Na „uzlaznoj“ liniji

Piše Dragomir Anđelković

Opasno je ako se u Beogradu usled raznih ličnopartijskih računa ponovo ide u krajnost nacionalnog mazohizma

Posle deset godina evo Đukanovića ponovo u Srbiji. Dočekan je raširenih ruku, kao da nam je veliki prijatelj. Znamo da nije, ali dobro, deo racionalnog pristupa politici o kome se sada toliko priča je i pretvaranje. No, opasno je ako se u Beogradu ne radi tako, već se usled raznih ličnopartijskih računa ponovo ide u krajnost nacionalnog mazohizma. Racionalno poimanje politike ne znači odricanje od nacionalnih interesa, pogotovo ne od njihovih prioriteta, već iznalaženje pogodnih modaliteta za realizaciju. Da li Beograd tako postupa u odnosu na Podgoricu?

RADIKALIZACIJA TITOIZMA Srpski zvaničnici na čelu sa Dačićem nadmetali su se ko će glasnije izjaviti da su odnosi Srbije i Crne Gore na „uzlaznoj liniji“. Doduše, premijer je istakao da je odluka Podgorice da prizna jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova bila pogrešna, ali da Srbija nema nameru da se zbog toga inati sa Crnom Gorom. Kako je dodao: „Ako smo normalizovali odnose sa svim zapadnim državama koje su priznale nezavisnost Kosova i koje su bile promotori i sponzori te nezavisnosti, nećemo valjda sa Crnom Gorom da vežbamo inaćenje?“
Ne može se reći da Dačić u vezi sa tim nije u pravu, ali se suštinski ipak radi o klasičnoj zameni teza. Da je slično izjavio u vezi sa posetom zvaničnika Makedonije našoj zemlji, to bi manje-više moglo da prođe, ali ne i kada se radi o Crnoj Gori. Tamošnji režim ne asistira samo u igri velikih čiji je cilj otmica naše južne pokrajine. Štaviše, ni ne sprovodi „tek“ asimilaciju dela pripadnika srpskog naroda, što se u Makedoniji od 1945. godine sistematski radilo na njenom severozapadu (istorijskom delu „Stare Srbije“). U Crnoj Gori se ide mnogo dalje: tamo se od većinskog srpskog naroda u celini pravi nešto novo. Danas se u tome ide i mnogo dalje, te postupa znatno radikalnije nego za vlade Josipa Broza. Tako nešto nužno podrazumeva vođenje identitetske i šire politike zasnovane na totalnom antisrpstvu.

ETNOMENADŽMENT Doprinos Staljina „marksističkoj misli“, između ostalog, sastoji se i od unošenja shvatanja o „istorijskom karakteru nacija“. Drugim rečima, prihvaćen je njegov stav da one tokom vremena evoluiraju, spajajući se i razdvajajući na osnovu istorijski uslovljenih kulturnih, ekonomskih, političkih i drugih kriterijuma. Objektivno, teško je sa time se ne složiti. Jedino, problem je u tome što su komunisti sebi dali za pravo da na osnovu političke celishodnosti odlučuju o tome gde se nazire nova nacija, pa da je onda metodama državnog tzv. etnomenadžmenta uobličavaju. Jedno je priznati da su se tokom vekova zasebnog i istorijski specifičnog života Islanđani izdvojili iz norveškog nacionalnog korpusa, a drugo je nebitne razlike predimenzionirati pa od Crnogoraca praviti posebnu naciju.

[restrictedarea] Tu se sve vrtelo oko podele na „hegemonističke“ i „potlačene nacije“, a nacionalno pitanje prevashodno je tretirano kao sredstvo revolucije. Manje na osnovu objektivne procene položaja, više na osnovu političke svrsishodnosti, nacije su razvrstavane u te dve grupe. U prvu su svrstavane one čije su elite imale dominantnu ulogu u zemljama koje nisu bile po volji boljševičkog vođstva. Za te narode komunistički lideri mislili su da predstavljaju oslonac režima, pošto su bili okosnica policije, vojske, administracije, te ih je trebalo oslabiti na sve moguće načine, i podrškom nacionalno destruktivnim procesima gde god je za njih postojao i najmanji osnov. Tako su stradali Srbi jer je isplanirano otkidanje od njih, po verskim kriterijumima, islamiziranog dela nacije u BiH i Raškoj oblasti, odnosno na osnovu osobenosti proizašlih iz zasebnog državnog života, pravoslavnih Crnogoraca.
Kada se takav duh jednom pusti iz boce, teško ga je u nju vratiti. To vidimo i na primeru Sovjetskog Saveza, gde je u ranoj revolucionarnoj fazi i tokom građanskog rata prihvaćen koncept o posebnosti tri grane ruskog nacionalnog stabla – Malorusa (Ukrajinaca), Belorusa i Velikorusa (Rusa). Koliko god da su se u SSSR-u potom trudili da negativne efekte toga anuliraju, nije se moglo više nazad. O opakim plodovima tako izraslog drveta možemo da sudimo i po primeru onoga što se sada dešava u Ukrajini. Tu se antiruski duh proširio iz zapadnog, pokatoličenog dela zemlje i u mnoge druge pravoslavne oblasti. Tako nešto se dešava, umnogome, na temelju onoga što slobodno možemo da nazovemo „kroatizacija“.

KROATIZACIJA Boljševici su radili u prilog svom stvaranju tamo gde su procenjivali da sa stanovišta ideoloških interesa to ima smisla. No, to nije podrazumevalo projekciju novih odnosa unazad. Polazilo se od toga da je deo nekog naroda u nekom razdoblju stekao osobenosti, te na osnovu njih ima pravo da dobije status zasebne nacije, ali su priznavani etnički koreni. Tako zvanično nije negirano ni srpsko poreklo Crnogoraca, odnosno nije bilo ni govora da njihov jezik nije srpski (srpskohrvatski).
S druge strane, katoličko-habzburški stratezi što su kreirali svestranu politiku usmerenu ka dubinskom jačanju države koja je doživljavana kao bastion katoličanstva prema pravoslavnom Jugu i Istoku, u vezi sa istim pitanjima postupali su kompleksnije. Namera im je bila da se od katoličkih podanika istorodnih sa pravoslavnim narodima iz okruženja, stvori fanatična udarna pesnica za borbu protiv njih. I uz to, da se dodatno poseje seme razdora među njihovim etničkim grupama gde god je to moguće. Tako se konsolidovalo svoje i slabilo protivničko.
U svetlu rečenog, krajem 19. i početkom 20. veka otpočeo je sistematski rad na utapanju brojnih Srba katolika u hrvatsku naciju, pri čemu se plasirala teza o njenoj kulturnoj, jezičkoj, etničkoj udaljenosti od srpskog naroda. Iako se i pravi Hrvati tek za nijansu razlikuju od Srba, počele su da se recituju bajke o tome da među nama nema gotovo ničeg zajedničkog. Isti scenario građenja novog identiteta na antiidentitetu, utemeljenog na slepoj mržnji, u interpretaciji Kalaja, počeo je da se primenjuje i sa našim muslimanima posle okupacije BiH 1878. Tako je zasejano tzv. bošnjačko seme. Ne treba ni reći, identična matrica je primenjena i na zapadu Ukrajine. Sklepane su teorije da tamošnje stanovništvo nikada nije imalo bilo šta zajedničko sa Rusima. Ubrzo je otpočeo i „izvoz“ takvih propagandnih produkata u ruski deo Ukrajine, gde su, pre svega u određenim intelektualnim sredinama, kao zgodno sredstvo za političku (zlo)upotrebu, prihvaćene, te se sada uz pomoć nekih zapadnih centara radi na njihovom nametanju ostalim Malorusima. No, sada je vreme da se vratimo našoj Crnoj Gori.

DUKLJANIZACIJA Dok su komunisti, ne negirajući srpske korene, zalivali nejako drvo crnogorskog nacionalnog identiteta, tamo je, na društvenim marginama, otpočinjao i proces „kroatizacije“ (pod lokalnom firmom „dukljanizacija“). Fabrikovane su nebulozne teorije o etnogenezi Crnogoraca, kako bi se „dokazalo“ da oni nikada nisu imali ništa zajedničko sa Srbima. Sa raspadom Jugoslavije, odnosno otpočinjanjem ratova za njeno „nasleđe“ – u kojima su Srbi dobili moćne, ne samo regionalne već i globalne protivnike (sa pretenzijama da uspostave hegemoniju i na našim prostorima) – zagovornici „dukljanizacije“ dobili su krila. Ti obični politički prevaranti tretirani su kao „borci za demokratiju“ i „nacionalnu emancipaciju“. I naravno, podsticani da idu sve dalje i dalje, od besmislica o etnogenezi do zahteva za posebnim jezikom i pravoslavnom crkvom.
Opredelivši se za razlaz sa Srbijom – koji je svakako podstaknut od dela zapadnih centara moći – navedene ideje je prihvatio i oportunista Đukanović. One su postale temelj njegove, i to ne samo unutrašnje, politike. U Crnoj Gori njegov režim nastoji da na sistemskim temeljima zaokruži antisrpski definisan koncept crnogorske nacije, te da postepeno primora i nacionalno svesne crnogorske Srbe da mu se priklone. Radi toga se sistematski sprovodi politika „socijalnog crnogorstva“. Ko želi da radi na iole prestižnim mestima u javnom sektoru, mora javno da se deklariše kao Crnogorac u nacionalnom pogledu. U tome se ide toliko daleko da čak i na sajtovima državnih institucija – protivno modernim evropskim normama da je nacionalna pripadnost lična stvar – njihovi funkcioneri u svojim biografijama ističu da su Crnogorci! Rezultat takve politike je da u državi u kojoj se oko 30 odsto stanovnika deklariše kao Srbi, u policiji ima tek nešto više od jedan odsto pripadnika našeg naroda.

VIŠESLOJNO NEPRIJATELJSTVO Kada se već ide putem „kroatizacije“, antisrpska politika ne može da se ne manifestuje i na spoljnopolitičkom planu. Milova Crna Gora je tako krivo postavljena da mora da se priklanja svemu što je na štetu Srbije, koja je, ma koliko bila sakata i iznutra paralisana, ipak matica Srpstva koje zvanična Podgorica želi da zatre na svom prostoru. Iz toga neizbežno proizlazi crnogorsko oficijelno, i to forsirano, drugovanje sa svim našim osvedočenim neprijateljima, od Zagreba do Prištine. I, da se ponovo tome vratimo, da li onda ima smisla da se naši zvaničnici toliko grle sa Đukanovićem?
Racionalno bi bilo tako nešto činiti ako njegova politika usled toga može da bude promenjena. A ne može! Đukanović više ne može nazad. Hteo to ili ne, mora da ide sve dalje i dalje trasom identitetske „kroatizacije“ Crnogoraca i vođenja antisrpske državne politike. Naravno, čak ni to ne znači da Beograd prema Crnoj Gori ne treba da nastoji da vodi pragmatičnu politiku, te da makar na tehničkom nivou pokuša da unapredi ekonomske i druge odnose (gde je to moguće). Međutim, ne da je neprihvatljivo već je i sramno praviti se da ne postoji glavni problem, a to je srpsko pitanje u Crnoj Gori!
O njemu je, od svih naših zvaničnika, jedino i to vrlo odmereno, progovorila direktorka Kancelarije za dijasporu i Srbe u regionu. Ona je rekla da veruje u dobre odnose Srbije i Crne Gore, ali da deo toga mora da bude i saradnja u vezi sa rešavanjem položaja srpskog naroda u Crnoj Gori. Slavka Drašković je naglasila da je još ustavno nedefinisan pravni položaj Srba u Crnoj Gori, odnosno status većinski srpski jezik i ćirilično pismo, te da je objektivan problem nesrazmerna zastupljenost Srba u državnim organima.

SAUČESTOVANJE U SRBOFOBIJI? To je ispravan pristup na kojem Srbija mora da insistira sa vrha državne piramide. Dok god, makar i uz pomoć izbornih manipulacija, Crna Gora ima vlast koja želi da sprovodi politiku „dukljanizacije“, Srbija tu ne može ništa. Ono što može i mora – kao što je u nastavku i rekla direktorka resorne kancelarije – jeste da insistira na kulturno-prosvetnoj autonomiji Srba u Crnoj Gori, ostvarivanju njihovog prava na dvojno državljanstvo, isticanje nacionalnih simbola, itd. Takođe, mora bez kolebanja da stane iza Srpske pravoslavne crkve, koja je izložena raznim nasrtajima i diskriminaciji. Konačno, više je nego cinično da Srbija, koja toliko priča o „evropskim vrednostima“, ne insistira na evropskim standardima kada se radi o zastupljenosti Srba u policiji i drugim državnim institucijama Crne Gore. Tako, ne samo što bi bila zaštićena njihova kolektivna i ljudska prava već bi bio zadat i razoran udarac konceptu „socijalnog crnogorstva“ na kojem je zasnovana tiha asimilacija samosvesnih Srba. A njih, po svemu sudeći, ima ne 30 odsto već oko 50 odsto. Tu svakako spadaju i oni koji pored svih pritisaka nisu prestali da svoj jezik zovu srpskim imenom, te pripadaju SPC. Njih Beograd nema pravo da zaboravi. Inače, i sam najdirektnije učestvuje u politici razbijanja Srpstva!

[/restrictedarea]