Duma protiv ruskog separatizma

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Kada se traži, u ime navodnog ruskog nacionalizma, da se Rusija rasparča na osam delova „kako bi se lakše upravljalo“, prećutkuje se samo pitanje – ko bi u tom slučaju njome upravljao

Deputati ruske Državne dume predlažu da se u Krivični zakonik unese novi član pod nazivom „Propaganda separatizma“, za šta bi pretila višegodišnja kazna zatvora. Za sada je ovaj predlog na nivou radne verzije i još nije usvojen, ali iza njega stoje poslanici vladajuće Jedinstvene Rusije Anton Romanov i Jevgenij Fjodorov, kao i njihov kolega iz Pravedne Rusije Mihail Jemeljanov. Kako su deputati objasnili u obrazloženju, bez izmena u ruskom zakonodavstvu biće teško obuzdati separatizam. Iz ovog dramatičnog saopštenja vidi se zabrinutost narodnih poslanika, ali se nameće i pitanje – otkud odjednom toliki problem sa separatizmom, i koliko on realno ugrožava Rusiju? Da li je to zaista nastalo „odjednom“? Odnosno, da li ovaj zakonski predlog ima dublji značaj nego što izgleda na prvi pogled, i ko bi se najpre našao na udaru?

 

OŠTRE KAZNE Nacrtom se predlaže kazna od pet do sedam godina zatvora za izradu i prikazivanje reklamnih i informativnih, štampanih, kao i video-materijala separatističkog usmerenja, a za javno izražavanje simpatija prema separatističkim pokretima, do tri godine lišavanja slobode. Ako su ova dela izvršena uz upotrebu službenog položaja ili javnih medija i informaciono-telekomunikacionih mreža, uključujući internet, zatvorska kazna će iznositi između 10 i 20 godina zatvora. Istovremeno, uvodi se prekršajna odgovornost za demonstriranje nacističkih sadržaja i širenje ekstremističkih materijala, za šta je zaprećena kazna do milion rubalja, što je oko 25.000 evra.

[restrictedarea]

Jasne smernice dao je upravo poslanik Jemeljanov, jedan od trojice predlagača. „Problem separatizma u našoj zemlji veoma je ozbiljan. Od ove bolesti oboleli su ljudi, kako u Federalnom centru, tako i u regionima. Praktično u svakoj republici manje ili više aktivno deluju separatističke snage. Štaviše, čak i u iskonsko ruskim regionima postoje usijane glave“, objasnio je Jemeljanov, navodeći primer poštovalaca nacističkog saradnika, atamana Pjotra Krasnova, koji nastoje da ostvare njegovu ideju države „Kozakije“. „Ima sličnih i po Sibiru i drugim mestima. I u centru postoje snobovi koji traže da se Kavkaz odvoji, a Rusija da se podeli na osam država kako bi se lakše upravljalo. Postoje i ideje stvaranja iskonski ruske republike, kako bi se odvojili od drugih naroda“, poručio je Jemeljanov, naglašavajući da „ove ideje ubacuju spoljne snage“.

Prema njegovom mišljenju, problem separatizma posebno je aktuelan u ruskim nacionalnim republikama (gde većinu čine pripadnici manjih naroda) jug Rusije, Sibir i Daleki istok. Autori nacrta izmene Krivičnog zakonika ipak ne smatraju da njihov predlog može da reši ovaj problem. „Problem separatizma ima i politički i kulturološki i medijski aspekt. Ali, ako mi kažemo da je teritorijalna celovitost zemlje važna vrednost i da se ona štiti ruskim zakonom, tada mi makar zadajemo dobar pravac. Jer, pravne norme ne sadrže samo kaznenu funkciju, već i vaspitnu“, objasnio je Jemeljanov.

Treba primetiti da je ranije i Komunistička partija RF izlazila sa sličnim predlogom zakona. Prema njihovoj zamisli, za pozive na razbijanje zemlje sledovala bi kazna od tri do deset godina zatvora. Tada su deputati Dume u suštini pozitivno govorili o ovom predlogu KPRF, ali je na kraju odbijen zbog prestrogih sankcija. Ako bude uvršten u dnevni red, nije isključeno da bi i najnoviji predlog Jemeljanova, Fjodorova i Romanova mogao da pretrpi određene korekcije.

 

NACIONALISTI UVEZENI SA ZAPADA Ključne reči Jemeljanova su da „ove ideje ubacuju spoljne snage“, i tu bi se trebalo nešto duže zadržati. Ono što može veoma da zabrine poslednjih godina, to je jačanje „ruskih nacionalnih snaga“ – suštinski šovinističkih grupacija, zadojenih rasističkim i nacističkim idejama. Gotovo se neprimetno odigrala „tranzicija“ od patriotskih snaga koje su se tokom 90-ih godina suprotstavljale predsedniku Borisu Jeljcinu i njegovom političkom kursu „apsolutne vesternizacije“, do današnjih nacionalista čije su ishodište i ikonografija, reklo bi se, uvezeni upravo sa Zapada. U svakom slučaju, ako je rezultat borbe patriota iz 90-ih godina bio sprečavanje pokoravanja Rusije, koje je kasnije rezultiralo dolaskom na vlast Jevgenija Primakova, Vladimira Putina i njihovih saradnika, novi nacionalistički pokreti svojim delovanjem šire jedino etničku netrpeljivost i sukobe, plasirajući u svet sliku svoje zemlje kao jazbine neonacista. Poražavajuće za državu koja je dala najveće žrtve na svetu u slamanju tog istog nacizma, ali idealna nabačena lopta za sve one koji tvrde da sa Rusijom ne treba imati nikakva posla…

Ali, kakve veze imaju separatizam i „ruski nacionalizam“? Da bi se bolje razumelo, treba razlikovati dve vrste separatizma. Na jednoj strani je onaj pravi, „prirodni separatizam“, koji nastaje u etničkim republikama poput Tatarstana ili Čečenije, gde postoje grupe koje bi želele manje ili više nasilnim sredstvima da se odvoje od Rusije. Tu im je svojevremeno Jeljcin bio od koristi, sa svojom poznatom porukom republikama: „Uzmite onoliko suvereniteta koliko možete da progutate“. Mnogima se od toga otvorio apetit, pa tako i dan-danas postoje snažni ostaci „suvereniteta“, recimo, u Tatarstanu. Novi zakon mogao bi da bude od pomoći upravo u ovakvim slučajevima.

Sa druge strane, postoje mnogo podmukliji oblici podrivanja državnog jedinstva i celovitosti, kojima se poslednjih godina služe upravo „ruski nacionalisti“. To su oni ljudi koji zagovaraju da pojedine delove zemlje treba naprosto proterati iz sastava Rusije, jer su navodno nerazvijeni i „mnogo jedu“! Tako je nastao poznati pokret „Dosta smo hranili Kavkaz“, iza čijeg delovanja stoje takvi lideri prozapadne antiputinske opozicije, kao što su Sergej Udaljcov ili Aleksej Navaljni. Ove autodestruktivne ideje, naravno, ne mogu da pridobiju širu podršku u društvu, ali je dovoljno da se oko njih okupi nekoliko desetina hiljada ostrašćenih pripadnika ruske omladine – pa da cilj bude ispunjen. To i jeste suština mrežnog ratovanja, kada se različite heterogene, i naizgled nepovezane grupacije, okupljaju oko istog cilja. U ovom slučaju to je rušenje Putina, a nema nikakve sumnje da se mreža plete na Zapadu. Verovatno je izlišno i isticati koliko je Kavkaz strateški važan, kao „meki trbuh“ Rusije. Zbog toga su tvrdnje kako taj trbuh, navodno, mnogo jede – ne samo groteskne, već i krajnje zlonamerne. Bez Kavkaza u svom sastavu, i sama Rusija bila bi ubrzo oglodana i pojedena.

Nacionalistički udar predstavlja najnoviji u nizu nasrtaja na Rusiju. Takozvani „ruski marševi“, začinjeni pozivima na proterivanje imigranata i Jevreja, široko se osvetljavaju u zapadnim medijima, naravno uz negativne komentare. Osnovna „ideja“ nacionalista jeste da Rusija treba da pripada Rusima, bez mnogo razmišljanja šta takva tvrdnja uopšte znači. Činjenica je da su Moskvu i druge velike gradove naselile brojne pridošlice sa Kavkaza i iz Centralne Azije, ali pozivi na njihovo proterivanje ne rešavaju problem, već samo čine situaciju eksplozivnijom. To za državu u kojoj živi više od 180 naroda može da bude i te kako opasno. Nisu slučajno predsednici Rusije Vladimir Putin i Dmitrij Medvedev više puta upozoravali da izazivanje nacionalne mržnje i netrpeljivosti predstavlja krajnje antipatriotski čin.

Uostalom, etnički Rusi, koji zvanično čine 80 odsto stanovništva Rusije, imaju veoma malo razloga za nezadovoljstvo. Uprkos tome što pridošlice zadržavaju izvesno vreme neke običaje iz rodnog kraja, oni se ubrzo stapaju i prihvataju dominantni kulturni obrazac. Utoliko i novi predlog zakona ima smisla. Njegovo dejstvo biće upereno ka suzbijanju tradicionalnih oblika separatizma, ali mnogo važnije usmerenje, iako se to nigde direktno ne navodi, biće ka „domaćim separatistima“, odnosno onima koji bi cepali državu pod parolom „Rusija Rusima“. To se dobro vidi odatle što se u predlogu izmena Krivičnog zakonika – jedna do druge – nalaze odredbe o separatističkoj propagandi i upotrebi nacističkih i ekstremističkih atributa. Jer, upravo to je opis onih „ruskih nacionalista“ koji bi hteli da proteruju sve nerusko i koji šire i usađuju duboko pogrešnu ideju da je Rusija toliko velika da može da odbacuje komade vekovnih teritorija.

Svaki put kada neko podigne ruku u nacistički pozdrav i uzvikne: „Dosta smo hranili Kavkaz“, imaće velike šanse da provede jedan deo života u zatvoru. Naravno, to se odnosi najpre na kolovođe, koje organizuju takve marševe i demonstracije, usled čega ruska omladina podleže uticajima koji su daleko od tradicionalnih pravoslavnih i slovenskih vrednosti i istinskih ruskih interesa. Jer, kada se traži, u ime navodnog nacionalizma, da se Rusija rasparča na osam delova „kako bi se lakše upravljalo“, prećutkuje se samo pitanje – ko bi u tom slučaju njome upravljao.

[/restrictedarea]