Bauk kruži Evropom – bauk siromaštva

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović-Mekina

Uprkos alarmantnim podacima o uslovima u kojima širom EU životare njeni građani, briselska vrhuška ukida programe pomoći najugroženijima, na osnovu presude Evropskog suda da EU nema pravo da otvara centre za pomoć gladnima, promrzlima i bosima, niti sme da troši zajednička budžetska sredstva da zbrine svoje građane koji grcaju u bedi

Prvog decembra ove godine u Solunu su umrle 13-godišnja devojčica i njena nezaposlena mama. Uzrok smrti: inhalacija ugljen-monoksida. To bi bila samo još jedna vest iz crne hronike, da majka i ćerka nisu umrle prilikom pokušaja da se u hladnom stanu, u kojem je elektrodistribucija pre nekoliko meseci isekla struju – ugreju pomoću improvizovane peći. Mejnstrim mediji, koji neprestano bruje o „koristima i prednostima Evropske unije“, prevideli su ovu sumornu priču iako ona opisuje jednu od brojnih sličnih sudbina državljana EU koji, potisnuti na ivicu bede, gube bitku u borbi za goli život. Brutalna politika štednje, koju su „periferiji“ EU nametnule njene bogate članice na čelu sa Nemačkom, svakog dana zbraja nove žrtve.

 

UKIDANJE POMOĆI UGROŽENIMA Brojke su neumoljive. Evropom ponovo korača strah; ovog puta je to bauk siromaštva, bede, beznađa. Prema podacima Evropske statističke kancelarije, 43 miliona Evropljana nema svakog dana osiguran čak ni jedan jedini obrok, dok se broj onih koji zavise od prehrambenih paketa koje svakodnevno dele humanitarne organizacije – samo tokom tri godine (od 2009. do 2012) popeo za 75 odsto. Uprkos alarmantnim podacima o uslovima u kojima širom EU životare njeni građani, briselska vrhuška umesto da uvodi – ukida programe pomoći najugroženijima. Administracija EU se oslanja na presudu Evropskog suda koji je 2011. godine odlučio da EU u skladu sa svojim ugovorima nema pravo da otvara centre za pomoć gladnima, promrzlima i bosima, niti sme da troši zajednička budžetska sredstva da zbrine svoje građane koji grcaju u bedi. „Kako je moguće da Evropa napušta svoje najugroženije? Kako je moguće da Evropa ostavlja na cedilu najugroženije slojeve stanovništva u vreme kada se povećava siromaštvo i socijalna isključenost širom EU? Kako je takva politika u skladu sa strategijom EU da do 2020. godine smanji broj najsiromašnijih za 20 miliona?“, pita se Emer Kostelo, član Evropskog parlamenta koji traži nove načine za pomoć velikim grupama preko noći osiromašenih ljudi, nekadašnjeg srednjeg sloja, potisnutog da skapava na marginama društva. On upozorava na užasnu činjenicu da milioni porodica gladuju u Evropi. Da ironija bude veća, u bogatijim članicama EU se svakog dana baci u smeće 250.000 tona još jestive hrane.

[restrictedarea]

To je ista ona EU koja se do pre svega nekoliko godina dičila obećanjima o blagostanju i visokim načelima borbe za osnovna ljudska prava. Šta je od toga ostalo, danas?

Odgovor je vidljiv na svakom koraku. Glad nosi sa sobom iznurenost organizma, a posledično i bolesti. Utoliko je porazniji podatak da više od četvrtine Grka, na primer, sebi više ne može da priušti zdravstveno osiguranje; među najugroženijima su deca i trudnice. Prema podacima humanitarne organizacije „Doktori sveta“, čak 27,2 odsto stanovnika Grčke ne može da plati ni osnovnu zdravstvenu zaštitu. Zato je sve više dece koja nisu vakcinisana, jer samo izdatak za vakcinisanje deteta do šeste godine iznosi od 1.400 do 1.800 evra. Predsednica organizacije Ana Maili kaže da je tokom poslednjih devet meseci analizirana zdravstvena slika 10.633 dece, od kojih bi 6.580 moralo biti vakcinisano. Ali nije. Što povećava opasnost od zaraza i povratka bolesti za koje smo mislili da su davno iskorenjene. Nezaposlenost u Grčkoj prelazi 27 odsto, u ženskom delu populacije čak 30 odsto. Ujedno je broj mrtvorođene dece porastao na alarmantnih 21 odsto. Da je vođama EU preči kapital i profit od blagostanja svojih podanika, otkriva podatak da i Slovenija, zahvaljujući pritiscima iz Brisela, mora da „reformiše“ svoje zdravstvo tako što će smanjiti dosadašnji nivo obavezne zdravstvene zaštite nauštrb usluga koje će se ubuduće plaćati, uz stalno srozavanje spiska lekova koji se dobijaju na recept naušrtb onih koje treba platiti, pri čemu se domaći lekari dovijaju kako da pruže zdravstvenu zaštitu bar mališanima čiji su roditelji ostali bez posla.

 

SOCIJALNE SAMOUSLUGE Dok prvaci EU raspredaju o „kraju recesije“ i najavljuju izlazak iz (sve dublje) krize, život iz dana u dan demantuje takve procene. Francusku (koju vodi najnepopularniji predsednik) ekonomisti opisuju kao „novog bolesnika Evrope“, dok su u Velikoj Britaniji, Sloveniji i mnogim drugim članicama EU upravo počele da rade „socijalne samousluge“. U njima osnovne životne namirnice mogu da pazare oni koji ne mogu da sastave kraj sa krajem, a ulaznicu za „trgovački raj za siromašne“ obezbeđuje potvrda centra za socijalni rad kojom dokazuju da su nezaposleni ili primaoci socijalne pomoći, s obzirom na to da i mnogi zaposleni primaju tako niske nadnice da su ispod praga siromaštva, ili plate nisu videli mesecima iako svako jutro dolaze na posao, uzdajući se u obećanja gazde da jedna od okasnelih plata „samo što nije“. Iako bakalnice namenjene najsiromašnijima prodaju namirnice sa popustom od 70 odsto, za mnoge je to još uvek preskupo.

U Kranju, varošici udaljenoj 25 kilometara od slovenačke prestonice, prvi takav dućan otvorila je Mirjana Kovačič, koja se kao učiteljica muzičkog preselila pre 35 godina iz Banjaluke u Sloveniju. Ideju za ovakav poduhvat pomoći sugrađanima dobila je u Rijeci, u susednoj Hrvatskoj, odnedavno takođe članici EU.

„Boljitak? Mi ne vidimo nikakav boljitak. Trebalo nam je 15 godina da se izvučemo iz krize koja je kulminirala početkom 90-ih godina prošlog veka. A sada je situacija mnogo gora. Pri čemu boljitak nećemo osetiti ni za 20 ili 25 godina“, ocenjuje za AFP 34-godišnji Manuel Moreno, ogorčen nad činjenicom da je upravo izgubio posao u jednoj madridskoj humanitarnoj organizaciji. U Španiji (kojoj je ozloglašena EU Trojka pozajmila 41,3 milijarde evra kako bi od bankrota spasla svoje banke) sve više beskućnika svoje preostale dane provodi kopajući po đubretu na ulicama nekada prosperitetnih gradova. Svaki četvrti Španac je nezaposlen. Ekonomisti upozoravaju da je jedini pozitivan efekat sveobuhvatnog briselskog poduhvata spasavanja pojedinih banaka uistinu predstavljalo „kupovanje vremena“ za nemačke bankare, koji su tako uspeli da naplate svoja potraživanja ili dobili priliku da se otarase bezvrednih finansijskih papira, prodajom nenaplativih obveznica Evropskoj centralnoj banci. U Portugalu je situacija slična onoj u Španiji i Grčkoj, pa čak i gora. Istina, statistika više ne beleži porast nezaposlenosti, ali su analize potom otkrile da je to zato što su mnogi nezaposleni jednostavno odustali od svakodnevne potrage za poslom. Jer posla nema, pa nema.

 

Jejtsova poruka Nije ništa bolje ni u Irskoj, koja se u javnosti predstavlja kao evropska „uspešna priča“, pošto ovog meseca ta država i zvanično izlazi iz evropskog programa pomoći posrnulim bankama. Vlada u Dablinu je za spas bankarskog sektora pozajmila 85 milijardi evra. Uprkos tome, sve više ljudi emigrira iz Irske. Zbog „mera“ EU su deblji kraj ponovo izvukli zaposleni, dok su najbogatiji odlično prošli. Od 2007. pa do danas profiti rastu; porasli su za 21 odsto, dok se nezaposlenost mladih popela na 30 odsto, a odnos bruto dugova prema društvenom proizvodu popeo na 125 odsto. Prema zvaničnim podacima, oko 450.000 Iraca svaki drugi dan ostane bez obroka. Vrednost nekretnina je pala za 57 odsto, a finansijske kuće irske državne obveznice i dalje označavaju kao „đubre“. Uz sve to Trojka, koja poput tutora budno nadzire svaki potez Irske, ima pravo da joj nametne nove (finansijske) kazne ukoliko irska vlada pokuša da izvrda neumoljive „preporuke“ diktirane iz Berlina preko Brisela. Razlog za sledeću kaznu bi mogao da bude netom usvojeni budžet, jer je irska vlada odlučila da budžet smanji za 1,5, a ne za 1,8 odsto koliko je tražila Trojka. Finansijski ministar Majkl Nolan ističe da „narod više ne može da podnese“, da je muka preteška i da „suviše dugo žrtvovanje može da pretvori srce u kamen“.

Svoje tvrdnje je potkrepio citatom iz pesme irskog pesnika Jejtsa iz 1916. godine; to je godina irske pobune protiv Velike Britanije. Tada je, dok su se irski regimenti pod okriljem britanske imperije borili u Flandriji protiv nemačkih trupa u Prvom svetskom ratu, britanski general Džon Maxel vojnom silom na brutalan način u Irskoj ugušio zahteve za nezavisnošću. Jejts je tada napisao da se „sve iz korena promenilo“ i da je rođena „grozna lepota“, pozdravljajući konačni raskid Irske sa Velikom Britanijom. Nolanova poruka „partnerima u EU“ je otuda više nego jasna – ne pritiskajte nas više, da se istorija ne bi ponovila, s tom razlikom što su u konkretnom slučaju u ulozi Londona danas Brisel, odnosno Berlin.

U isto vreme, na desetine hiljada ljudi najrazličitijih političkih uverenja u Milanu, Torinu i drugim italijanskim gradovima već danima demonstrira protiv politike vlade u Rimu i Evropske unije. „Političari su nas doterali do gladi, uništili su identitet naše zemlje i poništili budućnost jedne cele generacije“, piše na plakatu „Komiteta 9. decembar“ koji je okupio najrazličitije organizacije da, pod sloganom „Otpor je dužnost“, pruže otpor politici EU. Oni pozivaju Italijane da se odupru evru, Briselu i vladi Enrika Lete. Torinska „Stampa“ izveštava da se tokom demonstracija dogodilo čudo neviđeno – zajedno su protiv domaće vlasti i EU demonstrirali ljuti rivali, navijači „Juventusa“ i „Torina“.

Na sve to, iz Berlina već godinama stižu samo uvredljivi komentari tipa: „Zašto bismo mi morali da radimo za lenje južnjake koji misle da novac raste na drveću?“ Pri čemu se prenebregava činjenica da je Nemačka 2006. bila u deficitu iako je bio zabranjen ugovorima EU, ali je nemački kancelar Šreder tada isposlovao da Nemačka bude pošteđena kažnjavanja zbog kršenja evropskih propisa. Jeftini krediti koje su na taj način na EU tržište plasirale nemačke banke jesu jedan od najvažnijih uzroka sadašnje krize, ali to nemački mediji prećutkuju. Što je suština politike i Angele Merkel, koja je osigurala već treći mandat na čelu Nemačke; ona je oličenje politike za koju je otpis dugova „nezamisliv“ i „štetan“ po nemačke interese. Pri čemu se zaboravlja da je 27. septembra 1953. godine u Londonu bio potpisan Londonski ugovor o nemačkim dugovima, koji je velike nemačke dugove smanjio napola, a otplatu preostalih produžio na čitavih 30 godina. Među zemljama koje su na taj način oprostile dugove Nemačkoj bile su ne samo Irska, Italija, Španija nego i Jugoslavija i Grčka. Tada su, dakle, uprkos razaranju koje je tokom Drugog svetskog rata skrivila Nemačka – dugovi mogli da se smanje, čak i otpišu. A danas Nemačka, zaboravljajući pomoć koja joj je bila pružena od strane žrtava njene agresije, u EU diktira politiku koja uništava njene nekadašnje dobročinitelje.

[/restrictedarea] zaйm na kartu sročno bez otkaza