Шетња за Пајтића – опело за Војводину

Пише Бранко Радун 

Какве поруке са собом носи протестна шетња ДС у Новом Саду?

Присталице ДС су прошле недеље прошетале градским улицама Новог Сада како би исказале протест због, како су навели, политичких хапшења које спроводи власт у Србији. Колону су предводили бивши председник Борис Тадић и садашњи потпредседник ДС Бојан Пајтић. Без сумње, овај протест није организован само због хапшења Боре Новаковића, функционера странке и бившег градоначелника Новог Сада, иако је и то, само по себи, забринуло врх војвођанских демократа. Разлог треба потражити у чињеници да постоји озбиљна бојазан да би истрага  неколико корупцијских афера могла да дође и до самог Пајтића. Уколико би изостало само хапшење, свесне су демократе, резултати истраге би значајно утицали на рејтинг, и друго, ослабили његову политичку вољу да одлаже превремене изборе и тиме опстане на челу војвођанске администрације. Док су многи спремни да закључе да се „стеже обруч“ око Пајтића, те да све ово води у његову брзу смену, није мали број оних који у свему препознају додатни притисак да се распишу покрајински избори. Било како било, сада је на потезу ДС, то јест његова два „регионална лидера“.

 

ПОВРАТАК ТАДИЋА? Но, оно што посебно буди пажњу јесте присуство Тадића и одсуство Ђиласа на овој „протестној шетњи“. Ма колико оправдање о „одсутности председника ДС“ због службеног пута некоме звучи уверљиво, присуство Бориса Тадића пак не оставља дилему да је реч о јасној политичкој поруци. Чини се да Пајтић тиме жели рећи да он контролише ДС у Војводини, да је он пресудно допринео доласку Ђиласа на чело ДС, те да он може да ради шта хоће. Њему, из тога произилази, шеф очигледно није Ђилас, који се, притом, не сналази ни са одборима јужно од Београда. Сада је ДС „коалиција“ Ђиласа и Пајтића та која може да потраје, али и не мора. Ђилас многима делује као „Титаник“ који тоне и кога сви желе да напусте на време.

[restrictedarea]

Још једна ствар је занимљива – ово је и политичка промоција Тадића који је донедавно остављао утисак „човека кога су израдили мангупи“ и који нема политичке амбиције. Но, сад он делује као неко ко је спреман да се поново врати у игру на овај или онај начин. Очигледно је да за овако нешто има барем условну подршку домаћих и страних центара моћи који имају своје интересе за његов „повратак“ на велика врата. У самом врху ДС трају превирања око даљег курса странке, и немирења са падом популарности која се у односу на прошлу годину преполовила. Ђиласу је пошло за руком да за годину дана уназади странку за десет година, па је у таквим околностима питање да ли је ДС странка која може да се консолидује и, као алтернатива владајућој коалицији, врати на политичку сцену. Стога су неки склони да се озбиљно позабаве темом повратка Тадића, као мање лошим решењем.

Но, шта је овде проблем? Значајније питање од тога ко ће бити председник ДС, јесте савез Пајтић – Тадић који је усмерен против Ђиласа. Како сада стоје ствари, Тадић не може да се врати на чело ДС јер Ђилас контролише добар део странке. То ипак не значи да не може да направи комбинацију са неким значајнијим играчем, па тако, зашто да не, и са Пајтићем. Ово би значило и цепање странке и оснивање нове странке (или политичког савеза) која би била лоцирана у Војводини.

 

НА РУБУ „ВОЈВОЂАНСКОГ РУБИКОНА“ Да ли распад ДС, странке која је  толико штете нанела народу и националним интересима у протеклих десетак година, треба да представља нешто лоше? Чини се да јесте лоше, јер би се тако створила прва јака војвођанска странка која има идеологију и ресурсе довољне да ослаби и федерализује Србију. Пајтић на челу „војвођанских демократа“ са ресурсима власти и подршком странаца, уз подршку мањина, има капацитет да формира јак аутономашки блок који би заговарао чисту „војвођанску политику“, што би водило новим поделама и дестабилизацији земље. То наравно не мора обавезно да буде одмах и увод у сепаратизам, али сигурно води новом слабљењу државе и промени уставног поретка. Није новост да је Пајтић и до сада имао странку у странци, али после цепања странке по територијалном принципу био би пређен „војвођански Рубикон“ који би нас као друштво одвео у нове кризе и сукобе. Таквим развојем догађаја би и сам Пајтић био малтене приморан да игра улогу „војвођанског лидера“ и настави утабаним путем Мила Ђукановића чији га лоби иначе подржава. Ово једино одговара онима који желе да ослабе Србију.

Стога и они из владајуће коалиције који подржавају даље слабљење и распад ДС треба да размисле да ли оно што је у нечијем политичком интересу може понекад да буде у супротности са ширим државним интересом.

Но, мало ко о томе озбиљније размишља. Када један народ сметне са ума шта му је циљ и интерес, те заборави ко је и ко су му пријатељи и непријатељи, обавезно силази са историјске сцене. Иако наш народ то у доброј мери зна, елита је или корумпирана или игра за странце те се од ње не може много очекивати. Како рече песник „ћераћемо се још“.

[/restrictedarea]