Predizborni izbori

Piše Nikola Vrzić

Glasajući za opštinske odbornike u Kostolcu, Odžacima i na Voždovcu, birači u ovim opštinama možda su izglasali i odlazak Ivice Dačića sa mesta predsednika vlade Srbije

U nedelju 15. decembra nastavljen je trijumfalni pohod Srpske napredne stranke kroz glasačke kutije po Srbiji, objašnjiv samo nadom srpskih birača da će borbom protiv korupcije, i pored povećanja PDV-a na hleb i mleko, najava otpuštanja i stezanja kaiša i odricanja od Kosova i Metohije, SNS, nekako, doneti bolji, ili makar pravedniji život od života pod vlašću žutih demokrata, koja je za sobom ostavila samo opštu pustoš i u novčanicima i u nadama u bolje sutra, izuzimajući ovu preostalu nadu u SNS.

 

REZULTATI I ISHODI U nedelju je na Voždovcu, u Kostolcu i Odžacima, dakle, na vanrednim opštinskim izborima SNS pobedio ubedljivo. Na Voždovcu su naprednjaci osvojili (neverovatnih) 51,56 odsto glasova – bezmalo su duplirali broj glasova koje su u toj opštini dobili na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima – u Kostolcu 45,51 odsto, u Odžacima 48,17 odsto. Ovakvim su pobedama – inače, neuporedivim sa bilo čijim od ponovnog uvođenja višestranačja u Srbiji – naprednjaci nastavili niz pobeda na svim vanrednim lokalnim izborima održanim otkako su 2012. godine postali vlast u Srbiji, od Kovina, Kosjerića i Zaječara do Vrbasa i Zemuna.

Ovi lokalni izbori su, istovremeno, doneli i dalje survavanje podrške Demokratskoj stranci. Ona je na Voždovcu, u Beogradu, dakle, u kome je oduvek bila jaka, osvojila mizernih 11,35 odsto glasova; uzgred budi rečeno, više nego duplo manje nego što je u ovoj opštini dobila na đurđevdanskim parlamentarnim izborima (24,25 odsto glasova dobila je 2012. DS-ova lista).

A kad smo već kod Voždovca, nemalo iznenađenje, svakako, predstavlja i rezultat SPS-a Ivice Dačića, koji je osvojio svega 7,92 odsto glasova, što je nekih četiri-pet odsto manje glasova nego što su u poslednjih godinu i po dana navikli da dobijaju…

I šta sad?

 

[restrictedarea]

VANREDNI PARLAMENTARNI IZBORI U Demokratskoj stranci Dragana Đilasa sve je glasnije nezadovoljstvo onih koje je Đilas pre tako kratkog vremena savladao. Sunovrat rejtinga DS-a, za koji je Dragan Đilas zaslužan koliko i oni od kojih je stranku preuzeo, udahnuli su novi život političkim ambicijama Borisa Tadića i Dragana Šutanovca i svih koje oni  za sobom vuku, i sva je prilika da ćemo u narednom periodu imati da prisustvujemo novim borbama za moć unutar partije čiju najveću zaostavštinu, kako to reče njen počasni predsednik, predstavljaju formiranje SNS-a i spuštanje DSS-a do preteće blizine cenzusa. Kakve će posledice po DS ostaviti produžena unutrašnja nestabilnost, ne treba posebno objašnjavati.

Za Srbiju je, naravno, daleko važnije pitanje kako će se rezultati vanrednih lokalnih izbora – ne samo onih koji su održani protekle nedelje – odraziti na ukupnu političku scenu u zemlji. Jer to je ono što priču o voždovačkim ili odžačkim odbornicima uglavnom i čini vrednom razmatranja van atara Voždovca ili Odžaka.

Ubedljive pobede SNS-a bez ikakve sumnje su premijersku poziciju Ivice Dačića učinile još neprirodnijom nego što je bila prilikom formiranja aktuelne vlade. Istovremeno, oduzele su svako dalje pravo SNS-u da se zaklanja iza Dačićeve premijerske fotelje, primoravajući najjaču stranku u Srbiji da preuzme svu odgovornost koja im iz onolike popularnosti i sleduje. Pa onda, sa štitom ili na njemu, jer taj je poslovični štit i definitivno njihov, i bio bi red da ga i uzmu u svoje ruke. Uz to, malo je mesta i sumnji da su sa rastom popularnosti i uspeha narasle i ambicije članova i funkcionera SNS-a, opravdano – jer to je politika i priroda političkih partija – željnih da dobiju makar onoliko vlasti koliko je narod (očigledno) voljan da im da.

Tako da vanredni parlamentarni izbori sve više postaju neminovnost. U poslednje je vreme, uostalom, upadljivo nemoguće pronaći funkcionera SNS-a koji nije izrazio želju za ovim izborima, izuzimajući samo predsednika stranke Aleksandra Vučića koji se, eto, još nećka. Ali i to je sasvim prirodno; ako bi se i on javno izjasnio za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, značilo bi to da su ti izbori, praktično, već raspisani, i da predizborna kampanja počinje. Razloga za toliku žurbu on, međutim, nema; ima pak razloga da pričeka da se Demokratska stranka još malo zavadi sama sa sobom, i da učini šta može da bi se SPS i u ostatku Srbije sveo na voždovačku meru, pa da onda proglasi da je vreme za izbore došlo, i otvori što kraću – na granici zakonskog minimuma – predizbornu kampanju, kakva će ponajviše odgovarati baš njemu jer on je – namerno ili ne – sudeći po svom neprestano rastućem rejtingu, u konstantnoj i uspešnoj kampanji još otkako je postao prvi potpredsednik vlade Srbije.

Dodatni razlog za vanredne parlamentarne izbore nalazimo i u činjenici da se, od DSS-a na jednoj strani državotvorne politike pa do LDP-a na drugoj, bezmalo sva politička scena Srbije zalaže za raspisivanje tih izbora, baš zato što ni SPS ni SNS više nemaju legitimitet da ostanu na pozicijama koje sada zauzimaju.

Izuzetak je, ovde, samo Socijalistička partija Srbije, čiji funkcioneri, poput Đorđa Milićevića, izjavljuju da su protiv novih izbora zato što bi ti izbori – eh, zgodnog li izgovora – „usporili reforme koje sprovodi vlada Srbije“. Zašto SPS ne želi izbore, to jest, osim ako ih zaista ne želi zbog ljubavi i brige prema reformama? Zbog upozoravajućeg rezultata na Voždovcu; zbog svesti da u doglednoj budućnosti neće uspeti da zgrabe pozicije kakve imaju u ovakvoj sadašnjosti; zbog svesti da će im predizborna kampanja neminovno doneti i brutalna podsećanja na Bananu, na „Galeniku“, „Srbijagas“… Ivica Dačić, međutim, nema baš previše manevarskog prostora i načina da se održi na sadašnjoj poziciji. Njegova najbolja šansa je da se dodvori Zapadu i ubedi ga da ubedi Vučića da ne raspisuje izbore, nudeći zauzvrat, a šta će drugo, svoju maksimalnu kooperativnost (na srpskom: popustljivost) prema svakom od budućih njihovih zahteva; ali Dačićev je problem u takvoj strategiji što svoju šansu da postanu novi koalicioni partneri SNS-a čekaju i tako dokazani prijatelji zapadnih interesa u Srbiji kakvi su URS Mlađana Dinkića, LDP Čedomira Jovanovića, čak i Demokratska stranka bude li je ponovo preuzeo Boris Tadić.

Tako da je zdravorazumski pretpostaviti da bi vanredni parlamentarni izbori mogli da budu održani kad i vanredni beogradski, a oni bi pak morali da se održe do nedelje 16. marta.

A istovremeno bi – jer ništa drugo nema smisla – morali da budu raspisani i vanredni pokrajinski izbori u Vojvodini, s tim što se tu postavlja pitanje načina njihovog izazivanja, na koje još nema jasnog odgovora. Zašto bi morali da budu raspisani i izbori za vojvođansku skupštinu? Razlog je dvojak: sadašnji saziv je em nelegalan, zbog neustavnog Statuta Vojvodine, em nelegitiman, zbog ishoda izbora u svim vojvođanskim sredinama u kojima se išta biralo od poslednjih izbora za Skupštinu Vojvodine.

Dakle, opšti izbori, pa da onda počnemo da živimo zaista kako smo i glasali, i glasanjem to zaslužili. A onda će se jasno, i bez lažnih opravdanja, videti i koliko su one nade bile opravdane…

[/restrictedarea]