Šetnja za Pajtića – opelo za Vojvodinu

Piše Branko Radun 

Kakve poruke sa sobom nosi protestna šetnja DS u Novom Sadu?

Pristalice DS su prošle nedelje prošetale gradskim ulicama Novog Sada kako bi iskazale protest zbog, kako su naveli, političkih hapšenja koje sprovodi vlast u Srbiji. Kolonu su predvodili bivši predsednik Boris Tadić i sadašnji potpredsednik DS Bojan Pajtić. Bez sumnje, ovaj protest nije organizovan samo zbog hapšenja Bore Novakovića, funkcionera stranke i bivšeg gradonačelnika Novog Sada, iako je i to, samo po sebi, zabrinulo vrh vojvođanskih demokrata. Razlog treba potražiti u činjenici da postoji ozbiljna bojazan da bi istraga  nekoliko korupcijskih afera mogla da dođe i do samog Pajtića. Ukoliko bi izostalo samo hapšenje, svesne su demokrate, rezultati istrage bi značajno uticali na rejting, i drugo, oslabili njegovu političku volju da odlaže prevremene izbore i time opstane na čelu vojvođanske administracije. Dok su mnogi spremni da zaključe da se „steže obruč“ oko Pajtića, te da sve ovo vodi u njegovu brzu smenu, nije mali broj onih koji u svemu prepoznaju dodatni pritisak da se raspišu pokrajinski izbori. Bilo kako bilo, sada je na potezu DS, to jest njegova dva „regionalna lidera“.

 

POVRATAK TADIĆA? No, ono što posebno budi pažnju jeste prisustvo Tadića i odsustvo Đilasa na ovoj „protestnoj šetnji“. Ma koliko opravdanje o „odsutnosti predsednika DS“ zbog službenog puta nekome zvuči uverljivo, prisustvo Borisa Tadića pak ne ostavlja dilemu da je reč o jasnoj političkoj poruci. Čini se da Pajtić time želi reći da on kontroliše DS u Vojvodini, da je on presudno doprineo dolasku Đilasa na čelo DS, te da on može da radi šta hoće. Njemu, iz toga proizilazi, šef očigledno nije Đilas, koji se, pritom, ne snalazi ni sa odborima južno od Beograda. Sada je DS „koalicija“ Đilasa i Pajtića ta koja može da potraje, ali i ne mora. Đilas mnogima deluje kao „Titanik“ koji tone i koga svi žele da napuste na vreme.

[restrictedarea]

Još jedna stvar je zanimljiva – ovo je i politička promocija Tadića koji je donedavno ostavljao utisak „čoveka koga su izradili mangupi“ i koji nema političke ambicije. No, sad on deluje kao neko ko je spreman da se ponovo vrati u igru na ovaj ili onaj način. Očigledno je da za ovako nešto ima barem uslovnu podršku domaćih i stranih centara moći koji imaju svoje interese za njegov „povratak“ na velika vrata. U samom vrhu DS traju previranja oko daljeg kursa stranke, i nemirenja sa padom popularnosti koja se u odnosu na prošlu godinu prepolovila. Đilasu je pošlo za rukom da za godinu dana unazadi stranku za deset godina, pa je u takvim okolnostima pitanje da li je DS stranka koja može da se konsoliduje i, kao alternativa vladajućoj koaliciji, vrati na političku scenu. Stoga su neki skloni da se ozbiljno pozabave temom povratka Tadića, kao manje lošim rešenjem.

No, šta je ovde problem? Značajnije pitanje od toga ko će biti predsednik DS, jeste savez Pajtić – Tadić koji je usmeren protiv Đilasa. Kako sada stoje stvari, Tadić ne može da se vrati na čelo DS jer Đilas kontroliše dobar deo stranke. To ipak ne znači da ne može da napravi kombinaciju sa nekim značajnijim igračem, pa tako, zašto da ne, i sa Pajtićem. Ovo bi značilo i cepanje stranke i osnivanje nove stranke (ili političkog saveza) koja bi bila locirana u Vojvodini.

 

NA RUBU „VOJVOĐANSKOG RUBIKONA“ Da li raspad DS, stranke koja je  toliko štete nanela narodu i nacionalnim interesima u proteklih desetak godina, treba da predstavlja nešto loše? Čini se da jeste loše, jer bi se tako stvorila prva jaka vojvođanska stranka koja ima ideologiju i resurse dovoljne da oslabi i federalizuje Srbiju. Pajtić na čelu „vojvođanskih demokrata“ sa resursima vlasti i podrškom stranaca, uz podršku manjina, ima kapacitet da formira jak autonomaški blok koji bi zagovarao čistu „vojvođansku politiku“, što bi vodilo novim podelama i destabilizaciji zemlje. To naravno ne mora obavezno da bude odmah i uvod u separatizam, ali sigurno vodi novom slabljenju države i promeni ustavnog poretka. Nije novost da je Pajtić i do sada imao stranku u stranci, ali posle cepanja stranke po teritorijalnom principu bio bi pređen „vojvođanski Rubikon“ koji bi nas kao društvo odveo u nove krize i sukobe. Takvim razvojem događaja bi i sam Pajtić bio maltene primoran da igra ulogu „vojvođanskog lidera“ i nastavi utabanim putem Mila Đukanovića čiji ga lobi inače podržava. Ovo jedino odgovara onima koji žele da oslabe Srbiju.

Stoga i oni iz vladajuće koalicije koji podržavaju dalje slabljenje i raspad DS treba da razmisle da li ono što je u nečijem političkom interesu može ponekad da bude u suprotnosti sa širim državnim interesom.

No, malo ko o tome ozbiljnije razmišlja. Kada jedan narod smetne sa uma šta mu je cilj i interes, te zaboravi ko je i ko su mu prijatelji i neprijatelji, obavezno silazi sa istorijske scene. Iako naš narod to u dobroj meri zna, elita je ili korumpirana ili igra za strance te se od nje ne može mnogo očekivati. Kako reče pesnik „ćeraćemo se još“.

[/restrictedarea]