ROBERT HODEL /SLAVISTA/ – SRBIJA MOJ DRUGI ZAVIČAJ

Razgovarala Maja Radonić Fotografije Miloš Miškov

Kod vas postoji ogroman potencijal da se otvori književno tržište i da se stvori nešto zajedničko, jer se svi uzajamno razumeju. Čini mi se da podela na četiri državna jezika, ako računamo i crnogorski, radi protiv sopstvenog jezika. Oni koji kodifikuju nacionalne jezike rade protiv sebe

Nedavno je srpskoj javnosti predstavljen izuzetan poduhvat dr Roberta Hodela (1959) profesora Instituta za slavistiku Univerziteta u Hamburgu –  prevod poezije Momčila Nastasijevića na nemački, objavljen dvojezično u knjizi „Sind Flügel wohl“ (Krila li to?) u izdanju „Leipziger Literaturverlag“, koji je Hodelov kolega, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, dr Jovan Delić okarakterisao kao „prvorazredni događaj u nemačko-srpskim književnim i kulturnim vezama“. Hodel je preveo na nemački sedam Nastasijevićevih lirskih krugova, a u knjigu je uvrstio i prevod antologijske pripovetke „Zapis o darovima moje rođake Marije“ i čuveni programski esej „Za maternju melodiju“, i na taj način uveo jednog od najvećih (i najhermetičnijih) srpskih pesnika u evropsku književnost.

Vrsni poznavalac srpske literature i poezije, Robert Hodel je doktorirao na skazu N. S. Ljeskova i Dragoslava Mihajlovića, on je i autor antologije srpske poezije druge polovine 20. veka „Hundert Gramm Seele“ (Deset deka duše) kao i knjiga „Diskurs der (serbischen) Moderne“ (Diskurs (srpske) moderne) i „Slavische Literaturen“. U razgovoru za „Pečat“, ugledni slavista na tečnom srpskom jeziku objašnjava razloge zbog kojih nekadašnji srpskohrvatski jezički prostor posle raspada SFRJ naziva „štokavskim govornim područjem“, kako se mogu očuvati nacionalne kulture i jezici u vreme globalizacije, na koji način tradicijsko nasleđe postaje univerzalna vrednost i zašto vrednost i važnost literature nikada neće nestati, uprkos svemu. O sopstvenom angažmanu (i raspravama u koje je ulazio) zbog jednostrane crno-bele slike medijski kreirane na zapadu u vreme ratova 90-ih, nerado govori jer smatra da ima smisla govoriti samo tamo gde se ta slika stvarala, a svoj nemerljivi doprinos promociji srpske književnosti u evropskom kontekstu skromno smatra jednim od svojih zadataka – da „promoviše nedovoljno poznate a značajne autore koji se ne uklapaju u vladajući ideološki i politički diskurs ili nisu prevedeni“.

 

Rođeni ste u Švajcarskoj, u sredini u kojoj se mogu čuti različiti jezici, a opredelili ste se za slovenske jezike i literaturu. Šta vas je privuklo slavistici, na koji način ste odlučili da ona postane vaše životno profesionalno opredeljenje?

Odrastao sam u Švajcarskoj, u sredini u kojoj je normalno poznavanje više jezika, a kada sam išao u gimnaziju, dve godine pre mature, počeo sam da čitam Dostojevskog. Imao sam želju da ga čitam u originalu i počeo sam da učim ruski sa udžbenikom i magnetofonom. Slavistika mi je na početku studija na Bernskom univerzitetu bila sporedni predmet – studirao sam prve godine filosofiju i etnologiju, a kad sam dobio priliku da studiram godinu dana u Rusiji, prešao sam na slavistiku kao glavni predmet. Tako sam i počeo da učim druge slovenske jezike – srpskohrvatski i češki.

U periodu 1988/1989 boravili ste u Novom Sadu gde ste, između ostalog, odlično naučili srpski jezik?

Za Novi Sad sam se odlučio zbog Crnjanskog o kome sam tada pisao rad. Deo tog rada je Jovan Zivlak objavio u „Poljima“, što je za jednog studenta bio, razume se, veliki događaj. Za Novi Sad me vežu najlepše uspomene na studentske prijatelje, na profesore Miroslava Egerića i Vitomira Vuletića, na izlete na Ovčar, Kablar i Romaniju sa Planinarskim društvom „Železničar“, na fruškogorski maraton, na višejezičnost Vojvodine koja mi je bila bliska i u nekom smislu zavičajna. Mislim da je taj period bio preduslov za bavljenje vašom književnošću, jer bez identifikacije sa zemljom i ljudima nema dugotrajnog interesovanja.

[restrictedarea]

Vrstan ste poznavalac i tumač srpske literature, u doktorskoj disertaciji se bavite delom Dragoslava Mihajlovića koji je ujedno i Vaš dragi prijatelj. Kako biste odredili  mesto Dragoslava Mihajlovića u kontekstu evropske i svetske literature?

Uvek imam osećanje da nisam dosta čitao, da bi se trebalo duže baviti temama o kojima pišem. Na Dragoslava Mihajlovića me je uputio prof. Vuletić. Glavni interes u doktorskoj disertaciji je bio jezičko-filosofski: šta se dešava u književnom tekstu kad pripovedač ne govori književnim jezikom, već, kao što je to slučaj u romanu „Kad su cvetale tikve“, šatrovačkim govorom Dušanovca ili kosovsko-resavskim dijalektom („Petrijin venac“)? Polazeći od filozofije Vitgenštajna, može se tvrditi da u tim tekstovima dođe do konfrontacije dvaju „jezika“ (očekivanog standarda i realizovanog substandarda) a to znači, do konfrontacije dvaju načina mišljenja i dveju formi života. Način na koji čovek govori je i simptom toga kako misli i živi. Niti kod Vitgenštajna niti kod Mihajlovića nema pri tome nikakvog vrednovanja tih različitih „jezičkih igara“, nema „nadređene“ jezičke norme, jer pisac potpuno ulazi u govor i svet svog pripovedača. U tome vidim Mihajlovićev dubok humanizam. Jeste, on slika nepoznatu, perifernu stvarnost, ali ne kao pisac sa preovlađujućim etnološkim pogledom, već kao čovek koji je u stanju da nađe onu srž što je svim ljudima zajednička. Petrijin venac nije samo roman o nestaloj stvarnosti na Balkanu i o jakom ženskom liku u patrijarhalnoj sredini – Petrija je i simbol savremenog doživljaja života.

Prevođenje je jedan od najtežih i najzahtevnijih literarnih poduhvata, a vi ste upravo preveli sa srpskog na nemački jezik jednog od recepcijski „najtežih“ srpskih pesnika, zagonetnog i genijalnog Momčila Nastasijevića. Od kada se bavite Nastasijevićevom „maternjom melodijom“?

Za Nastasijevića sam se zainteresovao još za vreme studija i, mada ga nisam skroz razumevao, više intuitivno, nastavio sam da ga čitam i proučavam. Iako prevoditi Nastasijevića deluje kao ludost, nastao je prevod Sedam lirskih krugova, Zapisa o darovima moje rođake Marije i eseja Za maternju melodiju kao rezultat intenzivne saradnje sa Institutom za književnost i umetnost (pod direkcijom Vesne Matović) i Filološkim fakultetom Univerziteta u Beogradu. Tokom tri godine  prošao sam sa beogradskim kolegama nekoliko puta sva ta „tamna mesta“ koja su zagonetna, čak i nosiocima maternjeg jezika i stručnjacima književnosti, a kamoli strancu. Zahvaljujem Nedeljki Perišić, Dušanu Ivaniću, Milosavu Tešiću, Miodragu Matickom, a u Hamburgu, Ani Trkulji i Seadu Porobiću na kompetentnoj i strpljivoj pomoći.

Pored prevođenja, istovremeno sam pisao i teorijske članke o Nastasijevićevim motivima i stilu. U tom procesu se sve više pokazivalo, kao što je to već istakao Novica Petković, da se celokupno Nastasijevićevo stvaralaštvo može shvatiti kao jedan jedinstven tekst. Čitav niz motiva i postupaka se ponavlja u pesništvu, prozi i drami, tako da odgonetka jednog „tamnog mesta“ u muzičkoj drami može da služi kao ključ za analogno mesto u pesmi. Što sam se duže bavio njegovim pesničkim predelom, tim bolje sam se u njemu orijentisao. Da navedem samo jedan primer. U sedmoj pesmi ciklusa „Gluhote“ stih glasi „čudno me u proleti ovoj zima“. Ova eliptična konstrukcija je sačinjena prema kolokvijalnom obliku „strah me“ i varira se u raznim pesmama i proznim i dramskim tekstovima: „seta me“, „bol me“, „žeđa me“, „osama me“, „sudnje me“, „žal te“. U ovoj sintaksičkoj formuli sa više varijabila se i prepoznaje anvangardista. Nije slučajno da je Nastasijević u intervjuu iz 1930. godine samoironično primetio da se njegova poezija „ipak svodi na tehniku“. Odmah treba dodati: ako je to tako, onda je Nastasijević dostigao vrhunac tehničkog obrađivanja poetičkog materijala. U tom esnafu se može sa njim uporediti samo mali broj avangardista, Velimir Hlebnjikov, recimo, ili Pol Selan.

Da li je primer Momčila Nastasijevića jedan mogući model i putokaz na koji način se konkretno nacionalno, tradicijsko nasleđe transponuje na nivo univerzalnog umetničkog iskaza?

Svaki čovek ima negde svoj zavičaj, svoju socijalnu, porodičnu pozadinu, svoje detinjstvo što mu je drago ali što više nije stvarno, u koje se ne može više vratiti, osim pod uslovom regresije. Ta prošlost i zavičajnost, taj „tamni vilajet“ je izuzetno intenzivno prisutan kod Nastasijevića: u likovima, u motivima, u folklornim arhaizmima, u patrijarhalnim vrednostima (lirski subjekt se, na primer, žali da je „bezdetan“, „plod bez ploda“, kako glasi jedan stih pesme „Roditelju“). Otuda i potiče (pomalo) sentimentalan, melanholičan sloj njegove poezije.

Ali u isto vreme Nastasijević pretvara te predstave o iskonskom životu u pesnički materijal. On obrađuje svoju žuborli vodu, prisojkinju i rušnu seljanku u duhu neoprimitivizma futurista, kubista, ekspresionista i zenitista i time ih prebacuje u moderan svet. Rezultat te transformacije je ogromna tenzija između različitih svetova – između seoskog (skoro bukoličkog) i urbanog života, između metafizičke težnje i konkretne čulnosti, između porodične vezanosti i egzistencije osamljenog svetskog mislioca koji govori više jezika i svira više instrumenata, između zajednice i društva, između životnog mira i strukture (u terminologiji nemačkih sociologa).

Naime, u tom smislu se može razumeti Nastasijevićeva često ponovljena metafora o umetnosti: „Svima pripada samo ko je korenom duboko prodro u rodno tle. Jer, opštečovečansko u umetnosti koliko je cvetom iznad, toliko je korenom ispod nacionalnog.“ U toj formulaciji se zaista može naći putokaz, kako vi kažete, na koji način se u globalizovanom svetu nacionalno i tradicijsko može spojiti sa univerzalnim.

Koji naši pisci su prisutni i poznati u kontekstu evropske literature i da li je percepcija njihovog dela ograničena nedostatkom dobrih prevoda, ideološkim ili nekim drugim vanknjiževnim faktorima?

U 90-im godinama se kod nas pojačalo interesovanje za „štokavske“ književnosti, tj. za književnosti na štokavskom jezičkom području. Nemački čitalac je hteo da razume šta se događa u „regionu“ Evrope gde je besneo rat. Tri vrste književnih tekstova su bile u središtu pažnje: tekstovi koji su tematizovali posledice i uzroke rata, tekstovi koji su zastupali neku vrstu nacionalizma i time potvrđivali naše više-manje stereotipne predstave o „Balkanu“, i tekstovi koji su se suprotstavili nacionalističkim tendencijama. Autor koji se nije uklopio u ta tri politizovana diskursa bio je (sa malim izuzetkom) defokusiran. To se vidi čak i na primeru Ive Andrića. Najviše se kod nas govorilo o romanu „Na Drini ćuprija“ i o Pismu iz 1920. godine. Andrić jedne „Proklete avlije“ ili pripovedaka poput „Mustafa Madžar“, „Mara milosnica“, „Štrajk u tkaonici ćilima“ ili „Put Alije Đerzeleza“ skoro da nije postojao, a kroz spoj lirskog i epskog u  Đerzelezu, data je slika pesnika koji se ne snalazi u stvarnosti, kao u Bodlerovom „Albatrosu“, na primer.

Veoma cenite delo Bore Stankovića i postavljate ga veoma visoko u kontekst srpske književne tradicije, izvan uskih, često folklorističkih tumačenja njegovog dela. Šta čini osnovne vrednosti Stankovićevog dela i kako vidite njegovo mesto u evropskom kontekstu?

 

Ja vidim svoj zadatak i u tome da promovišem značajne autore koji nisu dovoljno zastupljeni zbog nepostojanja prevoda, kao što je jedan od ključnih srpskih pisaca, Bora Stanković. Meni se čini da je zadatak filologa da saznamo ono što još ne znamo.

Stanković je simptomatičan primer etnološki-folklorno usmerene recepcije „štokavskih“ književnosti. Naziv Nečiste krvi na nemačkom glasi Hadschi Gajka verheiratet sein Maedchen, dakle po svadbenoj pesmi „Hadži Gajka devojku udava“, koja je u 19. veku bila veoma omiljena u Vranju. Tim naslovom se Stankovićev degeneracijski roman, koji treba videti u okviru Zolinog romanesknog ciklusa „Rugon-Makarovi“, Uismansovog „Nasuprot“, Manovog „Budenbrokovi“ ili Golsvortijevog „Posednik“, pretvara u folklornu priču patrijarhalnog društva. Pikanterija je da je Nastasijević već 1926. godine bio ubeđen da Stanković, zajedno sa Ivanom Cankarom, predstavlja vrh jugoslovenskih pisaca sa početka 20. veka.

Raspad SFRJ u ratovima devedesetih doveo je do stvaranja nekoliko državnih jezika od jednog zajedničkog, zajedno sa novostvorenim državama, što je donelo, između ostalog, niz problema na katedrama za južnu slavistiku, usitnjavanja studijskih grupa, čak i njihovog gašenja. Kako ste na Univerzitetu u Hamburgu rešili taj problem i sačuvali jedinstvenu katedru?

Slažem se da je podela nekadašnjeg srpskohrvatskog jezika na tri ili četiri državna jezika dovela do gašenja južne slavistike na mnogim nemačkim univerzitetima. Moram vam reći da smo se mi iz pragmatičnih razloga opredelili za korišćenje svih državnih naziva jer bi opredeljenje za jedan bilo pogubno za jugoslavistiku. Ako neko kod nas hoće da studira slavistiku, a ima prijatelje iz Bosne ili Hrvatske, on to neće hteti, ako je naziv srpski, jer misli da je to nešto sasvim drugo, tako mu je rečeno… I tako su jednostavno nestali studenti. Nedavno smo i u Hamburgu odustali od naziva „srpskohrvatski“ i prešli smo zvanično na „b-h-s“, ali još uvek polazimo od jednog policentričnog jezičkog sistema i još uvek imamo dva lektora koji pokrivaju ekavicu i (i)jekavicu. Ja lično preferiram termin „štokavski“, ali odmah kažem brucošima da mogu nazvati taj jezik kako hoće. Ključna stvar je da li možete da čitate jednog autora u originalu ili ne, ako možete, to je jedno jezičko područje, kako god ga ko nazivao.

Kod vas postoji ogroman potencijal da se otvori književno tržište i da se stvori nešto zajedničko, jer se svi uzajamno razumeju. Čini mi se da podela na četiri državna jezika, ako računamo i crnogorski, radi protiv sopstvenog jezika. Oni koji kodifikuju te nacionalne jezike rade protiv sebe. U Austriji postoji vrlo izražena svest o tome šta je jedan austrijski autor. To, međutim, ne znači da se u predmetu nemački jezik u austrijskim gimnazijama, pored Grilparcera, Muzila i Handkea,ne čitaju i Gete, Friš i Gras.

Rekli ste nedavno da su nacionalni jezici u Evropi ugroženi dominacijom engleskog jezika, ne samo tzv. mali jezici, već i  nemački i francuski jezik. Kako se odvija taj proces i na koji način se nacionalni jezik i kultura mogu zaštititi i očuvati?

Po mome mišljenju, partikularizacija štokavskog govornog područja delimično je motivisana tendencijama globalizacije. Ekonomski jake regije – kao npr. severna Italija, Katalonija ili Baden-Virtemberg – teže ka većoj samostalnosti. One pokušavaju, takoreći, da se „desolidarišu“ od onih regija koje važe za slabije. Takvoj regionalnoj orijentaciji, međutim, ima smisla težiti samo onda ako ona istovremeno ima izgleda da se kompenzuje nekim internacionalnim povezivanjem. Kao što je poznato, SFRJ je bila obeležena pojačanim osamostaljenjem republika već u 70-im godinama, kada je unutrašnja robna razmena između bogatijih severnih republika i siromašnijeg juga ponovo počela opadati. I u odnosu na SFRJ nameće se, dakle, momenat „desolidarizacije“ kao motiv raspada.

Korelacija između globalizacije i regionalizacije ima i svoje jezičko lice, koje se može definisati kao „ekstendirana diglosija“: sa engleskim kao socijalno „višim“ varijetetom, koji je naučen na formalan način, i maternjim idiomom kao „nižim“ varijetetom, koji se pre svega koristi u svakodnevnim situacijama i čiji je stepen normiranja niži ili ima opadajuću tendenciju. Nije slučajno da Nemačka, s obzirom na opadanje broja onih koji uče nemački kao strani jezik, ulaže trenutno godišnje 315 miliona evra za potporu nemačkog jezika u inostranstvu. Nije ni slučajno da je Francuska pokrenula projekat „Galika“ u okviru koga je već učinjeno da su stotine hiljada knjiga i dokumenata (pretežno na francuskom jeziku) besplatno dostupni na internetu. Narasla je kod nas svest da treba sačuvati nacionalni jezik u svim stilskim funkcijama. Da navedem samo nekoliko podataka: u mnogim velikim firmama na nemačkom govornom području je engleski tzv. „corporate language“ – to znači da se kompletna spoljašnja i unutrašnja korespondencija odvija na engleskom. 2010. je savezna skupština predložila zakon prema kome treba da se u Nemačkoj sudski procesi odvijaju u potpunosti na engleskom. U prirodnim naukama se već davno pretežno publikuje na engleskom. Ima i sve više univerziteta koji podučavaju u celosti ili delimično na engleskom. Nije teško zaključiti da podela štokavskog govornog područja radi u prilog ekstendirane diglosije.

Istupali ste u svojoj sredini tokom rata protiv jednostrane crno-bele slike u medijima koja je za ratove na Balkanu okrivila jednu stranu – srpsku; na kakve ste probleme nailazili zbog toga?

Kada je počeo taj rat, počeo sam da pišem, i u jednom trenutku sam shvatio, ako pišem o tom ratu, čak i dobronamerno, pomažem određenoj slici tog prostora, a ovaj prostor se tamo vidi jedino u tom kontekstu. Zato sam se namerno odlučio samo za književnost da bih pokazao da ovde postoji i nešto drugo o čemu treba pisati. Pored toga, postoje strukture koje su izuzetno jake i koje ne dopuštaju da pišete onako kako vam se čini da treba i neće vas objaviti ako im se ne sviđa, ignorisaće vaš glas.

Za mene je taj rat bio velika deziluzija što se tiče čoveka, shvatio sam da se naša psiha nije razvila i da to može svuda da se desi pod određenim okolnostima i pod uticajem raznih faktora. Ja sam se tamo borio jer uvek tražim šta fali u nekom diskursu i uvek sam pitao za našu ulogu u tome. Stalno sam se svađao sa ljudima koji su imali  jednostran stav prema tim događajima, potpuno crno-belo viđenje, i koji nisu ništa znali o tome, ali svaki argument ima svoj kontekst, o tome mogu da govorim samo tamo. Nacionalizam kao osećaj pripadnosti zajednici postoji kod svakog čoveka, to je prirodno i u tom pogledu ja uvek vidim samog sebe, ako vidim nešto što nije u redu u drugoj zemlji i sa tim sam se pre svega borio, i naravno, tamo uvek ističem našu  pogubnu ulogu, ali ovde uvek govorim o uzrocima koji se ovde i nalaze. Ubeđen sam da se, pri tome, radi o dalekosežnoj identifikaciji sa zemljom, što dozvoljava i kritiku. Meni je izuzetno važno i drago da se ovde mogu ponašati kao kod kuće: tražim kontraargumente, ne slažem se sa besednikom, sumnjam u to što sam tvrdim…

Naša kultura i književnost nastajale su ukrštanjem i međusobnim preplitanjem različitih, često suprotstavljenih kultura, religija, čak i civilizacija. Pojedini tumači vide to kao problem i izvor stalnih konflikata, a kako vi gledate na srpsku literaturu iz tog ugla?

Nije sporno da srpska književnost, kao i ostale „štokavske“ književnosti, imaju ogroman, skoro neiskorišćen potencijal koji delimično potiče iz preplitanja različitih kultura – vizantijske, osmanske, austrougarske, italijanske. Najveći dometi književnosti za mene su Andrić, Stanković, Crnjanski, Nastasijević, Hamza Humo – oni imaju čulnost u pripovedanju koja je čarobna, malo lirska, melanholična, a snažno usmerena prema životu. To je možda najtipičnije za vašu književnost: senzitivnost ili čulnost je ovde uvek preobražena evropskom civilizacijom, to nikada nije direktan dodir sa tim orijentalnim svetom, to je kao da se gleda očima zapadne civilizacije, nema ničeg sirovog u tome.

Taj potencijal se može svakako uporediti sa kvalitetom južnoameričke književnosti. Popularnost umetnika poput Emira Kusturice, Gorana Bregovića ili Bobana Markovića u Hamburgu, pre svega kod studenata, jeste znak da ima smisla da se Srbija sistematski bavi promocijom svoje književnosti. A opet, želeo bih dodati da će uspeh  biti veći ako se to može ostvariti na osnovu potencijalnog domaćeg tržišta od 20 miliona govornika.

[/restrictedarea] zaйm na kartu onlaйn bez proverki kreditnoй istoriibыstrый zaйm do 100000gde možno vzяtь zaйm na kartu