I Njegošu tajna – Njegoš je najviša

Prvi međunarodni naučni skup o Petru II Petroviću Njegošu

Piše Nataša jovanović

Međunarodni naučni skup povodom 200-godišnjice rođenja Petra II Petrovića Njegoša vratio je velikog pustinjaka Cetinjskog u kolevku Srpstva, tamo gde je Zavetom i zakletvom pripadao

Međunarodni skup pod nazivom „Od Kosovskog zaveta do Njegoševog makrokozma: Petar II Petrović Njegoš (1813-2013)“ u organizaciji Filozofskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici, u saradnji sa Kancelarijom za Kosovo i Metohiju, okupio je u Kosovskoj Mitrovici 80 naučnika iz svih važnijih naučnih institucija: SANU, Matice srpske, Vukove zadužbine, filozofskih i filoloških fakulteta kao i drugih važnih institucija u zemlji i inostranstvu. U dvodnevnom radu naučni istraživači osvetlili su Njegoševo delo sa lingvističkog, književnog, religijskog, filozofskog, istorijskog, sociološkog aspekta. Pozivu da na ovom skupu učestvuju odazvali su se Ivan Čarota iz Belorusije, Matija Bećković, Rajko Petrov Nogo, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i mnogi drugi.
Interdisciplinarni pristup, kako je istakla prof. dr Valentina Pitulić, pokazao je aktuelnost Njegoševe misli i neprolaznost njegovog duhovnog opusa. Pitulićeva je istakla da joj predstavlja zadovoljstvo što je skup o Petru Petroviću Njegošu održan baš u Kosovskoj Mitrovici, na Njegošev rođendan (po julijanskom kalendaru).
„Radovala nas je sama ideja da se skup održi na Kosovu i Metohiji, posebno što celokupno Njegoševo delo počiva na ideji Kosovskog zaveta. Očekivali smo da jubilej obeleže sve važnije institucije u zemlji, ali je „teret“, pao na „jednu slamku među vihorove“. Od samog početka nosila nas je želja da skup uspe i nijednog trenutka nismo sumnjali u to. Dogodilo se i to da se obeležavanje jubileja poklopi sa izborima na Kosovu i Metohiji. Izgleda da je Božja promisao htela da Njegoš bude sa nama kada nam je najpotrebniji. Imalo je to neki viši smisao. Posebno nas raduje činjenica da su tog dana sa nama bili predstavnici resornih ministarstava Vlade Republike Srbije, svih važnijih institucija u zemlji, kao i visoki predstavnici Crkve (mitropolit Amfilohije i vladika Teodosije). Simbolika je više nego očigledna“.
Ona je dodala da zahvalnost duguje učesnicima skupa koji nijednog trenutka nisu doveli u pitanje svoj dolazak na Kosmet i obeležavanje ovog važnog jubileja.
„Njegoš nas je sabrao. Na jednom mestu našli su se država, Crkva, akademici, profesori, studenti, roditelji, đaci Bogoslovije u Prizrenu… Ponosni smo i na goste i na domaćine koji su učinili sve da skup bude dostojanstven i na najvišem akademskom nivou. Ovo je još jedan pokazatelj da dobra volja i odgovornost pred vremenom u kojem živimo pomera sve granice. Što bi rekao Njegoš „neka bude što biti ne može“. I bilo je.“

[restrictedarea] Značaj obeležavanja ovog jubileja u Kosovskoj Mitrovici prepoznali su i učesnici i gosti skupa, složni u mišljenju da bi u ovom trenutku kada su se pred izbore 3. novembra kosovsko-metohijski Srbi podelili na one malobrojne koji su pristali da se povinuju odluci velikih sila i izađu na izbore, i ostale koji na to ne pristaju, jedino Njegoš mogao da presudi. Zato je ovom skupu nedostajao sam vladika Rade – da razdvoji „vjeru od nevjere“.

DRAMA SMISLA I SUKOBA OKO SMISLA A Kosovo – velikostradalište i velikosudilište ima kontinuitet srpskog stradanja. I kroz stradanje zavetovanje. Zavet, podseća prof. dr Dimitrije Kalezić sa Bogoslovskog fakulteta reč je dvojnog značenja: dva subjekta su u odnosu – koji pita i koji odgovara. „Zavjet za koji znamo u istoriji je Zavjet Boga i Čovjeka u raju. To je nastavljeno do Sinaja. Tu je Mojsije dobio tablice. Punoća Zavjeta je Hristos. U našoj tradiciji retko se pominje da je slovenska misija nastavak toga. Tu je i Svetog Save Savez, a njegov nastavak je Zavjet cara Lazara. Posle će doći Njegošev koji ga ojačava“. O živoj snazi kosovske tradicije, od narodne usmene tradicije do Njegoša, zapažen referat je imao Miodrag Maticki, naučni savetnik Instituta za književnost i umetnost i upravnik Vukove zadužbine.
„U bogatoj njegošologiji decenijama lebdi pitanje šta je to po čemu se Njegoš toliko izdvaja kada je reč o srpskom pesništvu. Na to pitanje pokušavano je da se dođe do odgovora preko Višnjića, koji pre svega pripada epskoj usmenoj tradiciji. To je, istovremeno, doprinelo da prevlada mišljenje da je Filip Višnjić pevač i pesnik. Iz ovoga sledi neminovno pitanje: šta je to suštinsko što povezuje Njegoša sa Višnjićem. Pokazano je mnogo toga po čemu on sledi Višnjićevo delo, da je za njega, kao i za Višnjića, Karađorđe ‚bič tirjanah‘, ‚besmrtnik koji iz mrtvijeh Srbe doziva‘, koji ‚dunu život srpskoj duši‘. Otuda Njegoš svoj Gorski vijenac posvećuje ‚Prahu Oca Srbije‘. Saša Knežević s pravom primećuje: ‚Ogledalo srpsko je i hronološki neposredno prethodilo Gorskom vijencu i jasno da u obje knjige provejava isti duh‘. Upravo stilizovana epska beseda doprinela je da se Njegoševo delo pokaže i prima kao nešto novo u srpskoj literaturi iako je, na prvi pogled, veoma blisko epici, tradiciji epske narodne pesme“.
Novo i gromadno u njegovom delu, objašnjava Maticki, jeste upravo na maestralan način oživljena usmenost, bolje reći forma najvišeg stepena usmenosti.
„To više nije samo kruna usmenosti vekovne tradicije epske pesme, u kojoj se pevač obraća grupi okupljenih slušalaca, već sublimirana usmenost dostojna da je pesnik prenese čitavom srpskom narodu. Nimalo slučajno u pesmi Boj na Čokešini Višnjić priziva Kosovsko predanje. Neda, majka najvećih junaka u tom boju, braće Nedića, poput Kosovke Devojke, danima obilazi razbojište i vinom zapaja one koji još nisu izdahnuli“.
Razmatrajući tumačenja, ideje i stavove filozofa, bogoslovskog pisca i antropologa Žarka Vidovića, Jovan Pejčić naglašava da je Njegoševo delo više od prelaza sa epskog načina egzistencije na duhovni vid nacionalnog postojanja, sa „kulta junaštva“ na „kult čojstva“, to jest da je trilogija Petra II Petra Njegoša – Luča Mikrokozma, Gorski vijenac i Lažni car Šćepan Mali ne društvena, već drama smisla i sukoba oko smisla.
„U teoantropološkom razumevanju Žarka Vidovića, vizija Njegoševa – to je uzvišena simfonija državno-crkvene sabornosti srpskog naroda, izlazak na pozornicu sveta i istorije koji poredak bivstvovanja razrešavaju u dimenziji čovekove bogoljudske prirode i krajnje sudbine“, istakao je u svom referatu Pejčić.
O Njegoševom shvatanju poezije mnogi su pisali dok se sam Njegoš ovim pitanjem bavio manje-više uzgred. I to, kako je primetio akademik prof dr Ljubomir Zuković, po pravilu, pesnički „dušom zapaljenom“, stavljajući u svoje misli i poglede o pesnicima i poetskom stvaranju „plamteće vrste“, odnosno pesme i stihove. Pa, ipak, iz tih njegovih misaonih iskrica – počev od one da se bez muke „pjesna ne ispoja“, da je najbolje kada junaci sa bojnih polja „prelaze u veselo carstvo poezije“, da oni tek onda shvataju smisao i veličinu svoga podviga kada to čuju od „vješta guslara“ do onoga da „svemogućstvo svetom tajnom šapti samo duši plamena poete“, te da je Bog istovremeno najveći pesnik … – moguće je sklopiti celovitu i jedinstvenu sliku Njegoševog pogleda na umetnost i poeziju, posebno, koja mu je bila najbliža.
„Zanimljivo je da je Njegoš najneposrednije svoje misli o poeziji izneo u pismu austrijskom pesniku Augustu Franklu takoreći sa samrtničke postelje, dok mu telo izmoždeno dugotrajnom bolešću ‚strada i stenje‘, a ‚duša se vije u olujama‘. Tu on kaže da je za njega poezija ‚iskra tajanstvena‘, pa zato, naglašava, nikad nije mogao ‚razabrati ali je ona iskra besmrtnoga ognja, ali je burna klapnja, čedo burnog podnebija našeg‘“, napominje Zuković.

TAJNA PUSTINJAKA Jeziku Njegoševog pesničkog opusa posebnu pažnju posvetio je prof. dr Jovan Delić. „U vrlo ambiciozno pisanoj knjizi Za i protiv Vuka“, napominje Delić, „Meša Selimović izlaže svoje poglede na jezik, na Vukovu reformu i polemike oko nje, na prednosti i značaj te reforme, ali i na njene domete i ograničenja“.
„Jezik bi trebalo da bude sposoban da izrazi misaone i metafizičke uzlete, religijske zanose, snove i fantastiku, apstraktno i nevidljivo, emocije i unutrašnji čovekov život, svu duhovnu mnogostrukost čovekovu. Zato je Njegoš Selimovićev ideal: on je jedini uspevao da obuhvati nebo i zemlju. Zato će Selimović reći da ‚u 19. veku postoji niz dobrih pisaca, ali samo jedan Njegoš‘“.
Uzimajući u obzir izvanjezičke, u prvom redu istorijske i društvene faktore koji su uticali na nastanak i jezičku fizionomiju dela – princip postojanosti/nepostojanosti, prof. dr Mitra Reljić razmatra uz pomoć metode teolingvističke analize.
„Jedan od ključnih naglasaka hrišćanske hijerarhije vrednosti – razlikovanje Dobra i Zla u Njegoševoj Luči mikrokozma odnosi se na upozoravajuće sučeljavanje postojanosti same Božje Ispostasti (Ličnosti), nebeskih mirova, te onih ljudi koji na sebi čuvaju pečat Njegove tvoračke sile – s jedne, i nepostojanosti kao osnovnog uzroka greha i gubitka ličnosti – s druge strane. U meri u kojoj postojanost vere vodi spasenju, duhovnoj i crkvenoj sabornosti, te očuvanju celovitosti ljudskog roda, naroda, porodice i svega Bogom stvorenog, nepostojanost u istoj meri rađa otpadništvo, neuređenost, haos, anarhiju i prokletstvo. Ishod jednog i drugog, pesnik, između ostalog, i ne slučajno predstavlja na planu metaforičko-simboličkog variranja imenice – lik, obraz“.
Šef Katedre slovenske književnosti Beloruskog državnog univerziteta u Minsku, akademik MSA i inostrani član SANU, Ivan Čarota, proučavajući hronološkim redom pisma vladike Njegoša od 1830. do 1835. godine prati formiranje Njegoševog slovenofilstva. Građa kojom se služio omogućila mu je da iz proučavanja izvede zaključak da prirodno osećanje pripadnosti slovenstvu kao superetnosu kod Njegoša prerasta u važan elemenat sistema pogleda na svet, pa apstraktni sadržaj ideje slovenske uzajamnosti postaje sasvim konkretan.
Vladar, vladika i pesnik, tražio je odgonetanje. I posle svih odgonetanja, kako je to zabeležio Matija Bećković, tajna pustinjaka Cetinjskog ostaće bez konačnog odgovora, ali nam ni takav odgovor neće biti neophodan. „Jer ‚čovjek čovjeku tajna je najviša‘ i ako to zna, to je i najviše što čovek može znati. Sam Njegoš, nije znao kakvu tajnu je nosio i prenosio. I Njegošu tajna – Njegoš je najviša“.
Naučni skup u Kosovskoj Mitrovici osvetlio je Njegoša sa lingvističkog, književnog, religijskog, filozofskog i sociološkog aspekta. Ipak, zanimljiva je činjenica da niko od 80 učesnika skupa nije pokušao da rasvetli ulogu 17-godišnjeg naslednika kuće Petrović, koji je, obrevši se na tronu, protiv sebe imao velike sile, unutrašnje podele, nasilnu islamizaciju, krvnu osvetu i plemenske dogme, te državu koju je trebalo stvarati. Iako važan, održan u trenutku dok traje drama kosovsko- metohijskih Srba, skup nije odgovorio na pitanje ko će sada isterati „gubu iz torine“.
Možda je lik vladara Njegoša ostao u senci vladike i pesnika Rada zato što ga je danas teže nego ikada citirati. Ko danas može da ponovi njegove reči: „Nek se ovaj vijek gordi nad svijem vjekovima…“

[/restrictedarea]