И Његошу тајна – Његош је највиша

Први међународни научни скуп о Петру II Петровићу Његошу

Пише Наташа јовановић

Међународни научни скуп поводом 200-годишњице рођења Петра II Петровића Његоша вратио је великог пустињака Цетињског у колевку Српства, тамо где је Заветом и заклетвом припадао

Међународни скуп под називом „Од Косовског завета до Његошевог макрокозма: Петар II Петровић Његош (1813-2013)“ у организацији Филозофског факултета у Косовској Митровици, у сарадњи са Канцеларијом за Косово и Метохију, окупио је у Косовској Митровици 80 научника из свих важнијих научних институција: САНУ, Матице српске, Вукове задужбине, филозофских и филолошких факултета као и других важних институција у земљи и иностранству. У дводневном раду научни истраживачи осветлили су Његошево дело са лингвистичког, књижевног, религијског, филозофског, историјског, социолошког аспекта. Позиву да на овом скупу учествују одазвали су се Иван Чарота из Белорусије, Матија Бећковић, Рајко Петров Ного, митрополит црногорско-приморски Амфилохије и многи други.
Интердисциплинарни приступ, како је истакла проф. др Валентина Питулић, показао је актуелност Његошеве мисли и непролазност његовог духовног опуса. Питулићева је истакла да јој представља задовољство што је скуп о Петру Петровићу Његошу одржан баш у Косовској Митровици, на Његошев рођендан (по јулијанском календару).
„Радовала нас је сама идеја да се скуп одржи на Косову и Метохији, посебно што целокупно Његошево дело почива на идеји Косовског завета. Очекивали смо да јубилеј обележе све важније институције у земљи, али је „терет“, пао на „једну сламку међу вихорове“. Од самог почетка носила нас је жеља да скуп успе и ниједног тренутка нисмо сумњали у то. Догодило се и то да се обележавање јубилеја поклопи са изборима на Косову и Метохији. Изгледа да је Божја промисао хтела да Његош буде са нама када нам је најпотребнији. Имало је то неки виши смисао. Посебно нас радује чињеница да су тог дана са нама били представници ресорних министарстава Владе Републике Србије, свих важнијих институција у земљи, као и високи представници Цркве (митрополит Амфилохије и владика Теодосије). Симболика је више него очигледна“.
Она је додала да захвалност дугује учесницима скупа који ниједног тренутка нису довели у питање свој долазак на Космет и обележавање овог важног јубилеја.
„Његош нас је сабрао. На једном месту нашли су се држава, Црква, академици, професори, студенти, родитељи, ђаци Богословије у Призрену… Поносни смо и на госте и на домаћине који су учинили све да скуп буде достојанствен и на највишем академском нивоу. Ово је још један показатељ да добра воља и одговорност пред временом у којем живимо помера све границе. Што би рекао Његош „нека буде што бити не може“. И било је.“

[restrictedarea] Значај обележавања овог јубилеја у Косовској Митровици препознали су и учесници и гости скупа, сложни у мишљењу да би у овом тренутку када су се пред изборе 3. новембра косовско-метохијски Срби поделили на оне малобројне који су пристали да се повинују одлуци великих сила и изађу на изборе, и остале који на то не пристају, једино Његош могао да пресуди. Зато је овом скупу недостајао сам владика Раде – да раздвоји „вјеру од невјере“.

ДРАМА СМИСЛА И СУКОБА ОКО СМИСЛА А Косово – великострадалиште и великосудилиште има континуитет српског страдања. И кроз страдање заветовање. Завет, подсећа проф. др Димитрије Калезић са Богословског факултета реч је двојног значења: два субјекта су у односу – који пита и који одговара. „Завјет за који знамо у историји је Завјет Бога и Човјека у рају. То је настављено до Синаја. Ту је Мојсије добио таблице. Пуноћа Завјета је Христос. У нашој традицији ретко се помиње да је словенска мисија наставак тога. Ту је и Светог Саве Савез, а његов наставак је Завјет цара Лазара. После ће доћи Његошев који га ојачава“. О живој снази косовске традиције, од народне усмене традиције до Његоша, запажен реферат је имао Миодраг Матицки, научни саветник Института за књижевност и уметност и управник Вукове задужбине.
„У богатој његошологији деценијама лебди питање шта је то по чему се Његош толико издваја када је реч о српском песништву. На то питање покушавано је да се дође до одговора преко Вишњића, који пре свега припада епској усменој традицији. То је, истовремено, допринело да превлада мишљење да је Филип Вишњић певач и песник. Из овога следи неминовно питање: шта је то суштинско што повезује Његоша са Вишњићем. Показано је много тога по чему он следи Вишњићево дело, да је за њега, као и за Вишњића, Карађорђе ‚бич тирјанах‘, ‚бесмртник који из мртвијех Србе дозива‘, који ‚дуну живот српској души‘. Отуда Његош свој Горски вијенац посвећује ‚Праху Оца Србије‘. Саша Кнежевић с правом примећује: ‚Огледало српско је и хронолошки непосредно претходило Горском вијенцу и јасно да у обје књиге провејава исти дух‘. Управо стилизована епска беседа допринела је да се Његошево дело покаже и прима као нешто ново у српској литератури иако је, на први поглед, веома блиско епици, традицији епске народне песме“.
Ново и громадно у његовом делу, објашњава Матицки, јесте управо на маестралан начин оживљена усменост, боље рећи форма највишег степена усмености.
„То више није само круна усмености вековне традиције епске песме, у којој се певач обраћа групи окупљених слушалаца, већ сублимирана усменост достојна да је песник пренесе читавом српском народу. Нимало случајно у песми Бој на Чокешини Вишњић призива Косовско предање. Неда, мајка највећих јунака у том боју, браће Недића, попут Косовке Девојке, данима обилази разбојиште и вином запаја оне који још нису издахнули“.
Разматрајући тумачења, идеје и ставове филозофа, богословског писца и антрополога Жарка Видовића, Јован Пејчић наглашава да је Његошево дело више од прелаза са епског начина егзистенције на духовни вид националног постојања, са „култа јунаштва“ на „култ чојства“, то јест да је трилогија Петра II Петра Његоша – Луча Микрокозма, Горски вијенац и Лажни цар Шћепан Мали не друштвена, већ драма смисла и сукоба око смисла.
„У теоантрополошком разумевању Жарка Видовића, визија Његошева – то је узвишена симфонија државно-црквене саборности српског народа, излазак на позорницу света и историје који поредак бивствовања разрешавају у димензији човекове богољудске природе и крајње судбине“, истакао је у свом реферату Пејчић.
О Његошевом схватању поезије многи су писали док се сам Његош овим питањем бавио мање-више узгред. И то, како је приметио академик проф др Љубомир Зуковић, по правилу, песнички „душом запаљеном“, стављајући у своје мисли и погледе о песницима и поетском стварању „пламтеће врсте“, односно песме и стихове. Па, ипак, из тих његових мисаоних искрица – почев од оне да се без муке „пјесна не испоја“, да је најбоље када јунаци са бојних поља „прелазе у весело царство поезије“, да они тек онда схватају смисао и величину свога подвига када то чују од „вјешта гуслара“ до онога да „свемогућство светом тајном шапти само души пламена поете“, те да је Бог истовремено највећи песник … – могуће је склопити целовиту и јединствену слику Његошевог погледа на уметност и поезију, посебно, која му је била најближа.
„Занимљиво је да је Његош најнепосредније своје мисли о поезији изнео у писму аустријском песнику Аугусту Франклу такорећи са самртничке постеље, док му тело измождено дуготрајном болешћу ‚страда и стење‘, а ‚душа се вије у олујама‘. Ту он каже да је за њега поезија ‚искра тајанствена‘, па зато, наглашава, никад није могао ‚разабрати али је она искра бесмртнога огња, али је бурна клапња, чедо бурног поднебија нашег‘“, напомиње Зуковић.

ТАЈНА ПУСТИЊАКА Језику Његошевог песничког опуса посебну пажњу посветио је проф. др Јован Делић. „У врло амбициозно писаној књизи За и против Вука“, напомиње Делић, „Меша Селимовић излаже своје погледе на језик, на Вукову реформу и полемике око ње, на предности и значај те реформе, али и на њене домете и ограничења“.
„Језик би требало да буде способан да изрази мисаоне и метафизичке узлете, религијске заносе, снове и фантастику, апстрактно и невидљиво, емоције и унутрашњи човеков живот, сву духовну многострукост човекову. Зато је Његош Селимовићев идеал: он је једини успевао да обухвати небо и земљу. Зато ће Селимовић рећи да ‚у 19. веку постоји низ добрих писаца, али само један Његош‘“.
Узимајући у обзир изванјезичке, у првом реду историјске и друштвене факторе који су утицали на настанак и језичку физиономију дела – принцип постојаности/непостојаности, проф. др Митра Рељић разматра уз помоћ методе теолингвистичке анализе.
„Један од кључних нагласака хришћанске хијерархије вредности – разликовање Добра и Зла у Његошевој Лучи микрокозма односи се на упозоравајуће сучељавање постојаности саме Божје Испостасти (Личности), небеских мирова, те оних људи који на себи чувају печат Његове творачке силе – с једне, и непостојаности као основног узрока греха и губитка личности – с друге стране. У мери у којој постојаност вере води спасењу, духовној и црквеној саборности, те очувању целовитости људског рода, народа, породице и свега Богом створеног, непостојаност у истој мери рађа отпадништво, неуређеност, хаос, анархију и проклетство. Исход једног и другог, песник, између осталог, и не случајно представља на плану метафоричко-симболичког варирања именице – лик, образ“.
Шеф Катедре словенске књижевности Белоруског државног универзитета у Минску, академик МСА и инострани члан САНУ, Иван Чарота, проучавајући хронолошким редом писма владике Његоша од 1830. до 1835. године прати формирање Његошевог словенофилства. Грађа којом се служио омогућила му је да из проучавања изведе закључак да природно осећање припадности словенству као суперетносу код Његоша прераста у важан елеменат система погледа на свет, па апстрактни садржај идеје словенске узајамности постаје сасвим конкретан.
Владар, владика и песник, тражио је одгонетање. И после свих одгонетања, како је то забележио Матија Бећковић, тајна пустињака Цетињског остаће без коначног одговора, али нам ни такав одговор неће бити неопходан. „Јер ‚човјек човјеку тајна је највиша‘ и ако то зна, то је и највише што човек може знати. Сам Његош, није знао какву тајну је носио и преносио. И Његошу тајна – Његош је највиша“.
Научни скуп у Косовској Митровици осветлио је Његоша са лингвистичког, књижевног, религијског, филозофског и социолошког аспекта. Ипак, занимљива је чињеница да нико од 80 учесника скупа није покушао да расветли улогу 17-годишњег наследника куће Петровић, који је, обревши се на трону, против себе имао велике силе, унутрашње поделе, насилну исламизацију, крвну освету и племенске догме, те државу коју је требало стварати. Иако важан, одржан у тренутку док траје драма косовско- метохијских Срба, скуп није одговорио на питање ко ће сада истерати „губу из торине“.
Можда је лик владара Његоша остао у сенци владике и песника Рада зато што га је данас теже него икада цитирати. Ко данас може да понови његове речи: „Нек се овај вијек горди над свијем вјековима…“

[/restrictedarea]