SIEPA ili kraljevstvo izmišljotina

Piše Marijana Milosavljević 

Prisustvujemo raspetljavanju scenarija oko SIEPA, svaki dan poneki novi detalj i lepo je znati kako su neki ljudi postali uspešni ali svima neki glas šapće da neće biti da je svo zlo ušlo u samo jednu instituciju i samo jednu partiju dok su svi ostali čisti….

Vlada Srbije imenovala je Vladimira Milenkovića za vršioca dužnosti direktora Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza – SIEPA, jer je doskorašnji direktor Božidar Laganin bio primoran da se povuče sa tog idiličnog mesta, u čijoj je zavetrini uživao tri godine. U tom periodu izmišljao je šta je hteo, i bio hvaljen („ jedna od najboljih državnih agencija ikada osnovanih u Srbiji“, tvrdili su mediji a ni Svetska banka nije imala kud – proglasila ju je jednom od najboljih pet svetskih agencija) jer živi u vremenu kada bilo ko uz pomoć uglednih prijatelja može da bude veliki ako ne pristane da ga realnost sputava.

 

Istina je – laž Laganin se, međutim, ne razlikuje od svojih mnogobrojnih kolega menadžera. On je samo činio ono što se od njega očekuje. Sva naklonost koju ima mora da bude upućena investitorima, jer se danas i kod nas kao i u svetu sticanje bogatstva vrednuje više nego bilo koja druga aktivnost. Što bi rekao Dejvid Malford koji je bio podsekretar za međunarodne poslove pri američkom trezoru u Bušovoj administraciji: „ Zemlje koje sebe ne učine atraktivnijim neće zadobiti pažnju investitora. To je kao kada devojka pokušava da osvoji momka. Ona mora da izlazi, da sredi frizuru, da se našminka…“

Lekcija je, što se SIEPA tiče, više nego ozbiljno shvaćena. Država je davala milione naših para da privuče investitore koji bi pokrenuli privredu i zadržali radnike bar na tri godine od preuzimanja firme. Političari se sa investitorima svakodnevno slikaju i smeše se dok pred kamerama potpisuju ugovore i govore o tome kako nam obezbeđuju bolju budućnost. Kako se kamere ugase, tako saznajemo da preduzeća uglavnom nikada nisu proradila, da radnici i dalje nemaju posao, da je nezaposlenih sve više…

Državni upravnici i politička sabraća se sve više ponašaju kao makroi globalnog kapitalizma. Kao da je neko primenjeno čitao roman „Korekcije“ Džonatana Frenzena koga su najugledniji američki kritičari 2001. godine proglasili romanom godine u SAD. Jedan od sporednih, ali izvanrednih likova je Litvanac, nekadašnji visoki funkcioner i vođa prozapadno orijentisane poslovne partije pod nazivom „Slobodnotržišna partija“  koji je naravno posle uspešne političke karijere izrastao u tajkuna. Evo kako on privlači strane investitore: „ … biće nagrađeni srazmerno svojim investicijama, individualnim oznakama njihovog ‘herojskog doprinosa’ tokom ‘tržišnog oslobođenja’ zemlje. Ako američki investitor pošalje 100 dolara, na primer, neka ulica u Vilnjusu (ne kraća od dve stotine metara) biće nazvana po njemu, za 5.000 dolara portret investitora (najmanji format 60 cm puta 80 cm – uključen i dekorativni pozlaćeni ram) biće izložen u Galeriji nacionalnih heroja, za 25.000 dolara će po investitoru trajno biti nazvana varoš sa najmanje 5.000 duša, a dobiće i ‘moderan higijenski oblik prava prve noći’ u skladu sa većinom preporuka Treće međunarodne konferencije o ljudskim pravima…“

Američko sociološko udruženje nagradilo je 1997. godine knjigu „Podsticanje poliarhije“  Vilijama Robinsona, za izuzetan naučni doprinos (Knjiga je kod nas prevedena prošle godine u izdanju biblioteke „Albatros plus“.) Ovaj autor primećuje da „ideologija fašizma 21. veka često počiva na iracionalnosti – obećanje da će se osigurati bezbednost i povratiti stabilnost ima emotivni, a ne racionalni karakter. Fašizam 21. veka je projekat koji ne pravi (niti ima potrebu da to čini) razliku između istine i laži“.

Vilijam Robinson potencira sličan scenario pohoda transnacionalnog kapitala svuda oko nas: „Nadnacionalne institucije kao što su MMF i Svetska banka postepeno pritiskaju nacionalne institucije u donošenju politika i globalnom menadžmentu. Što je pojedinačna država-nacija u podređenijem položaju u svetskom sistemu, to ima manje mogućnosti da se odupre spoljnim nametanjima. Da bi se nacionalna radna snaga učinila atraktivnom, a time i ‘pogodnom za prodaju’, treba osigurati najniže moguće plate i najviši nivo poslušnosti samih radnika“.

 

[restrictedarea]

Raspetljavanje scenarija Projektanti novog svetskog projekta mogu da budu zadovoljni. Što se nas tiče uspeli su potpuno. Malo ko ovde ne krije spremnost da se proda ili ima bolno saznanje sa kojim je odavno pomiren da će biti prodan. U stvari najgore je ostati neprodan. U međuvremenu daleko smo od bilo kakvog bunta jer glad parališe a mogla bi i da se pogorša. Političari navodno brinu o nama, ustaju u pet ujutro i već posle prve kafe jure za investitorima koji će nas spasti. Ako ne ove, sledeće godine sigurno. I sad kad su oni toliko rastrzani, kako da budemo nezahvalni i da ih grdimo što je postalo pravilo da preduzeća i naše živote uvaljuju u ruke ljudima sa živopisnim biografijama koji su hrabrost i fleksibilnost stekli, trepereći dok su pucali ili krali. A da nisu, kako bi nam pomogli?

Već neko vreme prisustvujemo raspetljavanju scenarija oko SIEPA, svaki dan poneki novi detalj i lepo je znati kako su neki ljudi postali uspešni ali svima neki glas šapće da neće biti da je svo zlo ušlo u samo jednu instituciju i samo jednu partiju dok su svi ostali čisti. Malo je zato iskreno začuđenih. Više je onih nerealnih koji bi voleli da se akcija ne obustavi dok se ministri i ministarstva dobro ne protresu, dok se agencije ne izvrnu naglavačke i popadaju svi pohlepni stranački paraziti koji ne znaju za dosta.

Kada su raskrinkani, ovi iz SIEPA tvrdili su u svoju odbranu da je zahvaljujući njima 55.000 ljudi dobilo posao a da je pokrivenost uvoza izvozom sa 45 odsto porasla na 73 odsto. Grmeli su da je, zahvaljujući angažovanosti njihove agencije i podsticajima koje je davala, Srbija dobila istorijski izvoz od preko milijardu dolara u julu tekuće godine.

Saša Radulović pak tvrdi da ni za jedno preduzeće kome je SIEPA odobrila subvenciju ne postoji podatak o kapitalu i broju zaposlenih u trenutku potpisivanja ugovora. Niko nikada u državi nije kontrolisao oko 240 preduzeća kojima su isplaćene subvencije. Među tim preduzećima su 163 aktivna projekta, 56 projekata u sistemu monitoringa održavanja broja zaposlenih i 22 projekta koja su formalno okončana.

U javnosti prezentovanim podacima o „oko 55.000 radnih mesta otvorenih na osnovu dosadašnjih ugovora potpisanih sa investitorima“  izostavljeno je da su u tu brojku uračunata nepostojeća, a ugovorena 8.162 radna mesta kod 35 investitora sa kojima je država raskinula ugovor o podsticajima. Takođe, od „preostala“ potencijalna 47.882 radna mesta, uračunato je i svih 31. 785 još uvek nepostojećih radnih mesta koja su investitori u obavezi da otvore u narednom  periodu prema 163 ugovorena aktivna projekta.

Nesporno je otvoreno 11.929 radnih mesta u 56 projekata u sistemu monitoringa održavanja broja zaposlenih i 4.168 u 22 projekta koja su formalno okončana. Iz navedenog se da zaključiti da je tih 16.097 novootvorenih radnih mesta daleko manje od prezentovanih 55.000.

Internom analizom u Ministarstvu privrede utvrđeno je da je bilo i slučajeva da je preduzeće ugašeno, svi zaposleni privremeno na jedan dan prijavljeni u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, da bi se odmah sutradan zaposlili kod investitora uz podsticaje. Tako su mnogi investitori, uz poklonjeno preduzeće, dobijali i značajnu finansijsku podršku države. Tako da se ne radi ni o svim zaista novim radnim mestima.

 

Fascinantni javašluk SIEPA je odmah nakon formiranja sadašnjeg Ministarstva privrede u septembru ove godine dostavila veliki broj izveštaja investitora koji treba da se kontrolišu, uz objašnjenje da to do tada nije rađeno, jer tadašnje Ministarstvo finansija i privrede nikada nije donelo Pravilnik o kontroli, koji je po Uredbi bilo dužno da donese. To potvrđuje fascinantan javašluk. Nacionalna služba za zapošljavanje nije kontrolisala sprovođenje ugovora sa investitorima u delu o zapošljavanju, dok Agencija za privatizaciju nije kontrolisala da li su ispunjene investicione obaveze. Uredbom je propisano da ministar treba da donese akt (pravilnik) kojim se uređuje pitanje kontrole, ali takav AKT Dinkić nikada nije doneo. Zašto? Po svemu sudeći, zato što investitori uopšte nisu uložili obećana sredstva u pogone (sopstvena sredstva u obećanom obimu) već su se pretežno oslonili na novac dobijen od države – podsticajna sredstva i onda bi kontrola na terenu i u poslovnim papirima pokazala da obećana investicija nije realizovana prema biznis planu koji su dostavili na konkursu za dodelu sredstava.

Inače, da bi investitor dobio pare – podsticaje od države, mora ugovorom da se obaveže da investira obećana sredstva (tačan iznos koji navede u biznis planu a može samo više od toga) i da zaposli broj radnika koji je obećao (jer se podsticaji dele prema novootvorenom radnom mestu). Onda te radnike ne sme da otpušta 3 godine od kada ih zaposli, što do sada niko nikada nije kontrolisao.

Takođe, bez ikakvih kriterijuma i merila opravdanosti, u 78 slučajeva izvršeno je aneksiranje osnovnih ugovora investitorima, produžavani rokovi za ispunjenje obaveza, menjan je način isplate podsticaja i naknadno vršena revizija ranije odobrenih investicionih projekata i biznis planova. Niko nije vodio računa ni o trošku kamata, jer investitori sredstva dobijaju unapred bez kamate.

Ministarstvo privrede aktiviralo je bankarske garancije u osam slučajeva u kojima investitori nisu izvršili ugovorene obaveze i time pokrenulo proceduru za povraćaj u budžet 1.404.000 evra. U mnogim drugim slučajevima nije moguće povratiti isplaćene subvencije u budžet, jer su banke koje su garantovale za ugovorene obaveze, kao što su Agrobanka, Razvojna banka Vojvodine, Privredna banka Beograd, u međuvremenu prestale da postoje. Odgovorna lica u državnim institucijama nisu blagovremeno pokrenula pitanje zamene garancija, niti su iste prijavili kao potraživanje u stečajnim postupcima.

Obaveza SIEPA, prema važećoj Uredbi Vlade Republike Srbije, bila je da prati garancije. Donedavno su sve garancije i dokumentacija fizički čuvane isključivo u prostorijama SIEPA i Ministarstvo privrede nije imalo uvid u njih do 1. novembra, kada je na zahtev Ministarstva izvršena zapisnička primopredaja garancija. Tada je konstatovano da je trenutno nenanplativo oko 20 garancija vrednih više od dva miliona evra. Sva ostala dokumentacija o svim projektima se takođe nalazi u SIEPA, tako da je jasno da je jedino ova agencija i mogla da vrši kontrolu.

Prepiska na visokom nivou

Ministarstvo privrede prvi put od septembra ove godine zahteva od investitora da dokumentuju poštovanje ugovora u trenutku podnošenja zahteva za isplatu podsticajnih sredstava. Ministarstvo je u više navrata od SIEPA zahtevalo da pre dostavljanja zahteva za transfer podsticajnih sredstava prekontroliše da li investitor odstupa od ugovorene obaveze, što je SIEPA odbijala da uradi tvrdeći da to nije njihov posao.

Ministarstvo privrede ponavlja da će poštovati sve zaključene ugovore u kojima su investitori ispunili obaveze za koje su dobili podsticaje. Za isplatu preuzetih obaveza na osnovu podsticaja za nova radna mesta u budžetu Ministarstva privrede za 2014. godinu predviđeno je oko pet milijardi dinara. U međuvremenu, odlučeno je da se ova Agencija gasi početkom sledeće godine zajedno sa Agencijom za licenciranje stečajnih upravnika.

U danu kada je direktor SIEPA zatražio razrešenje (filmski je odugovlačio – sednica vlade Srbije je kasnila oko sat i po) internetom su počeli da kruže službeni mejlovi njegovih zaposlenih. Oni raskrinkavaju rad SIEPA i sistem dodele podsticaja po političkom ključu. Kako „Pečat“ saznaje, zaposlena službenica iz SIEPA je na više adresa prosledila kopije 335 mejlova službene interne komunikacije u SIEPA i Ministarstvu finansija i privrede, koji u potpunosti demistifikuju rad te institucije i URS-a.

Policija i Tužilaštvo potvrđuju da u njima ima dosta mejlova – prepiske sa Mlađanom Dinkićem. Kako „Pečat“ saznaje, UKP je saslušao deo zaposlenih iz SIEPA, a saslušanja će se nastaviti narednih dana. Biće saslušani Mlađan Dinkić i svi značajniji njegovi saradnici – državni sekretari Aleksandar Ljubić  i Ivica Kojić iz URS-a.

Zaposleni u SIEPA se saslušavaju u vezi sa javnim nabavkama za fiktivne štandove SIEPA u inostranstvu, za unapred dogovorene javne nabavke, za crne fondove koje je prikupljao i trošio menadžment SIEPA, kao i za dodelu podsticaja pojedinim firmama po političkom ključu.

U sve je uključeno Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal koje nadzire ceo proces istrage.

„Pečat“ takođe saznaje da je od velike pomoći to što su zaposleni u SIEPA kooperativni prilikom saslušanja, kao i to što u istrazi pomažu i pojedini vlasnici privatnih firmi koji su učestvovali u fiktivnim transakcijama, pa sada zbog kvaliteta dokaza koje poseduje UKP prosto nema prostora za manipulaciju. Zanimljivo je da je Laganin u razgovoru sa policijom sve optužbe svalio na ranije Ministarsvo na čijem čelu su bili Mlađan Dinkić i državni sekretari Aleksandar Ljubić i Ivica Kojić iz URS-a.

Uprkos svemu, Mlađan Dinkić deluje prilično nehajno iako ga već poprilično steže sa svih strana. Nedavno je u svojstvu građanina proveo više od četiri sata na saslušanju u Upravi kriminalističke policije gde je dobio priliku da odgovori na pitanja u vezi sa poslovanjem Nacionalne štedionice. U javnosti se sve češće optužuje za zloupotrebe Fonda za razvoj i Nacionalnog investicionog plana. Dinkić pak izbacuje ozbiljne traktate o hegelovskoj neizbežnosti ogoljeno komercijalne politike i pruža javnosti obimna svedočanstva o predstojećem ekonomskom bumu – prosto sladostrasno uživajući u svom kraljevstvu čistih izmišljotina. Kada slušamo njega i njegove mentore iz MMF-a i Svetske banke, nameće se da je sledeća faza političke ekonomije prosvetljeni neotehnofeudalizam.

Zašto, po svemu sudeći, Mlađanu Dinkiću i njemu sličnim specijalno odabranim ekspertima verovatno ni u budućnosti neće dlaka s glave faliti? Da bi se odgovorilo na ovo pitanje, neophodno je da se ponovo vratimo naučnoj teoriji koju obrazlaže uticajni Vilijam Robinson.

Neoliberalizam je politički model čija je svrha da stvori uslove koji će pospešiti mobilnost transnacionalnog kapitala i globalne tokove proizvodnje i distribucije. Kako su se pojedine države i regije počele uključivati u globalni kapitalizam, postali smo svedoci uspona nove transnacionalno opredeljene elite, organizovane u poslovna udruženja, političke partije, građanske grupe, medije i slično, podržane programima političke intervencije SAD i zapadnih zemalja, koji se sprovode pod parolom „podsticanja demokratije“.

„Transnacionalni kapital koristi svoju moć da preuzme kontrolu nad državnim finansijama i nametne dalja odricanja većinskoj radnoj snazi, što dovodi do još većih društvenih nejednakosti i nedaća – koristi svoju strukturnu moć da ubrza demontiranje onoga što je ostalo od socijalnih davanja i sistema socijalne zaštite… Na zahteve onih koji su proterani sa tržišta rada i isključeni iz tokova proizvodnje, država ne odgovara proširenjem socijalne zaštite već zanemarivanjem“.

A to ne može svako. Mogu samo takvi poput Mlađana Dinkića. On već ima dostojne naslednike, ali procena inostranih moćnika je da Dinkićevo vreme nije prošlo. Uostalom, to se videlo posle njegove nedavne smene sa ministarske funkcije kada je preko noći postao savetnik prvog potpredsednika vlade koji ga je prethodno smenio. Jer niko nije tako slatkorečivo obziran u vreme predizborne kampanje i toliko hladnokrvno sklon zanemarivanju prethodno preuzetih obaveza kad dođe na vlast.

 

Sistem opasniji od oružja

Nikada Mlađan Dinkić neće sebi postaviti pitanje poput već pomenutog litvanskog junaka iz romana „Korekcije“ (reč je inače sinonim, u američkom engleskom, za ekonomsku recesiju): „Molili smo pomoć od MMF-a i Svetske banke. Budući da su nas oni podstakli na privatizaciju, možda ih zanima činjenica da je naša privatizovana nacionalna država sada zapravo postala zona poluanarhije, kraljeva podzemlja i neproduktivne poljoprivrede… Bogata moćna zemlja sročila je pravila po kojima mi Litvanci umiremo. Zašto bismo poštovali ta pravila“.

Na kraju, jedno ključno razmišljanje junaka Džonatana Frenzena koje verovatno muči svakog od nas, osim elite koja je potpuno ravnodušna: „Šta da radim kad smo napadnuti sistemom i kulturom a ne vojskom? Najbolja budućnost kojoj mogu da se nadam jeste da će moja zemlja jednog dana izgledati kao neka drugorazredna zemlja na Zapadu. Drugim rečima, sličnija ostalima… Koliko je samo bilo snažno naše litvansko osećanje dok smo mogli da upiremo prstom u Sovjete i govorimo – Ne, mi nismo takvi. Ali reći: Ne, mi nismo slobodno tržište, ne, mi nismo globalizovani – od toga se ne osećam kao Litvanac. Od toga se osećam glup i kao da živim u kamenom dobu. I kako sad da budem patriota, za koju pozitivnu stvar mogu da se založim, koja je pozitivna definicija moje zemlje?“

Za sada možemo da čujemo samo odgovore podvodača i glasnogovornika globalnog kapitalizma. Oni znaju.

[/restrictedarea]