Radnici „na lizing“

Piše Saša Francisti  

U novembru prošle godine, esnafski „klan“ pod realtivno neupadljivim imenom „Unija poslodavaca Srbije“ izašao je pred javnost sa sopstvenim viđenjem već kuđenog „Zakona o radu“. Predlog sam po sebi nije podigao preveliku prašinu, jer u moru apsurda koji preplavljuju Srbiju jedna budalaština ne znači mnogo. Tako je, međutim, bilo samo dok ministar nije rekao drugačije

Domaća javnost jedva da je došla malo do daha posle kontroverznih i kontradiktornih izjava, najava i zahteva iz ministarstava finansija, energetike i poljoprivrede, kad joj je novi udarac u pleksus zadala i nova nada srpske privrede, ministar privrede Saša Radulović, i to najavom izmena Zakona o radu. Srčano, i bez imalo snebivanja i stida, promotor novih trendova u oživljavanju posrnule industrije, bacio je radništvu u lice dokument, koji će, po njemu, postaviti privredu na zdrave osnove i povećati zapošavljanje i standard radnika u Srbiji. Sad, ko poveruje, neka poveruje. Da je ministar sam pisao ovaj tekst, mogao bi da se izvuče na privremenu dekoncentrisanost, ili na „mirođiju“ Dinkića, ali pukim preuzimanjem zahteva „Unije poslodavaca Srbije“ (koja bi se u najskorije vreme lako mogla preimenovati u „Uniju robovlasnika Srbije“) Radulović je razvejao sve sumnje o dobronamernosti i ličnom integritetu. On se, naime, ovim deklarisao kao zastupnik, ne naroda koji ga je, pretpostavlja se, posredno i birao, već isključivo bezdušnog i satirućeg kapitalizma.

Da li je „u Sibiru bolje“?

Šta je to ministar Radulović u ime „Unije robovlasnika Srbije“ predložio onima od čijeg rada zavisi njegova egzistencija, radno mesto i plata? Dovoljan je jedan pogled u predložene izmene Zakona o radu, koje obuhvataju 44 tačke, pa da radnici Srbije počnu da gledaju na emigriranje u Sibir kao na vrlo prihvatljivu opciju. Evo pojedinih epohalnih rešenja Unije kojima se ličnost radnika srozava do samog dna:
„…Rad na određeno vreme – brišu se uslovi pod kojima se može ugovoriti rad na određeno vreme i produžava se maksimalno trajanje takvog ugovora na 36 meseci. Takođe, trajanje prekida koje se ne smatra prekidom rada smanjuje se sa 30 na 15 dana.“ Ministar Radulović je tu pokazao nepopustljivu prirodu i u svoj predlog uneo granicu od 24 meseca. Sad, to što se takav ugovor može obnavljati unedogled i što radnik može dogurati do penzije bez ijednog dana redovnog radnog odnosa, i nije tako važno.
„…Prekovremeni rad – uvodi se odredba da se prekovremeni rad uvodi odlukom poslodavca, odredba da zaposleni može raditi i duže od 40 sati nedeljno, uz njegovu pisanu saglasnost, u skladu sa Direktivom Evropskog parlamenta i Saveta 2003/88EC…“ Ova stavka otvara mogućnost da radnik „dobrovoljno“ pristane i na radno vreme od 80 sati nedeljno.
„…Zarada – menjaju se elementi iz kojih se sastoji zarada, tako što se briše doprinos zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i na taj način bi se nagrade i bonusi izuzeli od oporezivanja…“ – I ova stavka je vrlo prihvatljiva, pa moraju poslodavci malo da misle i na sebe. Zašto bi plaćali porez na krvavo zarađenu nagradu?
„…Otpremnina – uvodi se odredba da se maksimalan iznos otpremnine računa po godinama radnog staža provedenih kod poslodavca…“ – Ljupko rešenje klana poslodavaca da izbegnu plaćanje otpremnine radniku a koje je povezano sa sledećim predlogom što potpuno obezvređuje svaki smisao ne samo radničkih prava već zadire u same osnove ljudskih prava.
„…Upućivanje na rad kod drugog poslodavca – briše se odredba po kojoj se zaposlenom ne mogu utvrditi manja prava od onih koja je imao kod poslodavca što ga je uputio na rad; dodaje se odredba da poslodavac kod kojeg je zaposleni upućen na rad može da rasporedi zaposlenog, uz pisanu saglasnost, na radno mesto u skladu sa svojom sistematizacijom radnih mesta; dodaje se odredba da po isteku roka na koji je upućen na rad kod drugog poslodavca zaposleni ima pravo da se vrati na rad kod poslodavca koji ga je uputio, osim u slučaju otkaza ugovora o radu od strane zaposlenog, poslodavca ili sporazumnog prekida radnog odnosa…“ Ovaj predlog je samo maska koja omogućava legalizaciju gotovo robovskog položaja radnika. Izvesni poslodavac bi na taj način mogao svog radnika, na primer nuklearnog fizičara, da pozajmi prijatelju poslodavcu kod kojeg bi nuklearni fizičar popunio mesto čistača fabričkog kruga.

[restrictedarea]

TAČKA NA PRAVA

Zakonski predviđena „Agencija za zapošljavanje“ je završnica i tačka na bilo kakva prava radnika. Iako se ta agencija protura kao nešto što će pomagati radnicima, jasno je da bi se na srpskom tržištu rada ustoličio robovlasnički princip. Prema rečima Željka Veselinovića, predsednika Udruženih sindikata Srbije „Sloga“, koji je sa predstavnicima Konfederacije slobodnih sindikata, Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata i Industrijskog sindikata Srbije osnovao Sindikalni front, ako zakon bude usvojen, bila bi ozvaničena forma zapošljavanja „na lizing“. Radnici se u tom slučaju, kao automobili, iznajmljuju uz određenu nadoknadu. Formalno su zaposleni u agenciji koja ih ustupa na određeno vreme. Za njihov rad nadoknadu dobija agencija, a od tog novca se tek deo isplaćuje radniku.
Predlozi zakonskih rešenja jednako su neprihvatljivi i svim ostalim sindikatima u Srbiji i svi su se već povukli iz pregovora sa Ministarstvom, jer ministar Radulović uporno brani infantilnu tezu da će lakše otpuštanje omogućiti i lakše zapošavljanje. Osim toga, predlogom zakona o radu, pored umanjenja do sada ostvarenih prava radnika, direktno se utiče i na visinu primanja radnika. Svakako ne na gore, već na dole.
Na ovaj ponižavajući tretman radnici Srbije ipak nisu ostali nemi. U utorak, nekoliko hiljada članova Srpskog sindikalnog fronta izašlo je na ulice Beograda zahtevajući povlačenje predloženih izmena Zakona o radu. Protestna povorka prošla je i pored Doma skupštine. Niko iz vlade nije ni provirio napolje, ali jeste Žarko Korać koji se tada, u skladu sa prikladnim običajima svoje stranke, solidarisao sa radnicima.
U slučaju da vlada podrži predlog ministra Radulovića, sindikati su najavili generalni štrajk. Pa ko istraje.

[/restrictedarea]