Država u nevolji

Piše Danilo  Basta

Nema, u stvari, ničega u Srbiji čemu nije zagrozila veća ili manja opasnost, što nije zahvaćeno snažnim procesom rastakanja i razaranja. Sve je uzdrmano, sve je potkopano, sve je zaljuljano

Onome ko prati političku delatnost Vojislava Koštunice tokom poslednjih nekoliko godina, makar se s njom ne slagao ili je ne podržavao, dobro su poznata njegova politička uverenja, njegova politička stanovišta i uporišta. Osim u neposrednom javnom oglašavanju, za šta predsednik Demokratske stranke Srbije nije u novije vreme imao baš dovoljno prostora i mogućnosti u našim jadnim medijima stavljenim pod ideološku i/ili finansijsku kontrolu zainteresovanih moćnih činilaca domaćih i stranih, ta uverenja i stanovišta nalazila su svoga izraza i u knjigama, u kojima su vazda bila jasno formulisana, precizno izložena, valjano i uverljivo obrazložena, svakome pristupačna i lako razumljiva. Tako je, primerice, bilo u knjizi „Zašto Srbija a ne Evropska unija“, objavljenoj prošle godine u izdanju Fonda „Slobodan Jovanović“, a nastaloj kao plod razgovora koje je Koštunica vodio sa svojim bliskim saradnicima o mnogim važnim pitanjima. Tako je i sada s njegovom novom knjigom „Politička neutralnost ili Evropska unija“, koja je svetlo dana ugledala nedavno kod istog izdavača. Pojedini njeni delovi, kao svojevrsna prethodnica, objavljeni su i na drugim mestima, recimo u nedeljniku „Pečat“, glasniku slobodne (dakle, buduće) Srbije, čiji čitaoci, srećom, nisu malobrojni. Bio sam u prilici da u dva navrata govorim o prvopomenutoj Koštuničinoj knjizi. Sada imam priliku da o drugopomenutoj njegovoj knjizi, ali i povodom nje, izgovorim nekoliko reči. Predstavlja mi veliko zadovoljstvo i znači mi osobenu čast što se to događa upravo u Novom Sadu, gradu toliko značajnom za političku i kulturnu istoriju celog srpskog naroda, a pogotovo njegovog prečanskog dela, gradu nazvanom (ne samo iz milošte) „Srpska Atina“. Čak i onda kada – nakratko – smetne s uma ili na trenutak zaboravi na šta ga takva oznaka obavezuje, Novi Sad uistinu jeste i ostaće „Srpska Atina“.

 

Srbija na nizbrdici Nije teško zapaziti, ali je potrebno naglasiti, da se u naslovima obeju knjiga koje su ovde pomenute pojavljuje „Evropska unija“. To, razume se, ne može biti slučajno, još manje nepromišljeno ili tek prigodno. Sama okolnost da se u dvema poslednjim Koštuničinim knjigama, među rečima koje ih naslovljavaju, pojavljuje izraz „Evropska unija“, zaslužuje da se na nju obrati pojačana pažnja, jer ta okolnost, nema sumnje, govori sama za sebe.

Šta govori? Na šta ukazuje? I šta znači?

[restrictedarea]

Da bi se odgovorilo na ta kratka i jednostavna pitanja, valja poći od trezvenog i nepristrasnog sagledavanja stanja u kojem se naša otadžbina Srbija danas nalazi. Barem treba učiniti napor da se u to stanje pronikne i da se ono opiše. Situacija današnje Srbije izaziva krajnju zabrinutost. To je Vojislav Koštunica, čovek duhovne pronicljivosti i analitičkog dara, upečatljivo izrazio već u prvoj rečenici ove knjige. Bile su mu za to potrebne svega tri reči. Kazao je: „Srbija je ugrožena“. Zarad potkrepljivanja tog jezgrovitog suda i njegovog pretvaranja u verodostojan iskaz, odmah je dodao elemente te ugroženosti Srbije. Napisao je: „Ugroženi su država, njena teritorija, ustavni poredak, privreda, razvoj zemlje, demografija, ali i moralne i tradicionalne vrednosti“ . Mogao je tom crnom spisku, iako je i ono što je u njemu pobrojano sasvim dovoljno, da pridoda još ponešto. Recimo: zdravlje stanovništva, školstvo i obrazovanje, vojsku, životnu sredinu, srpski jezik i ćirilicu, omladinu, višepartijski sistem i parlamentarizam koji su obesmišljeni pomanjkanjem bilo kakvog političkog morala, pa i elementarne političke kulture. Nema, u stvari, ničega u Srbiji čemu nije zagrozila veća ili manja opasnost, što nije zahvaćeno snažnim procesom rastakanja i razaranja. Sve je uzdrmano, sve je potkopano, sve je zaljuljano. Možda je, ipak, najgore to što su široke slojeve naroda obuzele klonulost, beznadežnost, ravnodušnost, pomirenost sa sudbinom kao sa turskim kismetom. Narod se velikim delom bori za golo preživljavanje. Istrošena je njegova energija. Godinama je bezočno lagan i obmanjivan. Njegova volja, iskazivana na izborima, često je izigravana, pa i osiono gažena. Danas se u našoj domovini oseća pomanjkanje samopouzdanja, samopožrtvovanja, samopoštovanja, samopregora. Nema solidarnosti, nema razumevanja za muku i nevolju bližnjih, za njihovu patnju, pa ni spremnosti da im se pomogne tamo gde se i koliko se može. Zacario se bezdušni egoizam, raširila se sveobuhvatna korupcija, materijalna i mentalna, rasprostro se svakovrsni kriminal. U našoj zemlji, ogromna većina naroda tavori i skomrači. Zbog svega toga, nije nikakvo čudo što je skoro iščezla odgovornost za javne stvari, što su zgasnule nacionalna i državna svest i što su se, posledično, sredobežne snage toliko razmahale.

Ne može, dakle, biti ni najmanje sumnje: Srbija je na nizbrdici, Srbija je ugrožena, doveden je u pitanje sam njen opstanak, ugrožen je sam život u njoj. Ona je danas, na našu veliku nesreću, porobljena kolonija u kojoj se vlast, uveliko lišena suverenosti, spolja nadzire, kontroliše i usmerava, sama spremno i snishodljivo pristavši na tu marionetsku ulogu. Naša zemlja je plen transnacionalnog i domaćeg, mutnim i kriminalnim radnjama prigrabljenog kapitala koji je ovde našao neshvatljivo jeftinu radnu snagu koju može da eksploatiše do mile volje i da brzo i lako stiče velike profite.

 

PRESUDNO PITANJE Gde su uzroci takvog pogubnog stanja u Srbiji danas? Bila bi neophodna sveobuhvatna analiza da bi se utvrdio pouzdan odgovor na to pitanje, analiza koja bi morala biti i sociološka, i istorijska, i geopolitička, i ekonomska itd. U toj analizi ne bi smeo da izostane ni onaj činilac bez kojeg se današnje stanje Srbije nikako ne bi moglo razumeti. Taj činilac jeste Evropska unija, tačnije i bliže rečeno: pre svega naš odnos, odnos naše vlasti prema toj nadnacionalnoj tvorevini koja je počela da ispoljava i imperijalna svojstva, što dokazuje njeno neskriveno mešanje u unutrašnje stvari Ukrajine. Baš je tom pitanju i njegovom pomnom razmatranju posvećena ova knjiga Vojislava Koštunice. On je shvatio svekoliku važnost tog ključnog i presudnog pitanja. Pojmio je da od njegovog razrešenja zavise budućnost i preporod Srbije, njen opstanak i očuvanje njenog bića, ili pak obrnuto, njen sunovrat, njena propast, njeno samouništenje. Na političkoj sceni Srbije nema u ovom času drugog političara i stranačkog vođe koji je kao Koštunica dubinski razumeo da je za Srbiju raščišćavanje odnosa sa Evropskom unijom ni manje-ni više nego životno pitanje, pitanje biti ili ne biti, a ne tek pitanje kako uopšte postojati. Ima, razume se, kod nas i drugih političkih figura, organizacija i pokreta koji niču, razvijaju se i deluju sa svešću da se odnos Srbije sa Evropskom unijom mora izvesti na čistac, ali se Vojislav Koštunica izdvojio po tome što je, na osnovu bogatog političkog iskustva godinama sticanog i na najvišim državnim mestima, ali i na osnovu saznanja do kojih je došao baveći se istrajno političkom teorijom, pokazao sposobnost da to složeno pitanje razmotri odgovorno, svestrano, argumentovano, temeljito i uverljivo. I ne samo to. Vojislav Koštunica je na pitanje o odnosu Srbije prema Evropskoj uniji dao politički odgovor koji je jasan, odrešit, nacionalno i državno utemeljen, pritom dobro promišljen i uravnotežen. Taj svoj odgovor, kao i ovu svoju knjigu u celini, shvatio je kao sopstveni doprinos pokretanju široke javne rasprave o budućnosti Srbije, o njenom državnom, nacionalnom i ekonomskom interesu, o njenom mogućnom preporodu. Prva tačka te rasprave, nasušno potrebne koliko radi razobličavanja nekih pogubnih mitova naše politike, toliko i radi određivanja i preusmeravanja naše državne politike u sadašnjoj istorijskoj eposi krupnih promena i pomeranja u geopolitičkoj konstelaciji čitavog sveta, mora biti upravo razmatranje odnosa Srbije prema Evropskoj uniji (upor. 11).

 

IDOLOPOKLONSTVO Odnos srpske vlasti – i bivše i sadašnje – prema Evropskoj uniji i evropskim integracijama potpuno je neshvatljiv sa stanovišta zdravog ljudskog razuma. Taj odnos je nekritički, idolopoklonički, jednostavno podanički i ulizički. Evropska unija se idealizuje preko svake podnošljive mere. Ona se uznosi kao ekonomski i politički raj na zemlji, čak se veliča snažnije nego ranije komunizam. Ona se tupoglavo pretvara u nedodirljivu političku dogmu, čije se osporavanje ili drukčije mišljenje o njoj žigošu kao ekstremizam kojem treba svim sredstvima stati na put. Srpska vlast je spremna da u ime te dogme, u ime dalekog, maglovitog i, po svoj prilici, neostvarljivog cilja punopravnog članstva u Evropskoj uniji, učini ama baš sve što se od nje traži iz Brisela (čitaj: Vašingtona, Berlina i Londona) da ispuni svaki zahtev, da pognute glave prihvati svaku ucenu. Izgleda da nju na putu takozvanih evropskih integracija ne može ništa zaustaviti, čak ni očigledna, duboka i višegodišnja kriza u nemalom broju zemalja Evropske unije. Štaviše, na tom putu ne može je sprečiti ni brutalno i međunarodnom pravu suprotno otimanje Kosova i Metohije od Srbije koja je članica Ujedinjenih nacija. Jer, upravo Evropska unija igra glavnu ulogu u stvaranju nezavisne države Kosovo na srpskoj državnoj teritoriji! To nije samo ponižavanje, nego je i sakaćenje Srbije. Zarad dobijanja datuma otpočinjanja pregovora o pristupanju Evropskoj uniji, srpska vlast, koju je u ovoj knjizi Koštunica s pravom nazvao „državoubicom“ (59) otišla je tako daleko (ne: tamo daleko!) da je ponizno prihvatila zahtev Evropske unije da normalizuje odnose s nakaznom kvazidržavom na sopstvenoj teritoriji. Tako nešto (ili tome slično) istorija odista ne pamti – da, naime, vlast aktivno učestvuje u obogaljivanju države kojom upravlja. Ljuto se vara sadašnja vlast u Srbiji da će to biti poslednji uslov, jer je briselski Mefisto, čiji su inicijali J. K, već najavio novi i nimalo bezazlen koji se odnosi na Vojvodinu. I tako će ići sve do ostvarenja cilja koji je Zapad postavio: potpunog sloma Srbije i njenog (ne samo teritorijalnog) svođenja na nivo beznačajne zemlje u kojoj će živeti narod čija je svest promenjena, čija je prošlost poništena a budućnost zamračena, koji je izgubio svoju tradiciju, kulturu, svoj identitet i svoje biće.

Ima li izlaza? Ima li rešenja? Ima li spasa? Kojim putem Srbija treba da ide dalje?

Odgovore, izražene rečima upozorenja i otrežnjenja, nudi ova knjiga Vojislava Koštunice. Naglašavam: nudi, a ne nameće. Koštunica i stranka na čijem je čelu uvereni su da je nastavak evropskih integracija poguban u ekonomskom, političkom, nacionalnom i svakom drugom pogledu. Srbija se našla pred ključnim i sudbonosnim pitanjem od čijeg razrešenja neposredno zavisi njena budućnost. Pitanje glasi: politička neutralnost ili evropske integracije? Za Koštunicu i njegovu stranku nema sumnje da vojnoj neutralnosti Srbije, koja je već usvojena u našoj Skupštini, treba dodati i političku neutralnost, što ujedno znači odustati od integrisanja u Evropsku uniju. To je jedini put da Srbija vaspostavi državnu samostalnost i suverenost, da postane pravno i demokratski uređena i stabilna nacionalna država koja odlučuje o sebi i svojim interesima. Formula bi mogla da glasi onako kako se o odnosu Srbije i Evropske unije jezgrovito izrazio jedan naš profesor svetske književnosti: dobro susedstvo, ali ne članstvo.

 

PRIRODA I SVRHA NEUTRALNOSTI Potrebno je otkloniti jednu nedoumicu i jasno reći: prekid pristupanja Evropskoj uniji ne bi za Srbiju, evropsku zemlju ne samo u geografskom smislu, nipošto značio prekid korisne bilateralne saradnje s njenim državama članicama. Politička neutralnost ne vodi ni u kakvu autarhičnost Srbije, ni u kakvu samodovoljnost i zatvorenost, ni u kakvu samoizolaciju. Naprotiv, politička neutralnost, kako je vide autor ove programske knjige i stranka čiji je predsednik, upravo stvara prostor i otvara mogućnost razmaha raznovrsnih oblika ekonomske saradnje i normalnih, na zdravim osnovama uspostavljenih odnosa sa svim državama na svim svetskim meridijanima.

U današnjem svetu, u kojem ima previše surovosti i bestijalnosti, priznaje se i uvažava samo moć koju država ima. Ako srpski političari žele opstanak i dobrobit naše zemlje, onda moraju istrajno raditi na jačanju sveukupne moći države Srbije. Tome bi trebalo da posluži i politička neutralnost, jer ona ne može biti svrha samoj sebi. Uveren sam da se ta ideja, iako u ovoj knjizi neiskazana, ipak nalazila u političkom i duhovnom vidokrugu njenog autora.

Pri kraju knjige, u kratkom zaključnom razmatranju, Vojislav Koštunica kaže: „Slobodna i samostalna Srbija, sa svojim nacionalnim i istorijskim identitetom, koja brine samo o svojim interesima, to je politički i vojno neutralna Srbija. Ako danas ne uspostavimo političku neutralnost i ne sačuvamo svoju slobodu i samostalnost u odlučivanju, biće veoma teško da to uradimo pošto sebi nametnemo jaram evroatlantskih integracija“ (105).

O samonametanju ili odbacivanju tog evrounijskog jarma, o putu, budućnosti, životu, razvoju i slobodi Srbije, o prihvatanju političke neutralnosti ili nastavljanju evropskih integracija, jedino može da odluči njen narod na referendumu koji je postao preko potreban. Suviše je to važna odluka da bi se smela prepustiti bilo kome drugom, a ponajmanje prevrtljivim i lako kvarljivim političarima.

[/restrictedarea]