Prećutana smrt i skriveno poreklo Milutina Baltića

Piše Ratko Dmitrović

Smrt poslednjeg narodnog heroja u Hrvatskoj ignorisana je sa ciljem da se slučajno, u ovim burnim danima – obeleženim novim talasom antisrpskog divljanja širom mile domovine – ne otvori pitanje suštine antifašističkog pokreta u Hrvatskoj. Od dana uspostave nezavisnosti, početkom devedesetih, u Hrvatskoj je srušeno više od tri hiljade spomenika i spomen-obeležja koja su podsećala na Drugi svetski rat

Krajem oktobra, četrdesetak dana pre nego što će napuniti 93 godine, u Zagrebu je umro Milutin Baltić. Mlađi nemaju pojma o kome je reč, stariji pamte to ime, mada ga već dvadeset i neku godinu niko u hrvatskoj javnosti nije spomenuo. Baltić je nekada, u Titovo vreme, a posebno nakon Brozove smrti, imao značajne političke funkcije u Hrvatskoj, uključujući jednogodišnji boravak u Kabinetu predsednika Predsedništva Socijalističke Republike Hrvatske, u periodu 1983/84. I šta je tu interesantno, reći će mnogi. Ništa posebno, osim što je Baltić bio poslednji narodni heroj države Hrvatske iz vremena Drugog svetskog rata, i što vest o njegovoj smrti nije objavio ni jedan medij te države, odskora  punopravne članice Evropske unije.

Ne bi se za tu smrt znalo ni danas da se putem elektronskih medija nije oglasila izvesna Jagoda Kljajić. Nju je činjenica da Hrvatska ignoriše smrt jednog narodnog heroja, i to poslednjeg, potpuno porazila. Ovde smo primorani da zaronimo u nacionalne vode, ne može se bez toga kad je reč o srpsko-hrvatskim poslovima, odnosima.

 

Ideološka frekvencija hrvatskih komunista Dakle, Milutin Baltić bio je Srbin, rođen u jednom selu nedaleko od Gline, varoši na Baniji. Jagoda Kljajić, penzionisana novinarka, ima iste korene, nacionalne i geografske, otuda njeno interesovanje za Baltićevu smrt, odnosno, za ignorisanje njegove smrti u hrvatskoj javnosti. Ali, Jagoda, kao ogromna većina Srba iz Hrvatske, posebno onih koji u Hrvatskoj žive, kao đavo od tamjana u  priči o Baltiću beži od suštine, od nacionalnog, srpsko-hrvatskih odnosa i srpstva, kao predznaka bez kog se priča ne može razumeti .

Zašto to radi ? Plaši se; nema hrabrosti; tako je odgojena; njen mozak davno je prilagođen ideološkoj frekvenciji hrvatskih komunista; žena je potpuno anacionalna; više drži do žutog lišća nego do naroda kome pripada po rođenju i korenima. Tačni su svi ponuđeni odgovori. Treba samo pročitati tekst i sve je jasno, posebno onima koji poznaju suštinu i karakter antifašističkog pokreta u Hrvatskoj, za vreme Drugog svetskog rata. Ipak, u  Jagodinom sočinjeniju postoji rečenica vredna velike pažnje. Glasi ovako: „Hrvatska se boji svoje antifašističke prošlosti, kao da je ukradena od tuđinaca“.

Kljajićeva nesvesno, opterećena prošlošću koju tumači na potpuno pogrešan način, možda i zarad potrebe da do kraja svesno hrani  iluziju na kojoj počiva ceo njen život, iluziju da je Jugoslavija bila idealna država, postavljena na spasonosnu formulu bratstva i jedinstva koju su, formulu, uništili nacionalisti – izvlači na površinu ogolelu istinu koju ona, rekoh, pogrešno objašnjava. Da, tačno je da se Hrvatska boji, stidi svoje antifašističke prošlosti, ali ne iz razloga na koje ukazuje Jagoda Kljajić, već zato što je Hrvatska „svoju“ antifašističku prošlost zaista ukrala. Od Srba.

 

[restrictedarea]

Ekskluzivno pravo Antifašistički pokret u Hrvatskoj, u Drugom svetskom ratu, nije državni, nacionalni pokret hrvatskog naroda, ne, ekskluzivno pravo na svojatanje te priče imaju Srbi iz Hrvatske. Do kapitulacije Italije, septembra 1943. godine, partizanske jedinice formirane na tlu Hrvatske, u procentu od preko 90 odsto, činili su Srbi. Politički komesari u srpskim brigadama i divizijama uglavnom su bili Hrvati, ali to je dodatak priči koji objašnjava nešto drugo, viši nivo manipulacije, velike igre jugoslovenskih, posebno hrvatskih komunista, okončane podelom Jugoslavije na štetu Srbije i Srba kao naroda. Vratimo se Baltiću, Jagodi Kljajić i njegovoj smrti koja je ništa više od novog dokaza da  se historija u Hrvatskoj mesi i modelira lakše nego plastelin. Začudo, uvek na štetu Srba.

Smrt poslednjeg narodnog heroja u Hrvatskoj, Milutina Baltića, ignorisana je sa ciljem da se slučajno, u ovim burnim danima – obeleženim novim talasom antisrpskog divljanja širom mile domovine – ne otvori pitanje suštine antifašističkog pokreta u Hrvatskoj. Od dana uspostave nezavisnosti, početkom devedesetih, u Hrvatskoj je srušeno više od tri hiljade spomenika i spomen-obeležja koja su podsećala na Drugi svetski rat. Ogromna brojka koja vapi za objašnjenjem.

Nijedno od tih obeležja nisu srušili Srbi, ne računajući onih desetak nastradalih u Krajini, za vreme postojanja Republike Srpske Krajine, od strane lokalnih bezumnika kojima se činilo da se na taj način bore protiv „komunjara“. Ovo, razume se, nije opravdanje, već pojašnjenje, ukazivanje na ružnu reakciju Srba, kad su shvatili da im je Titov komunizam, uz radnička odmarališta u Makarskoj i Novom Vinodolskom, radna mesta u industrijskim centrima, policijske uniforme i stanove po gradovima koji će im kasnije biti oteti, doneo još jednu ustašku državu.

Evropa ne pamti takav obračun sa antifašizmom, kakav smo videli i kakav još gledamo u suverenoj državi Hrvatskoj. Ta reakcija je podsvesna ali dubinska i potpuno izvorna; Hrvati u apsolutnoj većini antifašizam ne doživljavaju kao svoje prirodno stanje. Da je drugačije, sve bi još devedesetih bilo drugačije. I položaj Srba danas u Hrvatskoj bio bi drugačiji a i sami vidite kakav je taj položaj: bedan, drugorazredni, omalovažavajući. Srbima se ne dozvoljava čak ni njihovo pismo. To se u kulturnim i prosvećenim zemljama zove fašizam.

 

….I „slučaj“ Boljkovac Na jauk Jagode Kljajić u Hrvatskoj je reagovao samo Nenad Popović. Taj vam, siguran sam,  imenom, prezimenom i delom znači manje nego Milutin Baltić. Popović je pisac, pesnik, esejista, kritičar i izdavač, ima neku malu izdavačku kuću i povremeno se oglašava u hrvatskoj javnosti. Poreklom je Srbin a kako se danas izjašnjava o tome, u ovoj priči manje je važno. I on, očekivano, tambura po istoj žici kao Jagoda; Hrvatska beži od antifašizma, Tuđman je bio partizan, te ovako-te onako, ali nigde suštine priče. Nigde podatka da je Milutin Baltić bio Srbin.

Ako Srbi ( a Kljajićevu i Popovića svrstavamo među Srbe, uprkos svemu) beže od podsećanja na istinu da je antifašistički pokret u Hrvatskoj, u svojoj masovnoj predstavi, pojavnom obliku sa partizanskom kapom na glavi, suštinski bio srpski, onda se ne treba čuditi što, evo već godinama, službena hrvatska politika taj pokret u zemlji i u Evropi predstavlja isključivo kao nacionalni, hrvatski.

Inače, u  januaru ove 2013. godine, takođe u Zagrebu,  takođe u 93. godini, umro je Rade Bulat, Srbin po nacionalnosti, i on sa ordenom narodnog heroja u ormanu, isto kao i Milutin Baltić. Dva poslednja živa narodna heroja u Hrvatskoj bili su Srbi. Godinu dana pred smrt, Bulat je dočekao da mu u Zagrebu, sa službenih mesta prete podizanjem optužnice „zbog komunističkih zločina“.

Josip Boljkovac nije narodni heroj, napunio je 93 godine, živi u okolini Karlovca, Hrvat je po nacionalnosti, a pre nekoliko meseci dočekao je da ga policija privede na razgovor po optužnici da je krajem 1944. godine naredio likvidaciju grupe ustaša na Kordunu.

Ovde bi svaki protivnik gornje teze priveo Boljkovca kao dokaz da stvari u Hrvatskoj ne stoje kao što ih predstavljamo ali… Boljkovac je došao na udar dela hrvatske javnosti nakon što je pre dve godine objavio knjigu „Istina mora van“ u kojoj tvrdi da Srbija, odnosno Srbi 1990. godine nisu napali Hrvatsku, što je službeni stav Zagreba, već obrnuto; Hrvatska je napala svoje građane Srbe, koji su na taj način bili prinuđeni da uzmu oružje u ruke, da se brane. U retkim intervjuima, datim povodom knjige, Boljkovac, inače prvi ministar unutrašnjih poslova Tuđmanove Hrvatske, stalno je podsećao  na 1941. godinu, ustaška zlodela i činjenicu da je on, kao protivnih fašizma i ustaštva, spas našao pobegavši iz Karlovca u okolne šume gde su Srbi već imali svoje partizanske jedinice. Takođe bežanjem iz Karlovca na srpsku slobodnu teritoriju spasla se i porodica Slavka Goldštajna, jednog od još uvek živih hrvatskih antifašista.

Ima li šanse da se sačuva istina o suštini antifašizma na tlu Republike Hrvatske? Nema. Tu istinu više ne brane ni sami Srbi. Ni u Zagrebu ni u Beogradu.

[/restrictedarea]