EUropska stranputica Srbije

Piše Nikola Vrzić

Nekoliko zapažanja o evropskom putu Srbije koji Srbiju vodi pravo u ćorsokak

Šta nam govori saznanje da su u ovoj, 2013. godini, Čedomir Jovanović i Nenad Čanak počeli zdušno da podržavaju politiku koju vode Ivica Dačić, Aleksandar Vučić i D. M. Palma, a da ni čelnici Demokratske stranke –  od Dragana Đilasa do Borisa Tadića – tu politiku u EU bez alternative i zadrške ne smeju a da ne podrže koliko god smeju? Da li nam je to stiglo neko zadnje vreme, ili je pak u Srbiji konačno i posle duge i ozbiljne i argumentovane rasprave ostvareno nacionalno saglasje oko strateškog opredeljenja Srbije, koje će nam odrediti život u narednim decenijama?

Ali takve rasprave uopšte nije bilo, a sučeljenih argumenata za i protiv EUropskog puta Srbije bilo je još i manje. I to nas, uz podršku spomenutih Č. Jovanovića i N. Čanka za koje dosad još nije utvrđeno da su podržali išta što bi bilo u interesu Srbije, navodi na ozbiljnu sumnju u budućnost koju će nam postignuto saglasje doneti. Navodi nas i da posumnjamo da su vlada Srbije i njeni ministri imali razloga da proslavljaju, kao što su proslavljali ovog utorka na javnoj sednici vlade, predstojeće otvaranje pregovora sa EU i Pregovarački okvir koji je zarad tih pregovora donet prošlog petka u Savetu EU. Da li je to, zaista, „najveći uspeh jedne vlade u poslednjih 20 godina“, kako je rekao premijer Ivica Dačić, tvrdeći da je reč o uspehu na koji „svaki građanin može biti ponosan“ jer su „građani koji su birali da bi otvorili vrata Evrope, upravo to i dobili“? Imamo li, zaista, „velikih razloga za slavlje“ jer „točak istorije ne može da krene unazad“, kako to reče prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić?

 

SKRIVENI OKVIR Možda bismo razloga za slavlje i imali, kada bismo uopšte znali šta smo to tačno dobili. Ali mi to ne znamo, baš kao što ne znaju ni oni koji tvrde da imamo razloga da slavimo.

Da, svesni smo da zvuči neverovatno, ali: dokument koji ima da nam uredi baš sve oblasti u državi i života u njoj u decenijama koje su pred nama, taj Pregovarački okvir koji će se konkretizovati kroz ispunjavanje uslova u njegovih 35 poglavlja, još nikome nije poznat! Niko ne zna šta sve u njemu piše. Ovaj dokument nije dostavljen ni vladi Srbije, ni vladinoj Kancelariji za evropske integracije, ni nadležnim ministarstvima (zaduženim za evropske integracije, za spoljne poslove…) čak ni Delegaciji EU u Srbiji. Dokumenta nema ni na jednom od sajtova EU i Komisije, iako nas je prošle srede zvaničnik Evropskog saveta uveravao da će Pregovarački okvir biti objavljen čim bude usvojen, a to se desilo prošlog petka i posle toga se nije desilo ništa. Nećemo u ovome da tražimo neku zaveru ćutanja – premda ćutanje ne umemo da objasnimo – ali hoćemo da, na osnovu ovih informacija, ukažemo na jedno prosto pitanje: šta to, zaboga, mi slavimo, kad ne znamo ni šta smo dobili? I hoćemo da se javno zapitamo nije li prava svrha proizvodnje ovog optimizma bez ikakvog pokrića – čiji su rodonačelnici Boris Tadić i Božidar Đelić, koji su nam posle parafiranog SSP-a 2008. najavljivali med i mleko i ni rečju nam nisu skretali pažnju na moguće razorne efekte tog parafa, i 6 godina kasnije dočekasmo najveću nezaposlenost i zaduženost u istoriji Srbije, s perspektivom daljeg rasta – dakle da li se sva svrha ove masovne proizvodnje neutemeljenih nadanja sastoji u proceni da će nam ta nada, u neko bolje sutra, biti dovoljan sedativ za svako teško danas koje će nam, iz dana u dan i tako unedogled, osvanjivati na ovoj EUropskoj stranputici kojom Srbija s radošću i nezadrživo hita ka svom poništenju.

No, sve i ako (još) ne znamo šta tačno piše u Pregovaračkom okviru, možemo, jasno koliko i bolno, da predvidimo šta će nam on doneti.

To jest, odneti. O sudbini Kosova i Metohije, koje ćemo imati da priznamo kao nezavisnu državu, pisali smo na ovim stranicama puno puta, i nećemo sad da ponavljamo. Da, neće se to desiti baš odmah, ali ne zato što su njihovi zapadni prijatelji prema nama odjednom postali popustljivi, nego zato što imaju vremena da sačekaju da za taj potez postanemo spremniji nego što smo danas. Priznao je to, uostalom, sasvim otvoreno Andreas Šokenhof, drugi čovek poslaničkog kluba CDU-a Angele Merkel u nemačkom Bundestagu: „Ponekad je potrebno pripremiti teren za veoma teške odluke. Zbog toga nismo pomenuli reč ‘priznanje’ Kosova, jer znamo šta to danas znači u Srbiji.“

 

[restrictedarea]

SUSPENZIJA DEMOKRATIJE Pri čemu je malo kome pažnju privukla činjenica da su i dosadašnji sporazumi Beograda i Prištine, to jest Srbije i Kosova, duboko neustavni, dakle, protivpravni i nedemokratski, čime valjda direktno krše one proklamovane temeljne vrednosti same EU? A opet, upravo nas je zbog tih protivpravnih i nedemokratskih sporazuma ona i nagradila datumom i okvirom, u čemu pronalazimo izvestan paradoks i/ili neiskrenost…

Ali i čitav je ostali proces pristupanja Evropskoj uniji, koji nam predstoji, jednako nedemokratski jer suspenduje suverenu volju čitavog jednog naroda. Tokom pregovora, naime, imamo samo da usvojimo acquis communautaire (nepregledan skup svih propisa koji važe u EU) razvrstan u onih 34-35 pregovaračkih poglavlja, ne i da o tome raspravljamo. Skupština, i poslanici koje smo u nju svojim glasovima uveli, time postaju puka mašina za izglasavanje propisa koje je neko drugi doneo, a ne izraz naše slobodne i suverene volje i zaštitnici naših interesa što bi, makar u teoriji, morali da budu. (Opet, ni ova nedemokratska priroda procesa pristupanja nije nimalo čudna; takva je, nedemokratska, i priroda same Evropske komisije, sastavljene od 28 komesara koje niko nije birao nego su u nju postavljeni mimo bilo kakve demokratske procedure, te samim tim nisu ni odgovorni nikome do onima čiji su ih interesi tu i postavili.)

A tu je i pitanje koje smo pokrenuli u prošlom broju „Pečata“: koliko će da nas košta primena tih propisa koje je za nas neko drugi doneo, kao da smo protektorat ili kolonija? Već smo skrenuli pažnju na izjavu Branka Ružića, ministra bez portfelja zaduženog za evropske integracije, da će nas samo usklađivanje u poglavlju 27 („Zaštita životne sredine“) koštati 10,6 milijardi evra, uglavnom – najmanje tri četvrtine – iz našeg budžeta. U pisanoj izjavi za „Pečat“, ministar Ružić precizira da je zapravo reč o „sumi od oko 9,6 milijardi evra“, pri čemu su to „ulaganja koja nas očekuju u naredne dve decenije“. A na direktno pitanje, „o kojim se sumama novca radi u odnosu na svaku od oblasti“ – budući da ćemo 9,6 milijardi potrošiti samo za jednu od 35 pregovaračkih oblasti – ministar je potrošio 169 reči i nije odgovorio ništa: „Ovoga puta ću za primer uzeti nama veoma značajnu poljoprivredu. Pokazalo se u svim dosadašnjim proširenjima EU da je poljoprivreda jedan od najvećih dobitnika ovog procesa. Po prijemu države u članstvo na jedan uloženi evro u budžet EU vraćalo se dva ili tri, u zavisnosti od poljoprivredne grane o kojoj je reč. Za detalje vas takođe upućujem na studiju iz 2009. godine koju su zajedno radili stručnjaci iz naše administracije, predstavnici Privredne komore i Fakultet za ekonomiju, finansije i administraciju. Ostvarene dobiti u poljoprivredi se ne mere samo tonama izvezenih proizvoda, visinom prinosa, i standardom seoskog stanovništva, već veoma značajnim unapređenjem bezbednosti hrane, zaštite životne sredine i razvoja seoskih oblasti. Kada biste pitali poljoprivrednike diljem Srbije koji svake godine gledaju u pasulj i prate vremensku prognozu u strahu od suše ili elementarnih nepogoda, da li su izdaci za navodnjavanje previsoki, verujem da bi pokazali visok nivo razumevanja za svaki trošak koji treba preduzeti. Danas vidimo da za sisteme navodnjavanja u nekim delovima Srbije naši poljoprivrednici nisu dobro organizovani i nemaju projekte.“

Što će reći da nam, posle ovakvog ministrovog odgovora, gledanje u pasulj da bismo ustanovili cenu naših EU integracija ne gine.

Ali nećemo morati da čekamo dve decenije da bismo preciznije utvrdili paprenu cenu EU integracija koju ostavljamo u nasleđe našoj dečici. Nastavićemo da je utvrđujemo već sledeće godine, u kojoj nas očekuju nove rupe u budžetu. Ili grešimo? Lazar Krstić, naš čudotvorni ministar finansija koji je najbolji ministar finansija u regionu, tvrdi da je njegov budžet realan. Nasuprot njemu, Ivan Simič, (odlazeći?) direktor Poreske uprave, tvrdi da to nije istina zato što će „poreski prihodi budžeta u 2014. biti manji nego što je to predviđeno“. Kome poverovati? Krstiću, iza koga stoji onolika medijska pompa i rezultati minulog rada koji su zbog tolike pompe ostali potpuno nepoznati, ili Simičevoj tvrdnji iza koje stoji neumoljiva logika zakona tržišta i EUropskog puta Srbije? A ona kaže da će poreskih obveznika, onih koji pune budžet, sutra biti još i manje nego što ih je danas. Zato što će domaća privreda, nezaštićena carinama, biti dalje ubijana nemilosrdnom EU konkurencijom; zato što će je primena EU standarda dodatno opteretiti; zato što će najave novih otpuštanja – barata se cifrom od 90.000 ljudi – i povećanje PDV-a od 1. januara 2014. dodatno smanjiti kupovnu moć stanovništva, što će pogoditi domaće, a ne strane firme, i dovesti do novih zatvaranja, otpuštanja i rupa u budžetu, koje ćemo moći da pokrijemo samo novim kreditima i (ras)prodajama državne imovine…

I tako dok nas ne prime u EU. Bez obzira na to ko je na vlasti, sve dok se ta vlast bude kretala samo u okvirima EU Pregovaračkog okvira.

A kad nas prime, onaj obećani med i mleko, jer će prema nama poteći reke meda, mleka i novca iz EU fondova? Neće. Eno je Hrvatska, otkad je primljena uplatila je za članstvo u EU više nego što je od nje dobila, a godina prijema u EU opisuje se kao najgora u njenoj kratkoj istoriji. S tim što se, što se nas tiče, EU čak nije ni obavezala da će nas sigurno primiti, već se samo, na Samitu u Solunu 2003, obavezala da nam ponudi perspektivu članstva, a to je ovo čemu sada prisustvujemo…

Srećna Nova 2014. godina.

 

[/restrictedarea]