Holivud u fekalijama

Piše Nikola Stojanović

Punih sto godina Holivud dominira i svestrano maltretira publiku čitave planete šarenim lažama i još šarenijim iluzijama snova, odnosno jeftinim trikovima. A publika prećutno prihvata prevaru čak i kada mu ne veruje!

Zabluda sustiže zabludu! U pitanju je začarani krug, kao Mebijusova traka. Vrlo je jednostavno da proverite: uzmite metar papirne trake širine dva santimetra, spojite lepkom početak i kraj, a onda makazama rasecite punom dužinom traku napola. I šta dobijete? Ne dve odvojene kružne trake dužine jedog metra i širine jedan santimetar, već jednu kružnu traku dvostruke dužine, dakle, od dva metra i upola manje široku, znači, jedan santimetar! Uradili ste to svojim rukama, a ne verujete sopstvenim očima! Čula, izmedju ostalog, zbog toga postoje – da nas zavaravaju, rekli bi cinici.

Naravno, u pitanju je trik. Jednostavan, ali laicima nedostupan: to je trenutak lepljenja trake. Prepuštate nekom da vam pomogne i on samo izvrne jedan od krajeva trake naopačke, što niko ne primećuje! Čak i da primeti, ne bi poverovao da je to uzrok neobičnog efekta čarolije!

Upravo se navršilo stotinak godina od početka formiranja Holivuda, širom planete poznatog pod nazivom „tvornica snova“. Osvajanje američkog Zapada okončalo se na sofisticiran način – preseljenjem celokupne filmske industrije sa Istočne obale (Njujork, Nju Džerzi) u Kaliforniju (Los Anđeles) početkom druge decenije prošlog veka. Razlozi su bili profani: obilje sunca, neophodnog za snimanje tadašnjih filmova, i mnogo niži porezi i takse za novu delatnost. Prvi svetski rat, koji je tada pustošio Evropu, pomogao je promućurnim američkim pionirima filma da uspostave najmoćniju imperiju u okviru „sedme umetnosti“. Punih sto godina Holivud dominira i svestrano maltretira publiku čitave planete šarenim lažama i još šarenijim iluzijama snova, odnosno jeftinim trikovima. A publika prećutno prihvata prevaru čak i kada mu ne veruje!

U ČEMU JE PARADOKS? Lakoverna publika prihvatila je sintagmu „fabrika snova“ kao simbol industrije iluzija, dakle organizovan sistem ulepšavanja stvarnosti koja je okružuje. Holivudske gazde lukavo su ovu sintagmu upotpunile nadgradnjom „američki san“, koja je ranije stvorena, a i dan-danas zamajava prostosrdačne i naivne ljude sa svih kontinenata.

Svi znamo šta podrazumeva „američki san“ – ubeđenje da je Amerika obećana zemlja, gde svako ima šansu da ostvari životni cilj i gde sve zavisi od individualnih sposobnosti. Da budemo pošteni, iako je Holivudom carevala ideologija profita, bosovi su bili pod pritiscima sa dve strane: kako udovoljiti prohtevima publike, ali i američke administracije,odnosno centrali u Vašingtonu.

Tu upravo nailazimo na zabludu broj jedan. Mnogi će reći: „Čekaj malo, to je zemlja najveće demokratije, kakve veze ima Vašington sa Holivudom? Nije to Sovjetski Savez, rigidna partijska ideologija, Centralni komitet i komesari…“ Žao mi je, moraću da ih razočaram: pandani ovih pojmova drmaju Holivudom od samih početaka. Imate čudesni paradoks: dok Holivud učvršćuje vladavinu producentskih magnata, kojima omču oko vrata stežu banakari-finansijeri i administratori-cenzori, u Sovjetskom Savezu cveta filmska avangarda tokom dvadesetih godina prošlog veka, koja će uvesti film definitivno u kategoriju umetnosti (Ejzenštejn, Pudovkin, Dovženko). Ejzenštejnova „Oklopnjača Potemkin“ (1925) svojim humanim sadržajem i revolucionarnom formom predvodila je superiorno pohod.

U isto vreme u Holivudu se okončava „vladavina reditelja“ koju je oličavao Dejvid Grifit („Rađanje jedne nacije“1915, „Netrpeljivost“ 1916.) a prohibicija i raspad viktorijanskog mentaliteta ljuljaju moral filmske prestonice. Skandali se ređaju jedan za drugim „kao na filmskoj traci“. Administracija u Vašingtonu reaguje i šalje u Holivud „komesara“, Vilijama Hejsa, zvanog Poštar (jer je bio u vladi zadužen za komunikacije) da preuzme kontrolu morala. Udruženje producenata i distributera „demokratski“ ga bira za predsednika (1922) i on će u nekoliko mahova naredne dve decenije donositi Produkcione zakone, poznate pod imenom Hejsovi kodeksi, u stvari rigorozne cenzorske norme od kojih su neke imale podrazumevajući smisao(zabrana prikazivanja nasilja nad maloletnim licima, skarednosti i opscenosti) a neke su bile bez pokrića (poljubac može da traje najduže tri sekunde, nikakav kontakt između različitih rasa nije dozvoljen, supružnici ne mogu nipošto biti u istom krevetu itd).

[restrictedarea]

NENADANI UDARCI Krajem treće decenije prošlog veka Ameriku je uzdrmala Velika ekonomska kriza, a Sovjetski Savez stezala sve čvršća ruka „hazjaina“ Josifa Visarionoviča. Pometnju u sedmoj umetnosti, podjednako na obe strane, izaziva tehnološki prelazak na zvučni film. Uz sve to, na „američki san“ atakuje i porast organizovanog kriminala, što još više pojačava oprez holivudskih cenzora, a u sovjetskom filmu dovodi do uvođenja komesara zaduženih za učvršćivanje „kulta ličnosti“, gušeći entuzijazam avangarde.

Međutim, izvesne analogije karakterišu obe produkcije. Dok je u Sovjeta proklamovan „socijalistički realizam“ kao estetička i programska osnova, kod Amerikanaca je to „didaktički idealizam“ stavljen u funkciju Ruzveltove politike „nju dila“. Od tada se javljaju i podudarnosti pojedinih rediteljskih prosedea sa nazorima vladajuće američke administracije, odnosno aktuelnih predsednika. Konkretno, jedan od prvih u Holivudu bio je Frenk Kapra (1897-1991) povezan sa Ruzveltovim idejama obnove američkog entuzijazma kroz duh „optimističkih komedija“ prožetih didaktičkom kritikom društvenih negativnosti.

Sovjeti su, osim naglašenog afirmisanja socijalističkih dogmi, bili opravdano zabrinuti, naslućujući opasnost od užasavajućih pretnji novog ratnog sukoba, i usmeravali su propagandu ka samoodbrani („Aleksandar Nevski“, 1938). Uzalud je Ejzenštejn ispisao jasno upozorenje na kraju filma. Do retardiranog firerovog mozga nije doprlo.

Za to vreme Holivud je pevao, svirao i plesao, koristeći zvuk da unapredi „američki san“ kroz novostvoreni žanr mjuzikla. Oskari su pljuštali i za Kaprine pedagoške poeme, u kojima se dobroćudna poštenjačina suprotstavlja predstavnicima društvene moći („Gospodin Dids ide u grad“,1937). Krajičkom svesti „tvornica snova“ je pratila i ružnu stvarnost u Americi, ali su potencijalni žanr gangsterskog filma iz vaspitnih razloga ubrzo pretočili u policijski i detektivski film. Iz ovih razloga, uz uticaje francuskog poetskog realizma i nemačkog kameršpil filma, nastaje uskoro američki film noar. Radi se o niskobudžetnim produkcijama koje su bile indirektna kritika socijalne krize u Americi. Detektivi su po pravilu posrednici u radnji, u čijem središtu su marginalci, očajnici i prestupnici. Negde iz pozadine holivudski moguli dodvoravali su se nacističkom režimu u Nemačkoj. Iako su bili mahom Jevreji, nisu želeli da se zameraju potencijalno ogromnom tržištu, ukoliko Hitlerova koncepcija prevlada. Za svaki slučaj!

VRUĆI I HLADNI RATOVI Naporedo sa film noarom pojavio se i harizmatični Orson Vels sa remek-delom „Građanin Kejn“ (1941) kojim žigoše američki model plutokratije. Njegova stvaralačka sudbina biće amblemska za Holivud: dok je iz Evrope (a kasnije iz celog sveta) „usisavao“ najtalentovanije stvaraoce i prilagođavao ih sebi, sopstvenog neprilagodljivog genija Holivud je oterao u beli svet, u pečalbu. Odmah zatim (1952) doslovno je iz Amerike najuren još jedan genije: Čarli Čaplin, kojega je Edgar Huver dugo sumnjičio da je „komunjara“.

Bio je to vrh ledenog brega koji je neposredno pre toga okovao Holivud, strukturisan od antikomunističke histerije i paranoje, a poznat je u istoriji filma kao „lov na veštice“. Opet je iz Vašingtona stigao izaslanik, ozloglašeni senator Džozef Mekarti da bi formirao Odbor za antiameričku delatnost, usmeren protiv najprogresivnijih i najslobodoumnijih stvaralaca u Holivudu. Sovjetski kultur-komesar Andrej Ždanov je bio bleda verzija dželata iz američkog Senata. Posledice njegovog frenetičnog ludila bile su poražavajuće: na stotine filmskih poslenika, stvaralaca i umetnika bile su ponižavajuće saslušavane, otpuštane s posla, zatvarane i proganjane. Mnogi su izvršili samoubistvo, neki su nestali bez dokaza, a neki pobegli u Evropu da se nikada više ne vrate (reditelj Džozef Louzi u Englesku, a Žil Dasen čak u Grčku gde se oženio glumicom Melinom Merkuri).

Paranoja i histerija oduvek su karakterisale američki mentalitet, kako na javnoj sceni, tako i u privatnoj sferi. Holivud je poput ogledala verno odražavao sliku mentaliteta. Ne bežeći od osnovne teme koja je formirala američku naciju, od kontinuiranog nasilja, tražio je alibi da opravda ili bar motiviše tri Magnum Crimena  u istoriji civilizacije koje su počinili Amerikanci: genocid nad Indijancima (radi osvajanja teritorija) eksploataciju crnaca (radi ekonomskog uspona) atomske bombe bačene na Japance (radi sticanja vojne premoći). Hladnoratovskom euforijom podržavali su vašingtonsku administraciju koja je podupirala vojnu industriju, a zajedno su sačinjavali nerazmrsivi krug interesa!

Sve je započelo mamurnog jutra 10. maja 1945. godine kada su se, posle trijumfalnog grljenja i ljubljenja, američki i sovjetski vojnici rastreznili a general Paton predložio da se istog časa krene na Sovjete, jer su potencijalno opasniji od nacista! Sovjeti su pre toga izgubili blizu 26 miliona stanovnika u ratu, a Amerikanci oko pola miliona vojnika na dalekoistočnim i evropskim frontovima! Ali, to su bile gole cifre i statistički podaci koji zapadne saveznike ni u čemu nisu obavezivale. Od tog trenutka krenuo je Hladni rat i nadmudrivanje u gomilanju oružja, uključujući i nuklearno. Poznat je vic iz tog vremena: „Oni imaju oružje kojim mogu da unište planetu deset puta, a mi samo sedam puta!“ Izuzimajući retke primere hrabrih i samosvesnih stvaralaca, u Holivudu su nastojali da sistematski podržavaju hladnoratovsku paranoju!

Amerika se u Prvi svetski rat uključila tek u poslednjoj ratnoj godini, kada je procenila ko je mogući dobitnik, ali je u Drugom svetskom ratu na scenu aktivno stupila, sticajem okolnosti, mnogo ranije, još 1941. Holivud je udarne snage bacio u središte filmsko -propagandnih interesa, pa su Džon Ford, Frenk Kapra i Džon Hjuston predvodili ekipe dokumentarne serije „Zašto se borimo?“ a takođe su angažovani kao supervizori ili reditelji propagandnih igranih filmova. Ako je stupanje Amerike u ovaj rat još uvek pod velom tajne o mogućoj zaveri, onda u vezi sa okončanjem rata i bacanjem dve atomske bombe na Japan dileme ne postoje! Japan je već bio prihvatio mirovne pregovore u Moskvi, ali je Americi bilo važnije da učvrsti status najmoćnije vojne sile. To je overila krvlju preko 200.000 nevinih žrtava Hirošime i Nagasakija. Naknadne patnje i posledice da ne spominjemo.

PRAŠUMA PORAZA Amerikanci od vremena Građanskog rata početkom sedme decenije 19. veka nikada nisu vodili rat na svojoj teritoriji. Neostvarene kolonijalističke pretenzije kompenzovali su odbranom sopstvenih interesa širom planete. Prva zabluda u vezi sa tim bio je rat u Koreji koji se završio pat-pozicijom i podelom na Severnu i Južnu Koreju. Ali, preuzimanje štafetne palice rata u Vijetnamu od nemoćne Francuske, početkom šezdesetih, koštaće Ameriku jednog od najsramnijih poraza u istoriji arogantnih civilizacija!

Holivud se prema ovoj temi dugo odnosio eskapistički ili neuverljivo propagandistički. Godinama posle očiglednog poraza! Retki izuzeci bili su filmovi sa alegorijskim sadržajem, kao što je „Divlja horda“ (1969) Sema Pekinpoa, gde se tema tretira kroz motiv podrške meksičkim revolucionarima, ili „Mali veliki čovek“ (1970) Artura Pena, koji govori o surovom pokolju nad američkim Indijancima. U proratnoj propagandi prednjačio je zadrti američki desničar, glumac Džon Vejn, koji je režirao veoma loš film „Zelene beretke“ (1968).

Već smo zapazili još jednu holivudsku specifičnost: podudarnost autorskih prosedea sa nazorima vladajuće administracije, odnosno pojedinih predsednika. U svoje vreme Džon Frankenhajmer bio je proglašen za tipičnog vizionara Kenedijeve Amerike („Sedam dana u maju“1964, antiratni politički triler) a u vreme Niksona došlo je do bekstva autora u okultno, mračno, telepatsko („Isterivač đavola“, Fridkin, 1973) i u filmove katastrofe. Uskoro sledi Karterova epoha, sa čijim namerama je povezan film „Bliski susreti treće vrste“ (Spilberg,1977) gde se u duhu Karterovog pacifizma veliča opšte zemaljsko i kosmičko bratstvo. Isti Spilberg, skoro tri decenije kasnije, pod uplivom predsednika drugačijih nazora (Buš i Klinton) režira film sa potpuno suprotnim predznakom „Rat svetova“ (2005). Da li je u pitanju udvoričko podilaženje vladajućoj ideologiji ili samo gola pohlepa za ostvarivanjem profita preko oportunističkih sadržaja? Verovatno kombinacija jednog i drugog!

Popuštanje cenzorskih stega učinilo je da se od sedamdesetih godina u holivudskim filmovima neprestano kočijaški psuje i glagol „fuck“ nikako ne silazi sa usana najvećih filmskih zvezda! Do tada smo bili ubeđeni da smo mi narod koji koristi taj glagol najviše na svetu! Ovo koincidira i sa popuštanjem stega u vezi sa vijetnamskim temama. Tako su doskorašnje tabu-teme izazvale najznačajnije stresove u eskapističkoj ideološkoj poziciji američkog filma. Stidljivi nagoveštaj dao je osrednji holivudski zanatlija Hol Ešbi tipičnom melodramom zaodentom u aktuelno postvijetnamsko ruho „Povratak ratnika“ (1978) a zatim sledi pretenciozna epska melodrama „Lovac na jelene“ (1978) u kojoj Majkl Ćimino razvija kontroverzne ideje povezane sa vijetnamskom tragedijom. Njegovi junaci su ruski imigranti odani Americi, a izmaštani prizori trpljenja torture od vijetkongovaca isforsirano su prenaglašeni. Preživeli junaci pevaju na kraju američku himnu, što stvara otužan efekat na svakog iole osvešćenog gledaoca! Rečju, iz svakog kvadrata ovog filmskog zamešateljstva izbija očigledna ksenofobija!

SUPROTNI PREDZNAK  Neki reditelji pokušali su da svemu daju suprotan predznak, a predvodio ih je Frensis Kopola sa ambicioznim projektom „Apokalipsa danas“ (1979) u kome je (na osnovu romana Džozefa Konrada „Srce tame”) pokušao da objedini holivudsku epsku tradiciju sa elementima andergraund estetike i psihodelije, što mu je samo delimično pošlo za rukom. Međutim, svi filmovi, implicitno ili otvoreno, prikazuju ili priznaju nespornu činjenicu: poraz. Pre svega vojni, a zatim, delimično, i moralni.

Slabljenje cenzorskih stega najpre je otvorilo široko polje upotrebe glagola „fuck“, a on zatim ustupa mesto jednoj jedinoj ogavnoj reči: „sranje“! Ako uključite televizor usred nekog američkog filma, dočeka vas prva replika: „Sranje!“ Sledi druga: „Sranje, sranje!“, najzad i treća: „Sranje, sranje, sranje!“ I to je to: biti scenarista u Holivudu podrazumeva sposobnost da varirate ovu imbecilnu repliku! Ako tome dodate još dve varijacije: „Džizes Krajst!“ , odnosno: „O, Gad!“, a zatim i: „Aj lav ju!“, odnosno: „Aj lav ju tu“, vi ste položili ispit za holivudskog scenaristu ili bar pisca dijaloga!

Ovo nije teško obrazložiti ni sa sociopsihološkog stanovišta! Šezdesete su bile u znaku „seksualne revolucije“, pa je glagol koji se bavi prednjom stranom ljudskog tela prirodno dominirao. Onda su naišle neobuzdane osamdesete i devedesete, kada dominaciju preuzimaju pozadinski segmenti ljudskog tela, a iz toga proističe opsesija LGBT estetikom i odgovarajućim psovkama! Tako je Holivud konačno doslovno utonuo u fekalije krajnjeg besmisla u devedeset procenata produkcije! Za divno čudo, iako opsesivno opterećeni erotikom i seksom, pisci televizijskih sitkoma donekle održavaju i brane čast scenarističkog metijea(?) u Holivudu („Bostonski advokati“, „Dva i po muškarca“).

Otkud proističe ova bizarnost? Pa, iz činjenice da su filmski producenti neuki i neobrazovani probisveti, koji ili postavljaju tvrde zahteve scenaristima ili ih sami koriguju, menjaju i prilagodjavaju sopstvenom primitivizmu. Stalno spominjanje Boga i Ljubavi u holivudskim filmovima je pouzdan znak da Amerikancima hronično nedostaje i jedno i drugo: i božje i ljudske ljubavi!

IZUZECI OD PRAVILA  U svakoj sredini, pa i u Holivudu, uvek su opstajali gordi pojedinci koji nisu dozvoljavali da potonu sve ladje digniteta i kvaliteta! Uz večitog disidenta Roberta Altmana, koji plastično odslikava šizofrenu Ameriku u nizu zajedljivo-satiričnih filmova (od „Bufalo Bila i Indijanaca“ iz 1976, u kome žigoše sistematsko istrebljenje domorodaca i to baš na 200-godišnjicu SAD, do „Kratkih rezova“ iz 1993, u kojem tretira svu moralnu izopačenost savremenog američkog društva i srednje klase) tu je i Lorens Kazdan sa briljantnim filmom „Veliki kanjon“ (1991) „vizijom sveta bez nasilja i klasnih razlika“, jer će inače „Amerika utonuti u provaliju koja razdvaja bogate od siromašnih, privilegovane od obespravljenih, baš kao u Veliki kanjon!“ Njima se pridružuju Oliver Stoun, bespoštedni kritičar američke paranoje, kao i dokumentarista Majkl Mur sa svojim ubojitim komentarima na račun korporativne Amerike. Stoun je najpre bio dobrovoljac rata u Vijetnamu, a onda je u postraumatskom šoku načinio antiratni pamflet „Vod smrti“ (1986) ovenčan Oskarom, pa još sadržajnije kritike sumanute Amerike u filmovima „Rođen 4. jula“ (1989) „JFK“ (1991) „Rođene ubice“ (1994). Majkl Mur je sve kreativne karte bacio na sto dokumentarnog pristupa, ali njime je manipulisao svesno, sa namerom da oslabi korporacijsku i kapitalističku viziju Amerike: „Kuglanje za Kolumbinu“ (2002, atak na slobodu nošenja i korišćenja vatrenog oružja) „Farenhajt 9/11“ (2004, traktat o mogućoj zaveri kao pozadini napada na Njujork) „Kapitalizam: ljubavna priča“ (2009, sa jasnim aluzijama na svetsku krizu koju prouzrokuje sam princip kapitalističkog privređivanja).

Posebno se izdvaja Terens Malik, osobeni autor u širim razmerama i njegov neveliki ali specifičan opus. Počev od „Pustare“ (1973) preko „Božanstvenih dana“ (1978) i „Tanke crvene linije“ (1998) do „Drveta života“ (2011) on gradi jedinstveno autorsko delo koje odudara od američkih stereotipa i najbliži je evropskom geniju Andreju Tarkovskom. U jezgri njegovog pristupa je duhovna supstanca, jedna vrsta religiozne posvete i emocionalnog utapanja u apsolut vere. Radi vrlo retko i ne mari za publicitet i kritiku, ne pojavljuje se na festivalima i ne prima nagrade, čak ni vrhunske. Zaista, redak slučaj u svetu atraktivnog medija filma, posebno na Zapadu!

HOLIVUD I SRBI

Holivud, shodno merkantilnoj poziciji, nije imao nikakav razlog da bude naklonjen Srbima tokom devedesetih kada je imperijalna administracija odlučila da su joj dotični samo smetnja i prepreka! U ovom nedeljniku objavljene su već opsežne i sadržajne analize na tu temu. Međutim, velika je zabluda da nas ujedinjena Evropa neće! Naravno, iza te Evrope, jadne i ponižene, stoje interesi SAD, a krajnji interes jeste Evropa sa Srbima, ali poniženim, pokorenim i potčinjenim Srbima! Tu se krije sva mudrost savremene globalne politike! Imperiji trebaju podanici, a ne prkosnici!
Kako se sam Holivud ponaša u novoj situaciji? Vrlo prilagodljivo, naravno! Nekada su iz Vašingtona slali emisare (Hejs, Makarti) koji su u oblandama pokušavali da ostvare ciljeve administracije, a sada se direktno CIA i Pentagon upliću u koncepte holivudskih projekata! Bez zazora i stida! Mnogo gore nego u najgorim Staljinovim vremenima!
Krajnje bezočno su krenuli na Srbiju, zatim na Irak, Libiju, Egipat i Siriju. Onda je proces njihove osionosti najzad naišao na zastoj! Pojavila se sila koja može da im se suprotstavi! Pogledajte koji je jadni odgovor na dostojanstveno suprotstavljanje njihovom beščašću! Od predsednika Amerike pa naniže počela je da se širi samohvalisava fama o „američkoj izuzetnosti“! Možete misliti! „Izabrana nacija“! Zar u podrazumevanoj mentalnoj ograničenosti ne shvataju koliko su blizu ponižavajućem poređenju sa nacional-socijalističkim idejama umno poremećenog istomišljenika?
To nije bilo baš tako davno! Još su sveža sećanja kako je sve završilo! Slučaj Snouden i kompromitujuća afera sa špijuniranjem najvernijih saveznika u Evropi samo potvrđuju i produbljuju (čini se – neizbežni) moralni sunovrat Amerike. Holivud je opet zatečen u sudbinskoj dilemi: ili eskapizam kroz sve riskantnije megalomanske blokbastere sa specijalnim efektima, ili priklanjanje ideologiji političkog bespuća i potonuće?

[/restrictedarea]