Elita krade racionalno

Piše ZORAN MILOŠEVIĆ

Menadžeri korporacija više ne obraćaju pažnju na posledice svoje pohlepe. Mnogi od njih delaju kao da misle da će sistem u kome kradu brzo i izvesno propasti, ali treba iskoristiti trenutak i ukrasti što više ; nastupajuću godinu u Evropskoj uniji će obeležiti nestabilnost i pokušaj država koje su u Uniji da se oslobode od briselske birokratije

Stanovnici zapadnog dela planete, tvrdi Kris Hedžis (posle analize istraživanja javnog mnjenja 2013. godine za američki portal AlterNet) konačno su uvereni da je kapitalizam „smrtonosna obmana“. Drugi njegov zaključak glasi: stanovništvo Zapada promenilo je odnos prema eliti, koju smatra glavnim krivcem za krizu i nevolje što su ga snašle. Ovi zaključci logično i sledstveno vode do pitanja: sprema li se revolucija u okrilju zapadne civilizacije? Slično istraživanje uradio je i turski Institut za strategiju (Stratejik Dusunce Enstitusu) a objavljeno je 7. decembra 2013. godine. U rezimeu ovog ispitivanja socijalnog pulsa kaže se :„Duh nestabilnosti kreće po svetu“. Nezadovoljstvo i neredi su sada u Ukrajini, ali nedavno se isti talas kretao Turskom i Brazilom. „Duh nestabilnosti“ zahvatio je i Tajland, Jermeniju, Egipat, Siriju, Italiju, Bugarsku, Španiju, pre toga i SAD, Englesku… U članku „Sprema li se globalna revolucija?“ ruskog protala aif.ru analiziraju se protesti građana diljem sveta i zaključuje da građani „traže preraspodelu bogatstva,i  pravedniji društveni poredak“.

Šta će u ovom smislu biti sledeće, sa kojim slutnjama se dočekuje 2014. godina?

 

KORISTITI TRENUTAK – PO SVAKU CENU Korporacije su na Zapadu danas oslobođene od poštovanja bilo kakvih ograničenja i zakona, oslobođene od mešanja vladâ i država. Menadžeri korporacija više ne obraćaju pažnju na posledice demonstriranja pohlepe. Mnogi od tih menadžera misle da će sistem u kome kradu brzo propasti, ali treba iskoristiti trenutak i ukrasti što više. Veruju da će im bogatstvo omogućiti zaštitu i u poretku koji će nastupiti. Tako se ponašaju i državni činovnici u SAD i Evropskoj uniji, gde pljačka državnog novca i korupcija dostiže neverovatne razmere, ali niko ne čuje, ili ne obraća pažnju na vapaje gladnog i bolesnog naroda. I državni činovnici koriste trenutak da se nakradu i obogate, jer znaju da ovakve okolnosti neće trajati večno.

Ljudi podržavaju institucije dok veruju u njih, odnosno dok su uvereni da deluju u ime društvene pravde i zakonitosti, navodi Aleksandar Berkman u članku „Sve je u idejama“. Sadašnje stanje mišljenja ljudi na Zapadu potvrđuje stav Berkmana. Dok je većina ljudi verovala u ideje koje su opravdavale globalni kapitalizam i u državne institucije koje su služile interesima vlasnika (trans)nacionalnih korporacija sve je delovalo idilično, stabilno i nedodirljivo, zapravo – večno. No, kako je kriza na Zapadu rasla, a društvene nepravde i nejednakosti se uvećavale, ideja kapitalizma počinjala je da gubi privlačnost, a institucije koje podržavaju ovakav sistem počele su da se urušavaju.

Borba ideja se odvija postepeno i korporativna država u toj borbi stalno trpi poraze, stalno gubi. Sve više ljudi na Zapadu (SAD i EU) to počinje da shvata, počinje da razume da ih sistem lišava političke vlasti, kao i uticaja na vlast. Polovina stanovništva SAD i EU je danas siromašna, a ako korporativna država ne bude ukinuta, i većina od druge polovine (onih koji su iznad granice siromaštva) pridružiće se prvoj kategoriji. Strah od siromaštva je moćna motivaciona poluga druge polovine stanovništva Zapada da menja poredak.  Zbog toga je mnogo ljudi spremno da se javno bori za pravdu i to pokazuju protesti koji su sve masovniji, sve bolje organizovani i sa jasnim zahtevima.

 

KALJENJE POLITIČKOG IDENTITETA Ideje koje podržavaju kapitalistički korporativni poredak brzo gube svoju privlačnost u svim sektorima političkog spektra. No, problem je što ideje koje treba da zamene stare korporativne nisu još u potpunosti sazrele. Na primer, zapadne desničarske političke partije sve više se okreću fašizmu i kulturi oružja, a levičarske su destabilizovane proteklih decenija represijom korporativne države, pod izgovorom da se štiti od komunizma. Leve partije na Zapadu sada pokušavaju da obnove privlačnost i definišu politički identitet.

Naravno, nezadovoljstvo naroda često ne čeka partije. Revolucije su obično povezane sa nekim događajem, koji bi u normalnim uslovima država posmatrala kao beznačajan događaj. No, kako se nezadovoljstvo naroda uvećava, što se događa trenutno u SAD i EU, i mala iskra može da izazove plamen ustanka. Niko ne zna kakvu će formu ustanak imati, ali se sa sigurnošću može reći, navodi Kris Hedžis (novinar, laureat Pulicerove nagrade, naučni saradnik Nacionalnog instituta i autor nekoliko knjiga, među kojima je najnovija „Imperija iluzija: kraj pismenosti i trijumf spektakla“ Empire of Illusion: The End of Literacy and the Triumph of Spectacle, postala veoma čitana na Zapadu) da se revolucija približava.

Odbijanje korporativne kapitalističke države da se bavi žalbama „običnih“ ljudi, a takođe i nespremnost da ih izbavi od rastuće državne represije i kontrole svemoćnih tajnih službi, hronično odsustvo posla, nezamislivi državni dugovi (za koje niko ne zna kako su nastali i ko je i kako potrošio novac) uz svekoliko nestajanje nade, te sve prisutnije očajanje, svedoče da je „zapaljiva smesa“ pripremljena.

Ukoliko revolucija zapravo predstavlja evoluciju, put ka napretku, ljudi ne mogu ništa drugo učiniti osim da ubrzaju stvaranje nezadovoljstva, odnosno izbijanje revolucije, ističe Berkman. Kada se društvo uzbuni, kada izbije pobuna, sve dalje zavisi od njene snage. Za vladajuću elitu revolucija po pravilu uvek predstavlja iznenađenje i „neopravdani“ bunt naroda. Zato prvo pokušavaju da diskredituju ideje i ljude koji nose revoluciju.

U SAD se u naučnim krugovima i na portalu „Narodnog otpora“ (Popular Resistance)  odavno razmatra alternativa sadašnjem poretku. Iznenađujuće je da je ta ideja stara i da se zove „Socijalističke Sjedinjene Američke Države“ (Imagine: Living in a Socialist USA). „Narodni otpor“ je najznačajnija organizacija u SAD koja širi ideju ravnopravnosti i socijalizma u SAD.

Ustanak bez ideje i mašte ne može ugroziti vladajuću elitu. „Narodni otpor“ to uglavnom zamera „Crnom bloku“ (Black Bloc) tj. crncima i anarhistima u SAD. Bez strategije nema revolucije. Zato su potrebni ujedinjenje i zajednička strategija koje do sada na tom nivou nije bilo. Naime, crnci imaju masu, ali ne i ideju šta bi se postiglo revolucijom. Belci imaju ideju, ali nemaju dovoljan broj ustanika-revolucionara. Ukoliko se u SAD i EU to dogodi (ujedinjenje nezadovoljnika i stvaranje strategije) spora, tiha i mirna evolucija postaće brza, ratnička i nasilna. Drugim rečima, evolucija postaje revolucija. Upravo ka tome ide Zapad, uveren je Berkman.

Društvo funkcioniše tako što postoji saglasnost onih kojima se upravlja da elita vodi glavnu reč. Korporativna država je saglasnost obezbeđivala fiktivnim demokratskim izborima, gde se biralo bez mogućnosti stvarnih promena na izborima. Izbori su pretvoreni u političko pozorište za narod, na njima se ništa ne rešava, dok vladajuća elita tokom kampanje mirno leti svojim avionima na odabrane destinacije. No, danas korporativna elita postaje nervozna i sve više poseže za represijom prema nesaglasnima sa njihovom vlašću. To svedoče i događaji sa pokretom „Okupiraj“ (Occupy movement) koji je ugušen represijom države.

 

Smrtonosni zagrljaj Brisela Kada je u pitanju Evropska unija, istraživači ističu da pre pokretanja revolucije na Starom kontinentu treba očekivati da će brojne članice pokušati da izađu iz smrtonosnog zagrljaja Brisela. Drugim rečima, 2014. godinu će u Evropskoj uniji obeležiti nestabilnost i pokušaj država koje su u Uniji da se oslobode od briselske birokratije. Upravo ovakav zaključak nameće portal m.forbes.ru. U članku (21. decembar 2013.) pod naslovom „Perspektive Evropske unije“ navodi podatke kako se lagano ali sigurno od 1972. godine topilo poverenje u Uniju i zaključuje: „Vremenom su podrška i optimizam isparili. Ogromna centralna birokratija, prepotentnost Zapadnoevropljana i odsustvo poštovanja tuđe nezavisnosti, istorije i kulture nacionalnih država postepeno je uništilo poverenje u ovaj projekat“. Došlo je dotle da mnogi, poput češkog političara Vaclava Klausa, misle i glasno izgovaraju da je „Evropska unija problem, a ne rešenje!“ No, EU se ne može pomoći jer njena birokratija ne voli kritiku, pa makar bila i dobronamerna. Zato neke članice (analiza stavova političara članica pokazuje da bi uskoro moglo doći i do masovnog davanja zahteva za napuštanje Unije) razmišljaju o izlasku iz Evropske unije. Ovo zna i briselska birokratija, te je pripremila niz zamki. Za one države koje nameravaju da izađu pripremljeni su ogromni porezi i kazne za ekspatrijaciju (dobrovoljno ili prisilno istupanje) ali i druge prepreke. Zato je tek sledeća faza ustanak ili revolucija.

Ovakva razmišljanja su u skladu sa skoro svim rezonima zagovornika ciklične koncepcije istorijskog razvoja, koji ovo objašnjavaju socijalnom dinamikom uspona i pada države. Jedno od najranijih bliskoistočnih tumačenja je ono Ibna Halduna (autor pojma „asabija“) koji smatra da kada narod sa skitačkog pređe na sedelački način života, počinje da slabi, a država se raspada usled spoljašnjih napada. Haldun je smatrao da je prosečni životni vek države oko 100 godina. Drugi istraživači, posebno Pol Kenedi, smatraju da se procvat i pad velikih sila događa na osnovu ekonomskih zbivanja (uspona i pada ekonomije) a Tojnbi i Brodel su skloni da analiziraju hod istorije sa pozicije civilizacijskog doprinosa. Svi ovi elementi ukazuju da ciklus koji dolazi neće biti ciklus uspona, nego pada a u toj fazi tipične karakteristike su nestabilnost, bune i revolucije, kao nužnost za postizanje stabilnosti i razvoja.

Srećna nam, dakle, 2014. godina!