Kada nekog krene, nama stane

Milorad Vučelić, glavni urednik

Kada nekoga krene, onda ga baš krene. Evo primera LDP-a. Prvo je od najviših funkcionera SNS-a proglašen jedinom „konstruktivnom opozicijom“ i poželjnim učesnikom i partnerom u Prinudnoj upravi u Beogradu, a i šire. A onda je stiglo još veće priznanje. Visoka članica Političkog saveta LDP-a Sonja Biserko je postala svedok hrvatske optužbe protiv Srbije na Međunarodnom sudu pravde u Hagu. Kao što je poznato, Srbija je optužena da je počinila genocid u Hrvatskoj početkom devedesetih. I dokaze za to sudu treba da podastre već pomenuta Sonja Biserko, članica Političkog saveta LDP-a i predsednica Helsinškog odbora.
Neka od razmišljanja na ovu temu Biserko je podelila sa našom javnošću, rekavši da su „u Srbiji na vlasti ljudi koji su taj rat vodili, koji su za njega odgovorni“. I to ilustruje konkretnim primerima: „…predsednik države, Tomislav Nikolić, bio je na ratištu; prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić je kao dobrovoljac ratovao oko Sarajeva…“. Upravo zbog toga je ova „vlast mnogo opresivnija“ nego prethodne i zbog toga je navodna i tobožnja hajka na nju mnogo opasnija. Mora se priznati da je ovo jedinstven oblik pokazivanja političke bliskosti i konstruktivne saradnje LDP-a sa vladajućom i najjačom političkom partijom.
Predsednik Vlade Ivica Dačić, koga je davno krenulo, pre nekoliko dana, neposredno posle posete SAD-u, tajno se sastao sa Fatosom Bitićijem, bratom one trojice braće Bitići, članova OVK koji su stradali na Kosovu u toku NATO agresije, i čvrsto mu obećao: „Naći ću ubice makar pala Vlada“. Neobično obećanje samo po sebi, ali ostaje pitanje zbog čega bi to pala Vlada, sem ako premijer ne sledi prethodno izrečene tvrdnje Sonje Biserko i ako i njega ne muče slične sumnje pa ih on onda dalje umnožava. Ili mu je – kao „onome ko je ratovao za Kosovo“- krivo što ga Biserkova preskače i pominje samo Nikolića i Vučića. A možda i on samo želi da proširi svoj već poslovično bezgranični koalicioni kapacitet i na LDP.
Ministarka Zorana Mihajlović je izjavila da „Jedan član Vlade radi protiv Srbije“. Dokaze za to pronašla je u diplomatskoj pošti. Javnost je počela da nagađa o kom se ministru radi, svesno previđajući da Mihajlovićka nije pomenula reč „ministar“ nego „član Vlade“. A članovi vlade su i premijer i potpredsednici. Vlada je očigledno sklona padu, jer ako je može srušiti Ivičina „besa“ data Fatosu, zašto onda Vlada ne bi pala ako nekolicina njenih članova rade direktno protiv interesa Srbije. Rad protiv interesa Srbije deo je već uhodanog kontinuiteta i u prethodnim vladama i za to je ne bi trebalo rušiti, ali ako je reč o ispunjavanju „bese“, to je već druga stvar. Besa je besa! Pogotovo onda kada je data Amerikancu šiptarskog porekla.
Ali nije samo LDP-u, baš kao i Čanku krenulo, krenulo je i drugima. Već jako dugo na rejting listama političkih stranaka u Srbiji nema SPO-a, ali ga zato ima na spisku poželjnih partnera za izbornu listu SNS-a. U čemu je onda tajna njegove magične privlačnosti, ostaje nam samo da naslutimo. Mogući odgovor je, verujući Vuku Draškoviću, da je reč o istovetnosti programa ove dve partije. Ili, tačnije rečeno, u tome što SNS sprovodi davnašnji program SPO-a! Dodamo li tome programsku bliskost vladajuće partije sa programom LDP-a, o čemu govore funkcioneri ove stranke, ispada da su glasači SNS-a, ne shvatajući do kraja o čemu je reč, glasali u stvari za ostvarenje programskih ciljeva SPO-a i LDP-a. Sumnjamo da je to podsticalo glasače na poslednjim izborima.

[restrictedarea] Doduše, istine radi, još su nam u toplom sećanju ona slatka očekivanja i ozarenost kojom je Drašković zračio posle prvog susreta sa Slobodanom Miloševićem, pa ne isključujemo mogućnost da se nešto slično dogodilo i posle susreta sa Aleksandrom Vučićem.
Kada su već poređenja u pitanju, možemo se prisetiti i onih situacija u kojima se pričalo da neke stranke i lideri postoje zbog toga da bi rekle ono što vlast misli i što bi volela da kaže, ali procenjuje da još nije vreme za to. Bilo kako bilo, Draškovića brine što Rusija „ne krije“ da je protiv ulaska Srbije u NATO. I pošto on bolje zna šta je za Rusiju dobro i od samih Rusa, on napominje: „Kao da im nije u interesu (Rusima) da u NATO-u, gde se sve odluke donose konsenzusom, imaju i Srbiju, državu koja nije nikada u svojoj istoriji bila protiv Rusije“. Dakle, mi treba da uđemo u NATO da bi ovu vojnu alijansu koja dokazano drži do konsenzusa, zaustavili kada ona krene u rat protiv Rusije!!!
Preporučujući se za mesto na izbornoj listi SNS-a, ili za ambasadora u SAD-u, Drašković oštro napada i nekadašnjeg predsednika SNS-a i sadašnjeg predsednika Republike Nikolića, jer „nema njegovog čvrstog proevropskog opredeljenja“.
Članstvo u NATO-u je za ovog pretendenta na izbornu listu SNS-a i „sigurna brana od moguće ukrajinizacije Srbije“. Srbija je, preko svoje vojske, na ovom tragu počela energično da raščišćava ruševine zgrada Generalštaba, koje su stradale od NATO bombardovanja Srbije. To se događa u neposrednoj blizini, to jest preko puta sedišta Srpske vlade. Zaboravlja se, i otvoreno se ignoriše činjenica da tu nije reč samo o ruševinama nego i o spomeniku žrtvama i stradanju u NATO agresiji. Da su naši političari išta od sveta videli, znali bi da bi delove ovih zgrada, koje su bile arhitektonski biseri, trebalo ugraditi i integrisati u projekte novih građevina na tom istom mestu. Da tako ugrađeni i konzervirani budu večiti spomenik, podsetnik i opomena za vo vjeki vjekov. Tako se radi u velikim i malim prestonicama. Ali ovde to ne bi bilo prihvatljivo Donaldu Trampu ako se reši da napravi hotel. Blago im upamet, što bi rekla jedna moja strina.
Opasnosti od „ukrajinizacije Srbije“ ili od skretanja sa EU puta bez alternative nema. Ko god je pratio svečanost povodom otvaranja radova na „Južnom toku“, mogao je videti da su mnoge uzvanice izgledale kao da su došle na pogreb svojim upravo preminulim težnjama. Ili na zadušnice i pokajanje. Možda je nekima od prisutnih ipak bilo nelagodno što ovom svečanom činu nije prisustvovao pravi i istinski utemeljivač ovog projekta, ondašnji srpski predsednik Vlade – Vojislav Koštunica, pa su zbog toga bili onoliko uzdržani. Ne verujemo da je o tome reč, ali valja to pomenuti.
U svakom slučaju više je radosti, entuzijazma, zadovoljstva i sreće kod mnogih bilo na svakoj livadi kada se polagao kamen temeljac za neku investiciju od tri miliona evra iz Luksemburga, a da o Nemačkoj i njenim investicijama i ne govorimo. A šta tek reći o onom ushićenju kada se dobije gumeni čamac od američkog ambasadora i kada to bude udarna vest na Javnom servisu.
Da je sve u najboljem redu na putu za EU bez alternative, pokazuje i poseta čelnika „nekonstruktivne“ opozicije iz DS-a Briselu. Oni su u sedištu EU jasno rekli da su deo opšteg konsenzusa vlasti, opozicije i naroda o potrebi ulaska u EU. Za njih je krajnje zanemarljivo što je podrška naroda ovom projektu daleko ispod pedeset odsto. Jer, i oni bi, po svemu sudeći, da se uključe na zajedničku EU listu, ili da postanu konstruktivni, tim više što su odavno NATO standarde proglasili najvišim i najboljim.
Koliko vidimo svima je krenulo, samo Srbija malo kleca. Ne nalazi sebe u opisanom galimatijasu, da ne kažemo neku težu reč. Njoj, i našim čitaocima, za utehu neka posluži čitanje, pored svih ostalih, tekstova čiji su autori Milorad Ekmečić i Vasilije Krestić. Tako mogu videti kako smo prevalili put od „tihog“ do „totalnog“ genocida. Pametnima i odgovornima bi to bilo dosta pa ne bi bauljali po stranputicama koje prete ponavljanjem stradanja. [/restrictedarea]