditi nešto, da bi moglo doći do iznenadnog prekida ili neočekivane nesmotrenosti, do sveurušavajuće omaške ili rđavog sticaja okolnosti: da bi, dakle, moglo nastupiti nešto što u jedan mah može uništiti našu radost. Taj duboko zapretani strah pulsira u svakoj našoj radosti. On postoji u onom trenutku u kojem traje ta radost.

U sećanju toga više nema: radost je zaštićena od našeg straha, od naše slabosti, od svakog mogućeg preokreta, ona se pojavljuje u našem duhu kao potpuna, dovršena, do kraja ostvarena, kao usek u egzistenciji, kao zadovoljstvo koje se nezaustavljivo rasprostire. U sećanju, dakle, nema više nikakve opasnosti za radosni čin naše egzistencije; u sećanju se, štaviše, pojavljuje i radost zbog jedne radosti koju smo iskusili. Jedino više nema same te radosti.

2 Sujeta. – Postoje aristokratska i plebejska sujeta. Aristokratska znači odbijanje: uskraćivanje, odricanje, podnošenje; plebejska znači – prigrabljivanje, prisiljavanje, uzimanje. Aristokratska, dakle, podrazumeva da je ja vrednije od svega čime bi ga svet mogao obavezati; plebejska pak podrazumeva da je ja vredno onoliko koliko obaveže svet sobom.

3 Između sužnja i sluge. – Ima Jovan Dučić pravi stih: Pre svačiji sužnji neg ičije sluge. Kako razumeti smisao ovog stiha? Sužanj je čovek koji radi ono što mora. Sluga pak ono što mora ne radi samo zato što mora nego prevashodno zato što voli: ponekad bi on mogao i nešto drugo u životu raditi. Sluga sebe poistovećuje sa svojom ulogom: sužanj ima svest o svom sužanjstvu. Jer, sužanj zna šta jeste: sluga od sebe krije ono što postaje. Sapienti sat.

4 Odnos prema istini. – Ako ih shvatimo kao duhovne a ne kao staleške pojmove, onda možemo prepoznati da postoje aristokratski i plebejski odnos prema istini. Aristokratski odnos polazi od saznanja o tome da je istina – nedovoljna. Šta to znači? Da uvek ima nečeg oko nje, iza nje, pored nje, pre i posle nje, što je od velike važnosti za čovekovu orijentaciju u svetu i rasvetljenje same egzistencije. Plebejski odnos polazi pak od saznanja o tome da je istina – nepotrebna.

5 Tolerancija. – Postoje ljudi čija tolerancija proističe iz karaktera, iz unutrašnjih sila temperamenta koji ih nosi, bilo da su po prirodi slabovoljni, ravnodušni ili flegmatični. To često ume da zavara, jer stvara utisak da su oni tolerantni u sudu, u mišljenju koje su formirali i koje – kod ljudi koji su u sudu tolerantni – biva podvrgnuto različitim oblicima proveravanja. Ljudi čija tolerancija proističe iz karaktera često stvaraju utisak da su tolerantni ljudi. To ne mora da bude istina. Jer, njihova tolerancija često je plod slabosti ili ravnodušnosti, plod njihovih osobina, neke lične prikraćenosti koja ih zaustavlja u nastojanju da podupru istinu do koje im je stalo: ili ih zaustavlja da ne bi svedočili o laži koja ih je podvlastila.

[restrictedarea]

Oni, u svakom slučaju, nisu tolerantni nego su samo kompromisni na površini ljudske komunikacije. Netolerantnost njihovog suda otkriva se u formama njihove tolerancije: oni ne osporavaju neko mišljenje, ali ga i ne uzimaju u obzir, već jednostavno prolaze mimo njega, ponavljajući ono što su već rekli, bez obzira na to koliko novi razlozi opovrgavaju sve što su već rekli, oni uporno ponavljaju, do iznemoglosti, do pucanja glasnih žica, sa nečim pasivno agresivnim u prividu tolerancije koju očituju. Tu otkrivaju suštinsku netoleranciju. Jer, oni se i ne obaziru na ono što im je rečeno, oni i ne pripuštaju tuđu istinu u svoje okruženje. Zašto? Zato što ih ona i ne dotiče. Oni ponavljaju svoje mišljenje, koliko god da je ono opovrgnuto, da je osvedočeno kao glupo, da ne donosi nijedan novi ili dopunski argument. To nije glupost; to je potpuna netolerantnost suda.

Retki su ljudi tolerantni i u sudu i u karakteru, kao i oni netolerantni u oba svojstva. Ako su netolerantni u karakteru, ako pod silinom emocija isijavaju vatru u međuljudskom doticaju, ljudi tolerantni u sudu, čije je mišljenje gipko i otvoreno za poricateljske istine, katkad bolno otvoreno do spremnosti da se javno izgovori mea culpa, izgledaju netolerantniji od bilo koga. To je u nekoj zakučastoj vezi sa saznanjem o tome da se pojam tolerancije spaja sa ljudima površnim, podložnim predrasudama javnog mišljenja, nedotaknutim nijednom istinskom sumnjom. Tolerantni su, dakle, oni ljudi koji se prilagođavaju okolnostima i raspoloženjima, koji šarmiraju prazninom, bez obzira što otkrivaju veliku nepokretnost vlastite misli, što uopšte – unutar prividne tolerancije – ništa ne misle. Možda se smatraju tolerantnim baš zbog toga. Jer, nije čovekovo neznanje mera sveta nego je svetsko neznanje mera čoveka.

6 Njegoš. – Savremene političke aktuelizacije Gorskog vijenca, koje njegovu tematiku pretvaraju u konstantu srpske kulture, imaju sasvim instrumentalan smisao. Takvo je zaključivanje – nastalo povodom Njegoševog pisma Osman-paši Skopljaku – da je u pašinom imenu, kao imenu „muslimanskog Crnogorca“, skrivena „nevoljna ironija imena“, pošto „u srpskom, ’Skopljak’ odmah asocira na ’kastriran’“. Tako kaže Slavoj Žižek: karakteristično je njegovo naglašavanje da je reč o trenutnoj – što znači najspontanijoj – asocijaciji.

 

Nesumnjivo je da postoji glagol skopiti, koji se već kod Vuka – što je Njegoševo vreme – pojavljuje u obliku škopiti, ali nema – ako je verovati Etimologijskom rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika Petra Skoka – zabeleženih imenica, izvedenih od ovog glagola, sa nastavkom – (j)ak. S druge strane, pak, zabeležena je imenica Skopljak, kao etnik na – (j)ak od imenice Skopje, pa se tako pojavljuje „Skopljak paša Sulejman“. To bi značilo da – u srpskom jeziku – asocijativna putanja vodi ka toponimu, a ne ka kastriranju. U konkretnim okolnostima Njegoševe prepiske, ova asocijativna putanja sasvim je osvedočena, jer sam toponim Skoplje postoji „u dolini na gornjem Vrbasu kod Travnika“, kao i kod Trebinja. Kada je reč o Njegoševom sabesedniku, stvari postaju sasvim precizne: Osman paša Skopljak je sin Sulejman paše Skopljaka i njegova porodica potiče iz Uskoplja kod Bugojna.

Ako lingvističke, geografske i istorijske putanje vode ka toponimu, odakle uopšte – povodom Gorskog vijenca – pomisao da u srpskom jeziku imenovanje muslimana „odmah asocira“ na kastriranje? Ona dolazi iz političkog predubeđenja: treba stvoriti sugestiju po kojoj je u srpskom jeziku – koji je samo u ovakvim zaključcima isključivo srpski – zapretan dubinski poriv za uništavanjem muslimana. Ta sugestija služi da bi poduprla sasvim aktuelnu političku konkretizaciju po kojoj je „još pre 1990, Gorski vijenac redovno upotrebljavan od nacionalista na ovaj način: kao tekst koji poučava Srbe kako da danas deluju“.

Koji je to način? To je način kojim „neiskvareni ’brđani’ opsedaju iskvarenu dolinu Sarajeva, tako ponavljajući najčuveniji iskaz Njegoševe poeme: ’Oro gnjezdo vrh timora vije, jer slobode u ravnici nije’“ Stih je toliko čuven da ne postoji u Gorskom vijencu. Stih ne postoji ni kod Njegoša. Jedino je tačno da ga je Njegoš izgovorio – kako piše u Pismima iz Italije Ljube Nenadovića – dok se spuštao niz padine Vezuva. Reč je o stihu iz Smrti Smail-age Čengića. To delo je napisao hrvatski romantičarski pesnik Ivan Mažuranić. Kako u svetlosti tog saznanja izgledaju svi prethodni zaključci? Na takvom znanju počiva slava sveta.

7Retki ljudi. – Postoje ljudi koji imaju karaktera a nemaju intelekta, kao što postoje i ljudi koji imaju intelekta a nemaju karaktera. Najređi su ljudi koji imaju i karakter i intelekt: i srce i glavu, i volju i um. Ali, baš oni smetaju svima: intelektom smetaju onima koji nemaju intelekta, kao što karakterom smetaju onima koji nemaju karaktera. U tome je udes najređih ljudi.

8 Zli klovnovi. – I kada različito shvatamo konkretne vidove slobode, okolnost da smo joj autentično posvećeni nas sprečava da je instrumentalizujemo u meri da se njeni sadržaji izgube. Nezgodno je, međutim, što je, kao rđava savest demokratije, kao loša vera apologetskog intelektualca, čak i kao neprestano samosumnjičenje kritičkog intelektualca, sloboda izašla iz mode. Jer, nije potrebno da budete originalni nego efikasni, kao što nije neophodno da budete slobodni nego uspešni. Tako nastaje carstvo zlih klovnova.

9 Kvazikritičari. – Ima vremena u kojima se horizont polako zatvara, stvara se delotvorna ravnoteža čovekove nemoći i vidljivog ili skrivenog, nasilno oglašenog ili potajno uvedenog, ali uvek obavezujućeg i delotvornog opšteg mišljenja. Sve slobodne lađe već su otplovile, svaki nagoveštaj spontanosti ostaje neopažen, jer rešenja koja zahvataju naše živote deluju snagom neumitne stihije. Ostaje – čak i tada – nevidljivi apel za slobodom. On se perverzno prepliće sa čovekovom potrebom da bude uklopljen u maticu opšteg mišljenja. Kako, dakle, pomiriti potajni no neprestani apel za slobodom, koji dolazi iz dubina čovekovog iskustva, i čovekovu potrebu za priznanjem, koja obeležava njegovo postojanje unutar društva?

To je nemoguće. Ali, tada na scenu stupaju – kao spasioci brodolomnika, kao psi koji pronalaze izgubljene alpiniste, kao šerpasi koji znaju skrivene staze – kvazikritičari. U imenici kritičari sačuvano je sećanje na slobodu, kao zapretani poriv ili prerušeni instinkt, dok je odrednica kvazi ono što obezbeđuje nesmetano uklapanje u društvo koje otklanja svaku pomisao da bude dovedeno u pitanje. Tako je pouzdan način da se, bez trunke rizika, nametnemo kao važan motiv u plevi utisaka koji stvaraju javnu svest, u roju senzacija koje trnu u jednom danu – kvazikritičnost. Jer, ona stvara privid tako neophodan za ispoljenu moć.

Premda računa na čovekov strah, bilo pažljivo oblikovan strah čoveka koji je opterećen velikim brojem kredita – za stan, za kola, za školovanje dece, za preživljavanje – bilo da računa na podanike koji strepe od svake neoprezno izgovorene reči, svaka vlast voli da njena potreba za ispoljavanjem, njena suverenost u upravljanju, ostanu u izvesnom stepenu zasenčeni. To je trenutak u kojem na pozornicu istrčavaju – poput mažoretkinja – kvazikritičari.

Pogrešno je misliti da su oni glupi ili neobrazovani. Često biva sasvim suprotno od toga. Nije od koristi prilično očigledno osvedočenje u njihovu pokvarenost. Jer, veliki broj pokvarenjaka nema nikakvu potrebu za fosforescentnim sjajem javne pozornice. Oni svakako nisu ni korisni idioti. Nedostaje im, naime, neizračunljivi momenat ponašanja koji i stvara korisne idiote: idiot koji naplaćuje svoje iskaze i postupke nepovratno gubi na neodoljivom šarmu koji ga čini idiotom. Oni su – dakle – inteligentni i obrazovani, prisutni poput mažoretkinja, pokvarenjaci koji fosforesciraju, lišeni svakog šarma i idiotluka: svejedno da li posmatramo sivog čoveka romboidne glave ili lepotana koji se naglo goji. Oni su – pre svega – samo vreme koje se utiskuje u događaje.

Ako događaji oko njih – na suncu pod kojim koračaju sunarodnici koji traže hleba ili slobode – poprimaju tragičan vid, šta čine kvazikritičari? Oni odrešito kritikuju nestanak polarnih medveda. Ako su prešli sa jednog na drugi ideološki pol, ne prekidajući svoje veze koje im obezbeđuju dosluh sa svim vremenima, spojeve u svim organizacijama, oni – u času kada se odvija očigledno urušavanje zemlje i ljudi o kojima naizgled neprestano brinu – osećaju od kolikog je značaja da se, sad i ovde, podvrgne kritici ništa manje od velikog praska, da se naglasi kako je svemir nemaštovito stvoren i – sad već sasvim blizu neposrednih događaja, gotovo tik uz njih – kako je čovečanstvo posrnulo. Ako je veliki prasak pogrešan, zar to ne znači da smo predodređeni za zla kojima smo svedoci? Zar to nije najutemeljenija kritika svega postojećeg, pogotovo onog postojećeg koje nam je pred očima? Umesto da kažu – poput junaka bajke – car je go, kvazikritičari naglašavaju kako je čovečanstvo posrnulo.

Ako pak ne žele da kažu neophodnu i – posebno – preciznu reč, premda žele da budu sasvim aktuelni, onda pronalaze drukčiji predmet kritike. Tada – naime – prelaze na kritiku upotrebe internetske pornografije kao činioca koji negativno utiče na savremenu predstavu o ženskoj lepoti i na izostanak kopulacije između seksualnih partnera. Zar to nije tako savremeno, jer očituje najnoviji epohalni takt? Jer, reč je o modernizovanoj varijanti klasične misli o tome kako je veliki prasak podbacio i kako je čovečanstvo posrnulo.

Autentični kritički duhovi počinju tačno od one tačke na kojoj kvazikritičari – kao mađioničari premeštene pažnje, tako neophodne vlasti, tako savremene da ih moderni mediji ne bi mogli prevideti – nepovratno zastaju. Oni sebe lišavaju udobnosti u kojoj nestaje pitanje: koliko sam puta propustio da kažem istinitu stvar? Autentični kritičar podrazumeva rizik: u našim vremenima to je srazmerno mali rizik, što pomaže da otkrijemo pravu prirodu kvazikritičara kao čoveka koji ne podrazumeva nikakav rizik. U primicanju i odmicanju od takvog rizika ocenjujemo – i kad za njega pišemo, i kad ga samo čitamo – Pečat, sasvim svesni da propalo čovečanstvo obuhvata kvazikritičare kao neophodne članove.

10 Opozicija. – Kada je čovek dugo u opozicionom stavu spram vladajućeg poretka – bilo da je na delu poredak ideja ili moći – na njemu se sve više zapažaju posledice izabrane ili nametnute izdvojenosti. Jer, opozicija – kao stanje duha, kao otpor tromosti koja zauvek prevladava – neprestano oštri čovekov duh, katkad ga čineći prodornim kao vrh noža i tankim poput njegovih ivica, čeliči sam ljudski karakter, obdarujući ga jednom neprijatnom oporošću, i – usled svega toga – pouzdano uništava sam čovekov život. Svakako da su oportunisti u pravu kada tvrde kako je jedina strana na kojoj se u životu ne treba naći – manjinska strana: Žozef Fuše.

11 Sloven i Copley Square. – Obrubljen velikim zgradama, čiji imperijalni oblik dopunjuje saznanje o tome kako su sedišta hotela, banaka i osiguravajućih društava obeležja istinskih gospodara vremena i ljudi, onih ljudi koji gamižu poput buba ili mrava između usluga, novca i kamata, sam centar Bostona, na trgu koji nosi ime pesnika, u neposrednoj blizini lepe Trinity Church, nije nužno zaštićen od gotovo orkanskih udara vetra: premda nebo može biti sasvim plavo, premda i sunce može sijati snažno, vetar katkad duva jačinom koja onemogućava šetnju kroz ulice oivičene terakota kućama: jačinom koja onemogućava spokojno koračanje ka obali reke. Šta učiniti u tako nasmešen, premda nepomerivo neljubazan dan?

Ni dugotrajno razgledanje okolnih prodavnica ne donosi zadovoljstvo. Jer, sve je u svetu – od imena firmi do izgleda robe – postalo isto, pošto je sve kao i drugde, u Berlinu ili Parizu, kao kod nas: od džempera do parfema. Nešto nije u redu sa svetom. Svet bi možda kazao da je čovek koji sledi ovakve misli – jednostavno lud. Nevolja počinje ako su obe strane u pravu.

Tačno preko puta crkve nalazi se gradska biblioteka: Boston Public Library. Kao što je crkva široke osnove i otmene unutrašnje zatamnjenosti, tako biblioteka – koja je kao i crkva prijatne i oku sagledive visine – deluje stameno, kao plod čvrste kamene građe, čija unutrašnjost izgleda udobno, prostrano i ukusno. Takav je veliki hodnik prekriven drvenom tavanicom, takvi su njegovi slikama ispunjeni zidovi, mermerni stubovi i stepenici, skulpture i poprsja po uglovima dvorana, takva je zbirka knjiga i izložba slika i antikvarnih predmeta – sve do upućivanja na Jovana od Krsta – na gornjim spratovima.

Ispred ove stamene zgrade nalaze se skulpture koje predstavljaju nauku i umetnost. Ovi spomenici čovekove univerzalne potrage za znanjem i lepotom, ukrašeni sa nekoliko grandioznih imena duha, koja su ispisana na njihovom postamentu, i nehotice odvlače pogled put gornjih kamenih zona bibliotečke fasade, na kojima su uklesana mnoga slavna državnička, filozofska, muzička, pesnička, slikarska imena: helenska, rimska, engleska, španska, francuska, nemačka, skandinavska, američka, samo nema niti jednog jedinog ruskog imena: ni slovenskog. Verovatno smo ih – premda smo uporno gledali – prevideli. Jer, duvao je orkanski jak vetar. U takvim opstojateljstvima suze u čovekovim očima zamućuju pogled.

[/restrictedarea]