Дума против руског сепаратизма

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Када се тражи, у име наводног руског национализма, да се Русија распарча на осам делова „како би се лакше управљало“, прећуткује се само питање – ко би у том случају њоме управљао

Депутати руске Државне думе предлажу да се у Кривични законик унесе нови члан под називом „Пропаганда сепаратизма“, за шта би претила вишегодишња казна затвора. За сада је овај предлог на нивоу радне верзије и још није усвојен, али иза њега стоје посланици владајуће Јединствене Русије Антон Романов и Јевгениј Фјодоров, као и њихов колега из Праведне Русије Михаил Јемељанов. Како су депутати објаснили у образложењу, без измена у руском законодавству биће тешко обуздати сепаратизам. Из овог драматичног саопштења види се забринутост народних посланика, али се намеће и питање – откуд одједном толики проблем са сепаратизмом, и колико он реално угрожава Русију? Да ли је то заиста настало „одједном“? Односно, да ли овај законски предлог има дубљи значај него што изгледа на први поглед, и ко би се најпре нашао на удару?

 

ОШТРЕ КАЗНЕ Нацртом се предлаже казна од пет до седам година затвора за израду и приказивање рекламних и информативних, штампаних, као и видео-материјала сепаратистичког усмерења, а за јавно изражавање симпатија према сепаратистичким покретима, до три године лишавања слободе. Ако су ова дела извршена уз употребу службеног положаја или јавних медија и информационо-телекомуникационих мрежа, укључујући интернет, затворска казна ће износити између 10 и 20 година затвора. Истовремено, уводи се прекршајна одговорност за демонстрирање нацистичких садржаја и ширење екстремистичких материјала, за шта је запрећена казна до милион рубаља, што је око 25.000 евра.

[restrictedarea]

Јасне смернице дао је управо посланик Јемељанов, један од тројице предлагача. „Проблем сепаратизма у нашој земљи веома је озбиљан. Од ове болести оболели су људи, како у Федералном центру, тако и у регионима. Практично у свакој републици мање или више активно делују сепаратистичке снаге. Штавише, чак и у исконско руским регионима постоје усијане главе“, објаснио је Јемељанов, наводећи пример поштовалаца нацистичког сарадника, атамана Пјотра Краснова, који настоје да остваре његову идеју државе „Козакије“. „Има сличних и по Сибиру и другим местима. И у центру постоје снобови који траже да се Кавказ одвоји, а Русија да се подели на осам држава како би се лакше управљало. Постоје и идеје стварања исконски руске републике, како би се одвојили од других народа“, поручио је Јемељанов, наглашавајући да „ове идеје убацују спољне снаге“.

Према његовом мишљењу, проблем сепаратизма посебно је актуелан у руским националним републикама (где већину чине припадници мањих народа) југ Русије, Сибир и Далеки исток. Аутори нацрта измене Кривичног законика ипак не сматрају да њихов предлог може да реши овај проблем. „Проблем сепаратизма има и политички и културолошки и медијски аспект. Али, ако ми кажемо да је територијална целовитост земље важна вредност и да се она штити руским законом, тада ми макар задајемо добар правац. Јер, правне норме не садрже само казнену функцију, већ и васпитну“, објаснио је Јемељанов.

Треба приметити да је раније и Комунистичка партија РФ излазила са сличним предлогом закона. Према њиховој замисли, за позиве на разбијање земље следовала би казна од три до десет година затвора. Тада су депутати Думе у суштини позитивно говорили о овом предлогу КПРФ, али је на крају одбијен због престрогих санкција. Ако буде уврштен у дневни ред, није искључено да би и најновији предлог Јемељанова, Фјодорова и Романова могао да претрпи одређене корекције.

 

НАЦИОНАЛИСТИ УВЕЗЕНИ СА ЗАПАДА Кључне речи Јемељанова су да „ове идеје убацују спољне снаге“, и ту би се требало нешто дуже задржати. Оно што може веома да забрине последњих година, то је јачање „руских националних снага“ – суштински шовинистичких групација, задојених расистичким и нацистичким идејама. Готово се неприметно одиграла „транзиција“ од патриотских снага које су се током 90-их година супротстављале председнику Борису Јељцину и његовом политичком курсу „апсолутне вестернизације“, до данашњих националиста чије су исходиште и иконографија, рекло би се, увезени управо са Запада. У сваком случају, ако је резултат борбе патриота из 90-их година био спречавање покоравања Русије, које је касније резултирало доласком на власт Јевгенија Примакова, Владимира Путина и њихових сарадника, нови националистички покрети својим деловањем шире једино етничку нетрпељивост и сукобе, пласирајући у свет слику своје земље као јазбине неонациста. Поражавајуће за државу која је дала највеће жртве на свету у сламању тог истог нацизма, али идеална набачена лопта за све оне који тврде да са Русијом не треба имати никаква посла…

Али, какве везе имају сепаратизам и „руски национализам“? Да би се боље разумело, треба разликовати две врсте сепаратизма. На једној страни је онај прави, „природни сепаратизам“, који настаје у етничким републикама попут Татарстана или Чеченије, где постоје групе које би желеле мање или више насилним средствима да се одвоје од Русије. Ту им је својевремено Јељцин био од користи, са својом познатом поруком републикама: „Узмите онолико суверенитета колико можете да прогутате“. Многима се од тога отворио апетит, па тако и дан-данас постоје снажни остаци „суверенитета“, рецимо, у Татарстану. Нови закон могао би да буде од помоћи управо у оваквим случајевима.

Са друге стране, постоје много подмуклији облици подривања државног јединства и целовитости, којима се последњих година служе управо „руски националисти“. То су они људи који заговарају да поједине делове земље треба напросто протерати из састава Русије, јер су наводно неразвијени и „много једу“! Тако је настао познати покрет „Доста смо хранили Кавказ“, иза чијег деловања стоје такви лидери прозападне антипутинске опозиције, као што су Сергеј Удаљцов или Алексеј Наваљни. Ове аутодеструктивне идеје, наравно, не могу да придобију ширу подршку у друштву, али је довољно да се око њих окупи неколико десетина хиљада острашћених припадника руске омладине – па да циљ буде испуњен. То и јесте суштина мрежног ратовања, када се различите хетерогене, и наизглед неповезане групације, окупљају око истог циља. У овом случају то је рушење Путина, а нема никакве сумње да се мрежа плете на Западу. Вероватно је излишно и истицати колико је Кавказ стратешки важан, као „меки трбух“ Русије. Због тога су тврдње како тај трбух, наводно, много једе – не само гротескне, већ и крајње злонамерне. Без Кавказа у свом саставу, и сама Русија била би убрзо оглодана и поједена.

Националистички удар представља најновији у низу насртаја на Русију. Такозвани „руски маршеви“, зачињени позивима на протеривање имиграната и Јевреја, широко се осветљавају у западним медијима, наравно уз негативне коментаре. Основна „идеја“ националиста јесте да Русија треба да припада Русима, без много размишљања шта таква тврдња уопште значи. Чињеница је да су Москву и друге велике градове населиле бројне придошлице са Кавказа и из Централне Азије, али позиви на њихово протеривање не решавају проблем, већ само чине ситуацију експлозивнијом. То за државу у којој живи више од 180 народа може да буде и те како опасно. Нису случајно председници Русије Владимир Путин и Дмитриј Медведев више пута упозоравали да изазивање националне мржње и нетрпељивости представља крајње антипатриотски чин.

Уосталом, етнички Руси, који званично чине 80 одсто становништва Русије, имају веома мало разлога за незадовољство. Упркос томе што придошлице задржавају извесно време неке обичаје из родног краја, они се убрзо стапају и прихватају доминантни културни образац. Утолико и нови предлог закона има смисла. Његово дејство биће уперено ка сузбијању традиционалних облика сепаратизма, али много важније усмерење, иако се то нигде директно не наводи, биће ка „домаћим сепаратистима“, односно онима који би цепали државу под паролом „Русија Русима“. То се добро види одатле што се у предлогу измена Кривичног законика – једна до друге – налазе одредбе о сепаратистичкој пропаганди и употреби нацистичких и екстремистичких атрибута. Јер, управо то је опис оних „руских националиста“ који би хтели да протерују све неруско и који шире и усађују дубоко погрешну идеју да је Русија толико велика да може да одбацује комаде вековних територија.

Сваки пут када неко подигне руку у нацистички поздрав и узвикне: „Доста смо хранили Кавказ“, имаће велике шансе да проведе један део живота у затвору. Наравно, то се односи најпре на коловође, које организују такве маршеве и демонстрације, услед чега руска омладина подлеже утицајима који су далеко од традиционалних православних и словенских вредности и истинских руских интереса. Јер, када се тражи, у име наводног национализма, да се Русија распарча на осам делова „како би се лакше управљало“, прећуткује се само питање – ко би у том случају њоме управљао.

[/restrictedarea]