Srbija između Istoka i Zapada – Na presto sa Lazarevim krstom

Piše Vladimir Dimitrijević

Na dar od sviju Srba, uoči krunisanja, poslednji ruski car iz dinastije Romanova dobija Kosovski krst cara Lazara

Ove, 2013, Rusija je slavila četiristogodišnjicu carskog doma Romanova, čije je istorijsko delovanje u velikoj meri bilo povezano sa sudbinom našeg naroda.

 

ZAŠTITNICA SRPSKOG NARODA Car Aleksej, sin prvog vladara doma Romanovih, na crkvene sabore u Moskvu zvao je srpskog patrijarha. Car Petar Veliki pozivao je Srbe u rat protiv Turaka, na šta mu se odazivala sva Crna Gora; i ne samo ona. U njegovo vreme, a kasnije i u doba carice Katarine, mnogi Srbi su iz Habzburške monarhije, pod pritiskom pretnje unijom sa Rimom, prešli u Rusku imperiju, gde su osnovali Novu Serbiju i Slavjanoserbiju.

Najveći ruski diplomata Petrove epohe, grof Sava Vladislavić, koji je obavio do danas važeće razgraničenje Rusije i Kine, na granici prema Kini napravio je Hram Svetog Save Srpskog. Carica Katarina Velika je prva uspela da se, međunarodnim ugovorom, izbori za pravo da Rusija bude zaštitnica pravoslavnih na Balkanu – između ostalog, i Srba. Karađorđeva vojska dobila je veliku i svesrdnu pomoć od cara Aleksandra Prvog, koji je vožda i odlikovao i primio, sa srpskim vojvodama, u izbeglištvo, posle turskog upada u Srbiju 1812. Dvanaest srpskih generala u službi Petrograda komandovalo je ruskim trupama u Borodinskoj bici, dok je Sveti Petar Cetinjski, kao verni saveznik ruskog cara, tukao Napoleonovog maršala Marmona u Bokokotorskom zalivu. Car Aleksandar Drugi, prijatelj slavenofila, podržao je srpsko oslobođenje od Turaka u ratu 1876 – 1878, kada su kod nas stigli dobrovoljci generala Černjajeva. Car Aleksandar Treći naoružavao je srpsku vojsku. Romanovi su, svim silama, podržavali srpsku Kraljevinu Crnu Goru, obezbeđujući joj skoro više od polovine budžeta. Jednostavno, Rusija Romanovih bila je velika zaštitnica srpskog naroda.

 

DAR MLADOM IMPERATORU Onda je na presto došao car Nikolaj Drugi Romanov. Godine 1896, Draginja Petrović, ugledna hrišćanka iz Beograda, supruga Stanojla Petrovića, prvo aktivnog oficira a kasnije državnog činovnika, poslala je, uoči krunisanja poslednjeg ruskog cara iz dinastije Romanova, veliki dar Srbije i srpskog roda nasledniku prestola Trećeg Rima. Arhimandrit Platon, čije je svedočenje u svom tekstu „Kosovski krst Cara Mučenika“ prenela profesorka Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, dr Ksenija Končarević, zapisao je o kakvom je daru reč: „Preko prijatelja svojih, ona je pronašla u južnim našim krajevima, tamo na Kosovu, jednu nekada srpsku, a sada poarnaućenu, staru porodicu, koja je u velikoj tajnosti i stotinama godina čuvala jedan istorijski sveti krst. To je bio krst od Časnoga drveta (Krsta Hristovog) a po predanju nađen odmah po svršenoj Kosovskoj bici baš kod našega kneza Lazara. /…/ Zato, preko rodoljuba, otkupi odmah, od te arnautske familije taj Krst za znatnu sumu novca, da ga našim najboljim kujundžijama, koji umetnički izradiše do savršenstva divan okvir, od srebra i zlata, sa odgovarajućim postoljem.“  Krst je Draginja Petrović, inače ktitorka crkve na Novom groblju u Beogradu, odnela poglavaru Crkve u Srbiji, mitropolitu Mihailu,  koji ga je svečano osveštao na dan Svetih Konstantina i Jelene, 21. maja 1896, da bi , pošto je deset dana boravio u Sabornoj crkvi u Beogradu, gde su ga pobožni Srbi celivali, bio poslat na dar mladom imperatoru Nikolaju, na dan njegovog krunisanja.

 

[restrictedarea]

Za Srbiju ćemo uraditi sve Draginja Petrović mu je krst poslala uz propratno pismo, u kome je, između ostalog, stajalo: „Imajte dobrotu, Veliki Gospodaru Imperatore, svemilostivo primiti ovaj sveti Krst na današnji veliki dan Svetog Krunisanja i miropomazanja Vašeg, od ljubavi Srpkinje Pravoslavne i u ime sviju Srba, koji gaje odanost i ljubav prema Rusiji. Ovaj je Krst (samo drvo) nađen na polju Kosovu, gde je poginuo srpski car, velikomučenik Lazar, braneći svetu veru Pravoslavnu, svoj narod i svoju državu od Agarjana. /…/ I Srbima će sinuti Sunce pravde, pomoću milosti Monarha Ruskog – Prvog Slovenina. /…/ Padam na kolena pred Prestolom Vašeg Carskog Veličanstva i podnosim ovo Sveto Znamenje iz velike ljubavi prema caru cele Rusije – svagdašnjem zaštitniku Srpskoga Naroda“.

Ovaj, više nego simboličan čin kao da je cara Nikolaja trajno opredelio za brigu o Srbima. Kada su, posle habzburške aneksije Bosne i Hercegovine, kraljević Đorđe Karađorđević i Nikola Pašić posetili cara Nikolaja, Pašić je o susretu zapisao sledeće: „To je najprirodniji čovek na svetu, kao i naš kralj Petar… On je odmah sa mnom bio intiman kao stari prijatelj… /…/ Nije ništa obećao, ali saoseća za naše nevolje. Kaže da moramo da čekamo osam do deset godina, i da sve trpimo, a video sam da mu je bilo krivo što je to morao da kaže, pa je požurio da nas uteši i da kaže: „Mi vas nikada nećemo ostaviti“. U februaru 1914. Nikola Pašić je opet bio primljen na ruskom dvoru. Tada je doneo bračnu ponudu – da se careva najstarija kći, Olga uda za prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića. Car mu je, na rastanku, rekao: „Za Srbiju ćemo sve uraditi, pozdravite kralja i recite – za Srbiju sve ćemo uraditi“.

 

Pred ikonom  Majke Trojeručice Juna i jula 1914, car je pokušao da spreči nemačko- austrougarski rat protiv Srbije. Imao je odlične veze i sa Bečom i sa Berlinom (on i car Vilhelm bili su dobri prijatelji) ali nije vredelo. Na vapaj prestolonaslednika Aleksandra, car je odgovorio da će Rusija (iako još nije bila spremna za veliku vojnu) ostati uz Srbe. I ušao je u rat zbog male pravoslavne Srbije, zbog čega je njegovu žrtvu Vladika Nikolaj kasnije uporedio sa žrtvom Svetog cara Lazara (jer, car je izgubio presto zbog rata koji je iscrpeo Rusiju i doveo do velike pobune koja je, između ostalog, rukovođena iz neprijateljskog Berlina). Godine 1916, kada su saveznici oklevali da srpsku vojsku, posle albanske Golgote, prevezu na mesta oporavka, car Nikolaj je zapretio separatnim mirom sa Centralnim silama, posle čega su saveznički brodovi odmah stigli.

Pred noć između 16. i 17. jula 1918, kada su boljševici ubili cara Nikolaja i njegovu porodicu (ženu i petoro dece) Carski Mučenici Romanovi su se molili pred ikonom Majke Božje Trojeručice, vernom kopijom hilandarske svetinje. Tako se mistički luk zatvorio. Nije nimalo slučajno što je Srpska Crkva pre Drugog svetskog rata pokrenula proces kanonizacije Cara Mučenika Nikolaja i što je vladika Nikolaj dao da se izrade njegove freske u Svetom Naumu na Ohridu i u Žiči. Bio je to dokaz ljubavi prema onome ko je sebe i dinastiju žrtvovao za Srbiju.

[/restrictedarea]