Branko Žujović: Srbija je geopolitički talac Evropske unije

Brisel nije spreman da prihvati Srbiju u dogledno vreme, ali sve čini da je manipulativnim i nedemokratskim pretpristupnim procesom drži podalje od evroazijske alternative

Kada jednoga dana istoričari budu analizirali odnose Srbije i Evropske unije (EU), spolja gledano, neće pronaći ni jednu zamerku Briselu. Evropska unija je odavno i pošteno saopštila svoje namere Srbiji.

Poslednja u nizu kristalno jasnih poruka stigla je prošle nedelje od Majkla Devenporta, šefa Delegacije EU u Beogradu. Devenport je saopštio da će, po održavanju međuvladine konferencije, cilj normalizacije odnosa Beograda i Prištine postati visoki prioritet u praćenju pregovora. Šta je cilj normalizacije odnosa, poznato je odavno.

Zar pokojni Andreas Cobel, ako na trenutak zanemarimo njegov nepristojan stav o Vojvodini, nije više nego pošteno najavio da od ulaska Srbije u EU nema ništa barem do 2025. godine? Njegove tvrdnje ostvaruju se matematičkom preciznošću. Ostavimo stoga po strani tople ovonedeljne reči baronese Ketrin Ešton i sagledajmo suštinu.

Angela Merkel, predsednica Hrišćansko-demokratske unije, 17. decembra treći put je izabrana za nemačku saveznu kancelarku. Dan ranije, formirana je velika koalicija konzervativaca i socijaldemokrata u Bundestagu, treća od Drugog svetskog rata. Nemačka je dobila novu vladu bezmalo tri meseca od održavanja izbora.

Šta to konkretno znači za Srbiju, čija je Narodna skupština istoga dana, dakle 16. decembra, užurbano i nezapamćenom većinom glasova usvojila Rezoluciju o ulozi parlamenta u pristupanju Srbije EU? Konstatovano je usput, podsetimo i na to, da ne postoje propisi o ulozi parlamenta u pristupnim pregovorima, već da svaka zemlja stvara vlastiti model, ali je naglašeno da je skupština značajna i da treba da obezbedi javnost pregovaračkog procesa i nezavisnu kontrolu.

Predsednica skupštinskog Odbora za evropske integracije, Nataša Vučković, rekla je čak da građani moraju potpuno da budu obavešteni o pregovorima i njihovim rezultatima, ističući značaj učešća Narodne skupštine u pregovaračkom procesu. E sad, da u Srbiji javno mnenje važne vesti i izjave analizira pažnjom koju poklanja oblinama Stanije Dobrojević ili ispadima Ekrema Jevrića, lako bi moglo da primeti da Nataša Vučković, blago rečeno, ne govori istinu.

Upravo je pomenuti Majkl Devenport 22. novembra ove godine, u izjavi agenciji Beta, naglasio da pregovaračke platforme Srbije i EU neće biti javni dokumenti i da niko, kako je doslovno rekao, ne treba da očekuje da će one moći da se pročitaju na internetu, jer u pregovorima svaka strana ima svoje interese koje mora da zastupa. Paradoksalno, evropski standardi ne važe za evropske integracije.

Srbija je u procese evropskih integracija stupila nedemokratski, više na juriš, nego legalnom procedurom. Kapacitet geopolitičke orijentacije zemlje određuje se već 13 godina posredno, na osnovu rezultata izbora, koji se održavaju pod velikim pritiscima Vrisela. Ali, danas čak ni predizborne platforme sa prošlih izbora ne odgovaraju današnjim stavovima političkih lidera. Zbog toga bi vrlo umesno i političpki korektno bilo pregovore sa EU podvrgnuti proveri na referendumu.

Kako izjašnjavanja građana u skorije vreme neće biti, prisustvujemo nedemokratskom i netransparentnom poigravanju državom, koje određuje ne samo našu sudbinu, nego i sudbinu generacija koje dolaze. Brisel nije spreman da prihvati Srbiju u dogledno vreme, ali čini sve da je manipulativnim i nedemokratskim pretpristupnim procesom, u statusu geopolitičkog taoca, drži podalje od evroazijske alternative. Strategija Nemačke je jasna: pregovore Beograda o članstvu treba upotrebiti, a ne završiti.

I tu dolazimo do Angele Merkel. Ne samo da je evropski put Srbije netransparentan i lišen demokratskog kapaciteta, već ne može da se pohvali ni mogućnošću vlastitog okončanja. Merkelova je, naime, svojim biračima obećala dugu pauzu u proširenju EU, posle ulaska Berlinu tradicionalno podobne Hrvatske. Berlin će zato koristiti sve moguće mehanizme u odugovlačenju pretpristupnih pregovora preostalih (potencijalnih) kandidata.

Peter Bejer, poslanik Hrišćansko-demokratske unije, saopštio je ovih dana da Nemačka uvažava napore Beograda u vezi primene Briselskog sporazuma, ali da je nemački stav ostao nepromenjen. Pridoda li se svemu i nezvanični dokument Nemačke i Velike Britanije, Srbiji se definitivno ne piše dobro pred EU.

Novi pristup proširenju, koji je usvojila Evropska komisija i o kojem se u Srbiji vrlo malo govori, podrazumeva ispunjavanje uslova za otvaranje svakog pojedinačnog poglavlja, dok je za zatvaranje potrebno znatno više od implementacije. Traži se vrlo precizan i visok nivo efikasnosti u primeni usvojenih zakona ili reformi. Sve to samo po sebi garantuje maratonski pregovarački proces, sve i da nema famoznog poglavlja 35 i normalizacije odnosa sa Prištinom.

Pravi cilj srpskog ispijanja piva ispred supermarketa zvanog EU jeste izostajanje iz okrepljujućih evroazijskih integracija i priznanje Kosova i Metohije za nezavisnu državu, a ne članstvo u EU. Članstvo Srbije u EU, uostalom, potpuno je nemoguće i besmisleno.

Da bi srpska politika evropskih integracija dobila na smislu, Angela Merkel treba da slaže svoje birače. Iako je obećala da joj je ovo poslednji mandat, ona to neće učiniti. Ne zato što je politika pošten zanat, već zato što i kada kaže EU, Merkelova misli na Nemačku. O tome svedoči činjenica da je pomenuti koalicioni sporazum moralo izjašnjavanjem da potvrdi bezmalo pola miliona članova njene partije. Svih 185 stranica koalicionog sporazuma bilo im je dostupno.

Glas Rusije