Promena likovnog koda

Piše Dejan Đorić

Trenutno najzanimljivija izložba u zemlji je „Foto/super/hiperrealizam u Vojvodini“ u Savremenoj galeriji Zrenjanin… Moguće je da ona nagoveštava promenu paradigme, veliki zaokret na likovnoj sceni, prelom koji je uobičajen za (post)modernizam

Kada je mnogo toga obezvređeno u savremenoj umetnosti silom negativnog delovanja umetnika i kritičara, ne ostaje ništa drugo osim povratka na stvaralačke izvore. Odjednom, do juče omalovažavano slikarstvo postaje aktuelno, pa se ekstremni branioci avangarde okreću figuraciji. Zamor nove umetnosti i novih medija je toliki da ne preostaje ništa drugo do povratka unazad jer je budućnost bezizgledna. Trenutno najzanimljivija izložba u zemlji je „Foto/super/hiperrealizam u Vojvodini“ u Savremenoj galeriji Zrenjanin. Autor teksta u katalogu kao i koncepcije izložbe je novosadski kritičar Sava Stepanov. Moguće je da ona nagoveštava promenu paradigme, veliki zaokret na likovnoj sceni, prelom koji je uobičajen za (post)modernizam, ili barem novo, slobodnije viđenje srpske moderne, lišeno isključivosti.

Institucija Stojkov U novijoj istoriji umetnosti više puta se dogodio povratak slici a Stepanov je pogodna ličnost za slična promišljanja jer je jedini kritičar, na ideološki strogo podeljenoj srpskoj likovnoj sceni, posvećen eksperimentalnoj koliko i tradicionalnoj umetnosti. Vladislav Šćepanović, novi direktor Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, takođe sluti mogućnost promene likovnog koda, pa želi da priredi veliku izložbu jugoslovenskog hiperrealizma. Reč je o jednoj od istorijskih avangardi dvadesetog veka, u izvornom smislu nastavku ili radikalizaciji ideja i likovnih rešenja pop-arta, ali i sponi sa konceptualizmom. Treba razlikovati pionire hiperrealizma od mnogobrojnih nastavljača koji su komercijalizovali tu nekad avangardnu pojavu, narušili naracijom pa čak i fantastičnom ikonografijom njenu idejnost ili je prilagodili nacionalnoj, lokalnoj tradiciji, u vidu srpskog zavičajnog realizma.

[restrictedarea]

Jedan od prvih i najvažnijih hiperrealista ne samo u Vojvodini i Srbiji već na prostoru Jugoslavije je Dragan Stojkov (Sombor, 1951). Školovan u Veneciji, na Akademiji lepih umetnosti, od početka u centru savremenih zbivanja, rano je pobudio pažnju Uda Kultermana, jednog od najvažnijih savremenih istoričara umetnosti. Kulterman je, uz Lindu Čejz, pisac prvih bitnih knjiga o hiperrealnom pravcu („Radikalni realizam“ iz 1972.) a razlog što se Stojkov nije više povezao sa proslavljenim nemačkim stručnjakom za savremeno slikarstvo, arhitekturu, teoriju i istoriografiju jeste u katastrofalnom neznanju jednog od nekada vodećih zastupnika figuracije. Umesto da mu se posredstvom Kultermana otvore vrata svetskih galerija, poslušao je Dragoslava Đorđevića, kustosa Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, zaslužnog za uvođenje Dragana Mojovića, Božidara Damjanovskog, Aleksandra Cvetkovića i drugih na likovnu scenu. Đorđević ga je ubedio da je Kulterman beznačajni nemački profesorčić! Svejedno, somborski slikar sa ateljeima i u Veneciji i u Beogradu ostvario je zapaženu karijeru, o čemu svedoči neobičan podatak. O delu ovog umetnika objavljeno je devetnaest monografija na srpskom, francuskom, italijanskom i engleskom jeziku, pa je on jedini domaći slikar čiji je rad na taj način dokumentovan. Više od toga, o njemu su pisali najobrazovaniji istoričari umetnosti, profesori i znalci, od Dejana Medakovića, Dragoslava Srejovića, Milorada Pavića, Nikole Kusovca i Miodraga Jovanovića do Srete Bošnjaka, Save Stepanova, Bele Durancija, Zorana Markuša, Aleksandra Đurića i Draška Ređepa. Stojkov je postao svojevrsna institucija, neka vrsta radionice u kojoj, kao kod značajnih zapadnih umetnika, radi tim ljudi, a kruna izdavaštva posvećenog ovom slikaru je velika, luksuzna monografija, povodom četrdeset godina umetnikovog rada, pre koju nedelju objavljena i predstavljena u Narodnom muzeju u Beogradu. Knjigu „Slikar ravnoteže“ upotpunjuju studije prof. Miodraga Jovanovića, Save Stepanova i širi izbor tekstova o umetniku. Izdavač je najznačajnija vojvođanska privatna galerija „Bel art“, koju dugo godina promišljeno vodi vlasnica Vesna Latinović. Ta galerija po pravilu predstavlja bitne izložbe i publikacije.

U pogledu izvornih likovnih i metafizičkih polazišta, treba primetiti da je Dragan Stojkov postepeno napustio prvobitna rešenja u duhu tvrdog, pravovernog hiperrealizma, oslobodio je fotorealističku pojavnost njoj odgovarajuće krutosti i vezanosti za fotopredloške premda je i sada njegov rad uslovljen fotografijom kao polazištem. U njegovoj foto-sferi prvenstvo nemaju više samo idejno strogo zasnovane slike kao vid prevrednovanja fotografskog uzorka, već do izražaja dolaze i poetske moći slikarstva. Stojkov se vremenom sve više oslanjao na istoriju kao izvorište, u čemu je verovatno od uticaja bila grupa velikih istoričara umetnosti i arheologa kojoj se približio, kasnije proširivši zonu likovnog delovanja i na književnost. Uz pomoć brojnih znalaca srpske literature, ostvario je više monografija u kojima predstavlja svoje slikarstvo kao produžetak proze ili poezije; nedavno je izašla knjiga posvećena Ivu Andriću i njegovom delu poetske proze „Ex ponto“. Reč je o ranom Andrićevom delu, knjizi stihova u prozi iz 1918. godine, vidu razgovora sa dušom koji poznaje i staroegipatska literatura, književnosti koja pripada isto toliko i filosofiji. Široko likovno delovanje ovog slikara ne bi bilo moguće bez oslonca u izvanrednoj tehnici i likovnoj pojavnosti prvih njegovih slika, nastalih u Veneciji. Ni ta klasična ostvarenja srpskog hiperrealizma, međutim, nisu bila hladna i bezdušna kao kod Anglosaksonaca, i u njima je dolazio do izražaja izvestan štimung tipično balkanske topline. Umesto stroge analitičnosti, podrazumevala su visok stepen osećajnosti, kao vid poetizacije prizora. Stojkova su uvek zanimale ljudskost i harmonija i zato je naslov ove knjige odgovarajući, reč je zaista o stvaraocu privatno i slikarski uravnoteženom, što danas postaje izuzetak.

POSLE IZUMA FOTOGRAFIJE U našoj sredini hiperrealizam je najčešće omalovažavan kao neka vrsta banalnog preslikavanja fotografija a umetnici koji se njime bave potcenjivani, dok je u svetu potpuno obratan prijem te umetnosti. Dobro bi bilo predstavnike takvog pogleda na umetnost suočiti sa izložbom u Savremenoj galeriji u Zrenjaninu ili uputiti na monografiju Dragana Stojkova. Videlo bi se da foto ili superrealizam (ima više sinonimnih naziva) predstavlja likovno izazovnu umetnost koja ističe večnu problematiku pogleda ili gledanja i odnosi se na staru upitanost umetnika – šta posle izuma fotografije? Za Milana Miletića, slikara kome je blizak hiperrealizam ali ne pripada ovom pravcu, takav vid stvaranja je izraz modernog realizma, osavremenjivanja velike realističke umetnosti koja postoji još od antike i koja u svakom vremenu pronalazi put do visoke pojavnosti. Na primedbe koje se upućuju fotorealistima i njihovom radu sa fotografijama i epidijaskopom treba odgovoriti praktično – većina kritički raspoloženih umetnika ne bi uopšte bila u stanju da, suočena sa predlošcima te vrste, ostvari bilo kakvu sliku, a kamoli onu znatnih likovnih vrednosti. Mnogi koji su pokušali da slikaju na način superrealista odustajali su posle jedne-dve slike, svesni da nikada neće moći da izgrade opus. Da bi neko bio hiperrealista, mora najpre znati da slika i od tog aksioma polazi ta, kao i svaka druga prava umetnost.

[/restrictedarea]