Ideologija izdajnika

Piše Dejan Đorić

Zbog čega se danas mnogi umetnici bolje snalaze u stručnom diskursu, u analizi umetnosti i onoga što rade nego u samoj umetnosti, dok su njihovi tekstovi i predgovori u katalozima najčešće bolji od onoga što stvaraju?

Znatan deo avangardne umetnosti zasniva se na potpuno pogrešnoj, veštačkoj i zlonamerno formulisanoj terminologiji. Prvo je sprovedeno nasilje u jezičkoj i teorijskoj sferi a onda u praktičnoj. Odavno je uveden termin „postslikarska apstrakcija“ kao da je slikarstvo završeno pa posle njega sledi nekakva apstrakcija. Tvorci takvih jezičkih i logičkih gluposti namerno vrše obespravljivanje umetnosti na nivou jezika i time likovnim umetnicima nastoje da po svaku cenu nametnu prevlast filosofije. Posledica toga je da se sada mnogi umetnici bolje snalaze u stručnom diskursu, u analizi umetnosti i onoga što rade nego u samoj umetnosti. Njihovi tekstovi i predgovori u katalozima najčešće su bolji od onoga što stvaraju. Vrhunac terora koji sprovode filosofski usmereni profesori jeste nametanje doktorata u oblasti likovne umetnosti. Umetnici se sile da po svaku cenu pišu estetičke radove, pretvaraju se u mislioce, kritičare, teoretičare i istoričare umetnosti a njihov pravi rad se marginalizuje.

ISTORIJA I FUSNOTE Ranije je nauka o umetnosti bila razvijana da bi se poštovala i proučavala umetnost, a sada je umetnost u službi nauke o njoj. Reč je o zameni teza, tačnije prevari koju su najpre započeli postmoderni teoretičari što u većini mrze umetnost. Jasno je da filosofi ne razumeju umetnike, pa i kada se bave umetnošću, to čine zbog filosofije a ne umetnosti, što i ne kriju. Mića Popović je stvaraoce delio na one koji svet pojme pomoću ideja i na druge, koji najpre vide oblike. Nerazumevanje između ova dva pogleda na svet veoma je staro i seže do antike. Kako opisuje neprevaziđeni Jakob Burkhart u četvorotomnoj „Istoriji grčke kulture“, još je Sokrat obilazio atinske klesarske radionice i ubeđivao skulptore da im slučajno ne padne na pamet da su nešto više od zanatlija. Helenska istorijska, logička, estetička, naučna i filosofska misao dostigla je takve vrhunce da se opravdano pomišlja o celokupnoj istoriji filosofije samo kao o fusnotama Platonovih i Aristotelovih spisa. Grčki mislioci su se bavili skoro svim oko sebe i u sebi, posebno književnošću i muzikom, ali nikada likovnom umetnošću. Pausanija i Burkhart, međutim, opisuju do kojih su se visina uzneli slikari, vajari i arhitekti. Ne samo da su svetilišta, putevi, trgovi, javni prostori i zdanja bili ukrašeni kao nikada u istoriji mnoštvom vanrednih dela već se to odnosilo i na privatne kuće. Celokupna istorija vajarstva isto tako se može smatrati fusnotom Fidije, Polikleta, Praksitela, Mirona, Skopasa i Lisipa; Mikelanđelo ne bi bio to što jeste da nije pomno proučio Laokonovu grupu i druge antičke skulpture. Nikada se tačno nisu utvrdile prave zakonitosti antičkih proporcija, kanon hramovne arhitekture nije dešifrovan, ali publika vekovima oseća i razume antičku umetnost kao vid najvećeg mogućeg savršenstva u umetnosti i niko više i ne pomišlja da genijalna dela smatra običnim zanatstvom. U toj oblasti pobedili su umetnici, a ne Sokrat. Mir, ljupkost, prirodnost, ljudskost i lepota, idealna i realistička, grčko-rimske umetnosti, danas možda više iznenađuje od antičke filosofije, istorije i matematike. Ljubomorni na one koji su tako moćno umeli da osvoje srca i duše za večna vremena i slave bogove, koje su u svom skučenom i jednostranom racionalizmu filosofi negirali, vekovima su mislioci izopštavali umetnost i umetnike. Pravom umetniku nije potrebna nikakva diskurzivna nadgradnja, sve što je želeo da kaže rekao je delom, reč je u osnovi nemoćna da nastavi, proširi ili objasni umetnost, uvek dolazi naknadno a i sumnjivo je da li jedan vid stvaranja koji ima isto tako umetnička obeležja može da vrednuje drugi. Uloga tumača je problematična, likovna kritika se razvila u vreme buržoazije kada slabi tradicionalni odnos prema umetnosti u kojem nije bio potreban posrednik. Svaki dobar umetnik kao da je prirodno priključen na više generatore božanskih energija, u nadahnuću dospeva do univerzalnog smisla, prečicom, direktno, umesto mukotrpne filosofske analize. Mišel Fuko je morao da napiše celu knjigu („Reči i stvari“) da bi razumeo jednu Velaskezovu sliku. Umetnik može da bude neobrazovan jer ima pristup tajnovitom, njegov način rada potpuno je drugačiji od filosofskog. Tek je Leonardu da Vinčiju uspelo da likovnost oslobodi od filosofskog prokletstva, tako što je uverio savremenike da je slikarstvo jednako poeziji i muzici.

[restrictedarea]

ZAGAĐENJE TEORIJAMA Umetnici koji su, kao Ežen Delakroa, umeli da vide dalje predvideli su opasnost od prevelike misaonosti, od filosofije koja će u budućnosti zatrpati izvore nesvesnog, preseći puteve ka intuiciji, viziji i osećajnosti. Sada su zle nove teorije uspele da zagade umove umetnika, terajući ih da racionalizuju sopstveno umeće, vodeći celu istoriju umetnosti ka konceptualizmu kao vidu likovnog samoukinuća. Samoubistvo umetnosti najviše odgovara vladarima iz senke, umetnost je uvek bila izvor bunta i opasnih intuicija, treba je okrenuti samu protiv sebe. Sadašnja umetnost je kapitulirala pred teorijom, predala se konceptualističkom blagoglagoljanju, u toku je njena eutanazija, sušenje životnih sokova, gubljenje energija i pretvaranje scene u konceptualistički radni logor ili, kako se to popularno kaže, work in progress. Novi autoriteti su, pre svega sa anglosaksonskih i germanskih katedri, uklonili predstavnike stare humanističke škole po kojoj su zapadni univerziteti bili poznati dva veka pa se pouzdani vid proučavanja društvenih nauka i umetnosti očuvao možda samo u Rusiji. Analitički filosofi, (post)strukturalisti i feministkinje postepeno su uklonili sjajne naučnike pa više niko ni ne pomišlja da nastavi tamo gde su u proučavanju umetnosti stali Ebi Varburg, Ervin Panofski, Edgar Vind, Ernst Gombrih, Andre Šastel, Andre Grabar, u kritici modernizma Hans Zedlmajr ili kod nas Milan Kašanin i Svetozar Radojčić. Reč je o istraživačima koji su imali celovitu sliku umetnosti i težili integralnom tumačenju. Postmoderna čistka u nauci nije samo ruinirala studije umetnosti i kulture, onemogućila velike sinteze i svela nauku na rad u parteru, ograničivši istraživanja na male oblasti i sužene teme po strogo određenim pravilima, već su se varvari u oblasti umetnosti obračunali i sa uzorima iz prethodne generacije, svojim duhovnim očevima, značajnim modernim kritičarima i teoretičarima. Ključni poznavaoci renesansne umetnosti, kao Panofski i Vind, prezirali su i napadali modernu umetnost, a šta bi se drugo moglo očekivati od stručnjaka koji pedeset godina izučavaju Direra, Leonarda, Mikelanđela i duhovno cvetanje renesanse. Zli umovi postmoderne teorije su, međutim, odbacili i tvorce novije evropske i američke umetnosti, negirajući bogove moderne kritike i teorije kao što su Klement Grinberg i Harold Rozenberg. Celokupne humanističke nauke su na Zapadu svedene na analitičku filosofiju, psihoanalizu, rodne i feminističke studije, (post)strukturalizam i postmodernu teoriju. Ono što ne poravnaju NATO bombarderi i humanitarne misije, dokrajče u umovima poslednjih slobodnih ljudi postmoderni teroretičari.

Izmislili su termin „primarno slikarstvo“ koji se odnedavno uvrežio kao da je svo ostalo slikarstvo sekundarno a pritom, to „primarno“ nije ništa drugo osim drljanja, mazanja i mackanja. U takvom tipu „umetnosti“ slika uvek ima izgled kao da je „umetnik“ obrisao četke o platno. U izvesnom smislu i jeste primarno jer vraća umetnost na dečji nivo, u predumetničku fazu škrabanja, ali decu, za razliku od tih novih nedotupavnih apstraktnih slikara, zanimaju mašta, mit i avantura. Terminološka zloupotreba odnosi se na pojam „slikarstvo“, do kojeg je dug i težak put. Jedna od tih novih besmislica u tumačenju umetnosti je uvođenje pojma „ponašanje“, čak je i ponašanje vid umetnosti. Upravo je taj pojam koristio crtač i profesor Dragan Lubarda da označi najgore u umetnosti. U tom smislu i „analitičko slikarstvo“, osim hladne, prostačke monohromije, ne predstavlja ništa novo niti analitički bitno. Takvu „analizu“ poznaje svaki slikar koji tonski priprema podlogu za slikanje.

Prava analitičnost se krije u rešavanju složenih problema crteža, boje, lokalnog tona, svetlosti, senke, modelacije, kompozicije, anatomije, perspektive i idejne ili duhovne osnove dela, u svemu onom što „primarno“ i „analitičko“ negiraju i čiste sa dnevnog reda.

ODMAZDA NETALENTOVANIH Akademik Pavle Savić je za tajkunizaciju društva rekao da je to pobeda đaka iz poslednjih klupa. Sadašnja umetnost doživljava odmazdu netalentovanih, željnih osvete i svođenja umetnosti na njihovu meru! Nema više prostora, linije, forme, pa ni boje u novim ostvarenjima, ostalo je samo belo platno, bauk koji kruži umetničkim svetom. Više nije bitan ni modernistički projekat svođenja, čišćenja i pojednostavljivanja kojim je, kako je Tom Vulf, najduhovitiji i najbolje odeveni američki novinar pisao, slika postepenom redukcijom dovedena do golog rama i platna. Skidan je sloj po sloj, veo po veo, dok slika nije ogoljena i raščarana da od nje ništa ne ostane, uz zlurado odobravanje teoretičara koji ne prezaju da uveravaju da je i dalje reč o umetnosti. Nije više u pitanju modernističko zatiranje umetnosti do apsurda (reductio ad absurdum) već redukcija koja počinje od apsurda (reductio ab absurdum). Što umetnost postaje besmislenija to je teorija značajnija a normalnost ređa kategorija.

Kao što je u vreme modernizma u kritici i u umetnosti bio popularan pojam „struktura“, za koji je Lazar Trifunović rekao da niko od onih koji ga upotrebljavaju ne zna šta zaista znači, tako se sada i za najklasičnije slikarske izložbe koristi termin „projekat“. Umetnost bi bila mnogo srećnija i slobodnija kada bi ta odrednica ostala u oblastima iz kojih potiče – arhitekturi, građevinarstvu, tehnici i nauci. Sada je sve postalo „projekat“, nude se sve sami „projekti“, ali se umetnost ili ne pominje ili od nje nema ničega. Slično je iz rečnika vojnih nauka uvezen termin „strategija“, omiljen u novoj kritici. Priliči više fon Klauzevicu i njegovoj ideji da je rat nastavak politike drugim sredstvima. Kultura je očigledno bojno polje u koje se prenose niske strasti i podlosti. Usled pojmovne ispraznosti današnje teorije i umetnosti, može se govoriti o logoreji, nedostatku smisla i o planetarnom kokodakanju novih proučavalaca umetnosti. Stručni tekstovi i knjige zagovornika novih ali jalovih ideja nalikuju na formulare, pišu se po određenim pravilima koja autora legitimišu kao moralno podobnog. Kao što su u vreme Sovjetskog Saveza sve naučne knjige, bez obzira na sadržaj, pravoverno morale da počnu citatima Marksa, Engelsa ili Lenjina, tako je danas nezamislivo pisati o umetnosti a da se ne pođe od Valtera Benjamina, Rolana Barta, Žaka Lakana, Mišela Fukoa i Žaka Deride. To su novi cenzori a njihovo navođenje je pouzdan dokaz o sprovedenoj autocenzuri. Tako ustrojena (ili bolje reći uštrojena) društvena i umetnička teorija izazvala je ne samo logoreju već i piktoreju, inflaciju ili krizu sadržaja, olako stvaranje bezbrojnih novih dela koja pogoduju ispiranju mozga. Još je Lav Tolstoj u kapitalnoj, pa i na Zapadu često preštampavanoj estetici realizma pod nazivom „Šta je umetnost?“ uočio besmislenost proizvodnje tolikih umetničkih dela, količinu koju društvo ne može da podnese. Dva veka kasnije je neuporedivo gore, Tolstoj je živeo u vreme kada su umetnici još imali samopoštovanja.

UKINUTA EKSKLUZIVNOST U konceptualnoj umetnosti je još šezdesetih godina svaki čovek proglašen umetnikom, ukinuta je ekskluzivnost te vrste rada, bukvalno sve može postati umetnost ako to kontekst omogućuje, tj. ako se izloži u galeriji ili u muzeju ili ako se piše o tome. U tom smislu je Ljuba Popović, upitan u intervjuu šta misli o Pablu Pikasu, rekao: „To je proliv koji je trajao pedeset godina.“ Može li vredeti umetnost koja nastane u više od dvadeset hiljada primeraka, šta je sa njenom izuzetnošću i originalnošću? Nova istorija umetnosti i kritika kažu da može; jedan nemački kolekcionar je sa germanskom pedantnošću sakupljao izdanja o Pikasu, do sedamdesetih godina objavljeno je petnaestak metara takvih knjiga. Posle postmoderne ukida se i razlika između originala i kopije, taj problem je jedno od gorućih mesta savremene teorije. Cilj je da se mešetarima i mitomanima omogući da deluju bez ograničenja. Zato su se novi, posebno feministički teoretičari, ostrvili na ideju genijalnog dela i genijalnosti, koja po njima ne postoji, već je samo proizvod društva i okolnosti. Publika se, međutim, ne obazire na podvale iz domena zlih teorija i umesto da se divi nekim likovnim jadnicima, hrli na izložbe starih majstora.

GLOBALISTIČKI NOVOGOVOR Od koga sve (post)moderni teoretičari nisu pokušali da stvore značajnog umetnika, imajući uvek podršku nezasitih trgovaca, pravih tvoraca sadašnjeg stanja u umetnosti. Oni vuku konce iz pozadine, finansiraju izdavanje raznih publikacija, uvode ili izbacuju pojedine umetnike sa scene. Uspelo im je da po tržišnoj vrednosti izjednače dela Alfreda Burija koji je šezdesetih godina prošlog veka pravio slike od šivenih džakova sa uljima Anibala Karačija, jednog od najboljih baroknih slikara. U vreme kada su vladali carevi, kraljevi i crkva, prevarantima te vrste bila bi odrubljena glava. U savremenom svetu samo u uslovima diktature ne dolazi do krize umetnosti, obezvređivanja koje sprovode trgovci u sprezi sa kritičarima i teoretičarima. Tamo gde je država jedini naručilac nema mesta amaterima i šarlatanima čiji se rad definiše i neobaveznim pojmom „lične mitologije“, niti trgovci mogu da ucenjuju javnost. Obično kad budzašto pokupe dela od nepoznatih umetnika, onda svoje kolekcije na velika vrata uvode u javnost, plaćaju stručnjake da o njima pišu, izdaju kataloge i knjige, izlažu ih u uglednim galerijama i muzejima i kada im veštački podignu cenu – prodaju ih. Takve prevare nisu moguće bez izdaje intelektualaca, korumpiranosti onih koji umeju da razmišljaju. Oni svesno kvare i jezik, u masovnu teorijsku upotrebu uvode sa stilskog stanovišta ružne reči kao narativ ili konstrukt, što je vid šifriranog globalističkog novogovora, nimalo boljeg od uličarskog prepoznavanja u uzrečici „brate“. U sadašnjem umetničkom svetu odigrava se proces sveopšte deestetizacije i ukidanja moralnih normi, na primeru umetnosti najbolje se vidi kakav bi bio svet kojim bi vladali filosofi, kako je to Platon zagovarao. Treba li uopšte podsetiti da oni koji imaju višak misaonog a manjak osećajnog postaju najgori društveni elementi. U Vijetnamskom ratu najmonstruoznije ubice su postajali preobraćeni pacifisti i intelektualci, čineći zlodela za koja nisu bili sposobni mladići sa sela i iz radničkog miljea. Možda je najveća obmana današnjih mislilaca u uveravanju javnosti u njihove dobronamerne i humane pobude. Može se slobodno reći da što više znaju to su opasniji pa nije uzalud taj sloj Staljin smatrao moralno najslabijim delom društva. U tom smislu, jedan od savremenih italijanskih pravaca u promišljanju umetnosti dobro je nazvan „il penso debole“ ili „slaba misao“, kao što ključna knjiga vodećeg kritičara-mešetara, Akila Bonita Olive, tvorca postmoderne umetnosti, ima naziv „Ideologija izdajnika“.

[/restrictedarea]