Doteralo cara do duvara

BOGOVAĐA /Pred najezdom azilanata Srbi rasprodaju kuće/

Piše Nevenka Stojčević

Na samo 60 kilometara od Beograda, kada krenete  Ibarskom magistralom, i iza putokaza za Bogovađu skrenete udesno, stižete u selo u Šumadiji u kome je više crnih nezvanih „gostiju“ nego belih domaćina

Možete li da zamislite selo u Šumadiji u kome ima više crnih azilanata nego belih domaćina? Naravno da ne možete, ali ako odete na samo 60 kilometara od Beograda Ibarskom magistralom, čim iza putokaza za Bogovađu skrenete udesno, uverićete se da ste stigli baš u takvo selo. Jer, na putu ćete videti samo grupe crnih ljudi koji tumaraju, ni sami ne znajući kud, a domaćine tek nazreti iza zavesa dok iza zaključanih vrata pogledima prate kretanje nezvanih gostiju.

Usred bela dana, putem dugim nekoliko kilometara, ne sretnete ama baš nijednog meštanina. Samo grupe ljudi tamne boje kože, uglavnom sa kapuljačama i najlon kesama sa pazarom iz lokalnih prodavnica.

 

Azil za crnce, zatvor za srpsku decu Prvog belog čoveka reporteri „Pečatovi“ sreću u liku vojnika na straži u ogromnom prostoru kasarne, iza koje nailazimo na pustu, zaključanu seosku školu sa stolicama podignutim na klupe. Odmah nam je jasno da je to posledica protesta roditelja koji deci ne dozvoljavaju da dolaze na nastavu, pa ulazimo u manastirsko dvorište preko puta, gde nam monahinja prenosi kratku poruku mati igumanije da se sestrinstvo povodom situacije u Bogovađi moli Bogu.

Nekadašnje dečje odmaralište Crvenog krsta Srbije, koje se nalazi na drugoj strani glavnog puta nedaleko od ovih objekata, prolazimo računajući da nam za dana valja najpre naći sagovornike među seljanima, a ovde možemo da dođemo kad god, jer kamp je, očigledno, prepun „svedoka“ naše priče.

Ispred prve seoske kafane vidimo desetak azilanata, pa odlučujemo da porazgovaramo najpre sa vlasnikom.

„Ko ste vi, i šta hoćete“, pitala je mlada žena iza šanka, objašnjavajući, čim je videla fotoreportera, da novinari nisu dobrodošli „jer pišu samo laži“.

Kako nismo još ni progovorili s kojom smo namerom došli, jer valjalo je biti obazriv u situaciji kada su nas kroz kafansko dvorište, ćuteći, posmatrali crni nevoljnici, a u unutrašnjosti kafane još na desetine njih.

„Šta nameravate s tim fotoaparatom, ne smete ovde nikoga da fotografišete, vi ste bez dozvole ušli u moj privatni posed. Mi samo pomažemo ovim ljudima, donosimo im odeću, hranimo ih i dajemo im vodu da se operu“,  skoro vičući je govorila mlada žena dok je za šankom prala suđe, a mi pokušavali da joj objasnimo da ništa nećemo učiniti protiv njene volje.

Postade nam jasno da tu „nisu čista posla“, pa napustismo kafanu, odlučni da potražimo nekog domaćina.

Tragajući za njim, stigosmo do sledećeg sela, Donjeg Lajkovca. Usput smo prošli pored brojnih kuća sa tablama na kojima piše „Prodaje se“.

Zastali smo pred jednom lepo uređenom kućom iz koje je na naš poziv izašla sredovečna gazdarica.

„Šta da vam kažem, mi smo pravi očajnici. Videli ste, sigurno, da ni žive duše naše nigde nema u po bela dana. Naša deca ne idu u školu, naše kuće i imanja su potpuno nezaštićena od upada i varvarskog uništavanja ovih došljaka. Nemojte da mislite da smo mi rasisti, nismo, nama je tih ljudi žao, ali ne možemo da podnesemo to što ih naša država zarad zahteva Evropske unije prima iako za to ne postoje uslovi, a oni nama onda rade šta hoće, i nikom ništa. Zađite samo selom, pitajte ljude da vam pokažu šta su im uradili od kuća, ali nemojte reći da sam vas ja poslala“, priča žena i dodaje da je ne pitamo za ime.

Koga se plašite, uzvraćamo mi.

„Ovde se sada svako svakoga plaši. Ima ih nekoliko koji profitiraju od ove naše nesreće, počev od „divljih“ taksista koji svakoga dana dovoze nove i nove azilante, do kafandžija i trgovaca koji na njima zarađuju“, poručuje naša sagovornica i odlazi u kuću.

Okrene se još jednom i kaže da odemo 200 metara iza ćoška da potražimo Milana Protića koji je sinoć kolima udario dvojicu nasred kolovoza.

„Da, ja sam Protić, kaže mladolik čovek dok nam prilazi, oprezno nas posmatrajući.

Samo što smo rekli da smo novinari iz Beograda, on kaže da je još u šoku od sinoćnje nesreće, ali onda priču nastavlja sa olakšanjem, kao da mu se posrećilo što će je preko nas bar neko čuti.

[restrictedarea]

„Bilo je tek četiri sata kad sam se sa kolegom kolima vraćao s posla. Ali, rano se smrkava, i šuma je uz put, a pala neka kišica i magla. Vozio sam, srećom, 40 na sat, jer znam da ovi što ih noću dovoze kamionima i istovare u šumi hodaju posred kolovoza. Onda su mi u susret naišla troja kola, jedna iza drugih sa upaljenim svetlima, i ja sam samo na trenutak ugledao siluete na pola metra od kola zbog kojih sam počeo da kočim. Zatim sam čuo tup udarac i video dvojicu na haubi. Jedan je glavom udario u jednu stranu šoferšajbne, a drugi u drugu stranu. Kad sam izašao iz kola, obojica su ležali na asfaltu. Jedan je ubrzo ustao, a drugi je ležao dok nisu stigli hitna pomoć i policija. Ne mogu da vam opišem taj užas, i stres koji sam preživeo. Išao sam na alkotest, vozio kola na vanredni pregled, i sve je u redu, ali to je uzalud. Pokosio sam dva čoveka, a ne volim ni mačku da zakačim! Policajac kaže da je krivica njihova, jer su hodali sredinom puta, ali da ne može da piše prijave protiv njih jer nemaju nikakva dokumenta, a možda će već sutra i da odu odavde, pa onda i nema svrhe“, priča Milan i kaže da mora do Centra za azilante, da pita šta je sa onim kog je hitna odvezla u bolnicu.

Iako su mu još sinoć rekli da nijedan od dvojice azilanata nije životno ugrožen, Protić oseća veliku nelagodu.

Milan odmah dodaje da nikoga ni ne interesuje to što mu se dogodilo prethodne noći, a može i svakom drugom da se dogodi.

„Ja sam, eto, imao štetu na kolima, a možete li da zamislite kako je ljudima kojima su obili i potpuno uništili kuće. Najpre porazbijaju prozore i vrata da uđu, a kad uđu onda i nameštaj zapale da bi se ogrejali“, kaže uznemireni čovek i odvodi fotoreportera do najbliže kuće da ovekoveči šta je domaćinu ostalo od onoga što je stvarao celoga života, nakon što su u nju upali azilanti u tranzitu kroz Srbiju.

„Evo, neka slike svedoče umesto nas. Nemamo mi ni trunke mržnje prema ovim ljudima zato što su stranci i crnci. Naprotiv, saosećamo sa njihovom nevoljom i ne možemo da verujemo da ih ostavljaju da zanoće u šumi, na zemlji, uz neku vatru, i gladni i žedni. Ali isto tako ne možemo da verujemo da oni, kad već uđu u neku kuću da u njoj prespavaju, sve unište i na kraju se još unerede gde god stignu. I, zašto ih, uopšte, više dovoze ovde, kada je nekadašnje dečje odmaralište skroz  popunjeno“, pita Protić.

Njegova komšinica Sanja Todorović je profesorka srpskog jezika u seoskoj osnovnoj školi. Zatekli smo je u kući, jer škola neće raditi sve dok nadležni ne primete da, očigledno, postoji ozbiljan problem zbog kojeg su roditelji odlučili da decu ne puštaju na nastavu.

„Neku decu do škole dovozi autobus, ali mnoga dolaze i pešice. Za razliku od profitera na ovoj zajedničkoj nevolji, a to su taksisti, kafedžije i trgovci, seljani su zabrinuti, pa kao i oko svakog važnog problema, ovde postoji potpuna podeljenost. Nema u narodu nikakve mržnje prema ovim nesrećnim došljacima. Nisu oni krivi što su naše vlasti dozvolile da uđu u Srbiju, a nemaju gde da ih smeste, nego ih kao stoku iz kamiona istovare nasred puta. A kad mi i deca ujutro krenemo u školu, oni sa sunđerima u rukama izlaze iz šume, što znači da su tamo zanoćili, gladni, umorni i promrzli. Da čoveka jeza uhvati od same pomisli.“

Sanja tvrdi da, sa druge strane, ni meštanima nije lako.

„Ja se, recimo, ne osećam lagodno kad idem sama, a uveče nema šanse da izađem iz kuće. Da i ne pričam o tome da dete ne bih nigde smela da pošaljem samo. Za azilante ima 170 mesta u dečjem odmaralištu i tamo imaju sve što im je potrebno, i hranu, i lekara, ali okolo po šumama ih ima najmanje 350. To se zna po lanč-paketima, jedinom obroku koji dobiju ti van Centra za azilante. Ne znam ko im to obezbeđuje, ali to je sve što dobiju, i oni su, praktično, prepušteni sami sebi i nama meštanima. Oni se goli peru pored puta vodom iz nekih kofa, dok naši osnovci idu u školu, ili vrše nuždu, a mi ne znamo da li su, možda, bolesni, i od kakvih sve nama nepoznatih bolesti. Ne ustežu se ni da devojčicama u prisustvu majki na srpskom jeziku govore da su lepe. Od moje mlađe koleginice su tražili i broj telefona“, navodi profesorka Sanja.

Ona, zbog dece, najviše strahuje od bolesti ili, ne daj Bože, neke epidemije.

„Neki dan sam sa detetom od tri godine bila u prodavnici, a njih četvorica dolaze. Ne smeta meni ni što su crni, ni što govore drugim jezikom, smeta mi što su možda bolesni, a mi to ne znamo. Bio je u Bogovađi skup u subotu, ali niko se iz vlasti nije odazvao. Znači, prepustili su nam da se sami borimo sa nevoljom koja nas je snašla. Roditelji su onda zabranili deci da idu u školu, jer to je jedini način da ih neko čuje i možda odluči da nešto preduzme. Zamislite devojčicu od 15 godina koja ide sama u školu i naiđe na grupu od desetak azilanata. Neka samo svako pomisli da je to njegovo dete, pa ću da ga pitam kako se oseća“,  kaže Sanja.

Ipak, mladu profesorku koja je iz ratom zahvaćene Bosne izbegla u Srbiju najviše boli što niko u državi ne pokazuje brigu za decu.

„Pričaju o beloj kugi, a na kraju ne obezbeđuju uslove da deca normalno idu u školu. Verujte, ova naša mala škola, koja ima svega 72 osnovca, uopšte nije beznačajna. Među njima ima i te kakvih talenata, bilo je tu republičkih prvaka iz srpskog jezika a prošle godine smo imali dete koje je bilo četvrto na Republičkom takmičenju iz istorije. Što je najgore ne vidimo kraja tome“, završava priču Sanja Todorović.

 

Evropa im važnija od nas Meštani se, kaže Milan, čude da već dosad niko nije nastradao, jer došljaci su brojčano odavno nadmašili lokalno stanovništvo.

„Jedini odgovor vlasti je da imaju obavezu prema Evropskoj uniji, ali nama nije jasno zašto azilante EU ne pošalje u Nemačku, Englesku, Italiju i Francusku, koje su mnogo bogatije zemlje od naše, nego samo Srbija mora da ih primi, a ona nema gde nego u šumu. Znači, dovode ih ovde da se direktno konfrontiraju sa meštanima, jer nema kuće u koju nisu provalili ako vide da je i na trenutak napuštena. Oni su živi ljudi, a hladno je, ali zašto im ne obezbede gde će da ih smeste pre nego što ih dovedu“, pita Milan.

I odvodi nas u komšiluk, gde se u dvorištu peče rakija, a oko kotla okupljeni meštani.

„Eto, sinko, uništavaju nas i finansijski, i moralno, i na svaki drugi način. A onda im ni to nije dosta, nego nam u selo dovedu tolike strance. Ne daj Bože da se oni pobune i organizuju, u selu nema ko da im pruži otpor. Ni pet sposobnih ljudi ovde ne bi moglo da se nađe na njih 300. Strašno, bre“, veli čiča Ranko Nešković, i dodaje da su Srbi oterali i Turke, a ne mogu crnce.

Njegov vršnjak, Nikola Todorović Era dodaje da nepozvani gosti uništavaju sve što im dopadne ruku.

„Upadaju nam u kuće, u bašte, ne samo da poberu voće nego polome i grane. To ne može nikako da se reši nego štapove da uzmemo u ruke i proteramo ih odavde. Njima niti policija sme nešto, niti meštani, a oni nama sve živo uništiše. Najbolje da ih oteramo pred opštinu, pa neka oni vide šta će s njima. Od ovih barikada, zatvaranja magistrale, nema ništa. Oni se svi posakrivali, a onda ponovo izašli iz šume, samo vidiš kako se odjednom sve zacrni. Eto pogledajte onu kuću na brdu, polupali sva vrata na njoj, i čovek nema šta drugo nego da je proda. Kažu – nije to kuća nego vikendica! Pa neka je, i nju je vlasnik teškom mukom sagradio, i ona je privatna svojina, a u Evropi je  vlasništvo zakonom zaštićeno. Drugome tri puta razvaljuju kuću, mi popravimo, a oni ponovo razvale. Jednom čoveku su pokupili sve sekire, ne znamo šta nameravaju s njima“, kaže Nikola.

Trinaestogodišnji dečak, Miloš Jovanović, iz komšiluka, tiho dodaje da ne ide u školu jer se kao i sva ostala deca plaši i da su roditelji u dogovoru sa predsednicom MZ Draganom Lončar spremni da 1. decembra blokiraju Ibarsku magistralu ako se neko ozbiljno ne pozabavi njihovim problemom,  jer ovi crnci devojčicama 5. i 6. razreda na srpskom jeziku dobacuju da su lepe.

Neposredno pred ulazak u ograđeni prostor Centra, ugledamo kuću pred kojom je pre toga, kako nam je potvrdio Predrag Nešković, obavljen policijski uviđaj.

„Ja živim u Donjem Lajkovcu, ali sam došao da obiđem kuću svoje tetke Vojke Pavlović koja živi u Beogradu. I naišao sam na obijenu kuću. Crnci su skinuli rešetke, ušli u kuću da prespavaju, policija je došla, ali pomoći nema. To rade ovi što nemaju gde da spavaju. Sutra moram da dođem sa majstorom, ovo sad pokušavam neko privremeno rešenje da nađem, tek da ne dođu noćas ponovo. Krevete sve moram da izbacim i zapalim, ko zna kakve bolešćure imaju. Ovo je četvrti put kako su obili kuću, evo ovde su i vatru založili. Bilo ih je 13 ovde noćas. Tetkin sin je načelnik u policiji u Beogradu, ali ni to ništa ne pomaže“, priča Predrag i nastavlja ogromnim čekićem da zakiva prozore na kući.

U Centru azilanti načičkani posvuda k`o čičak. Čim su videli fotoreportera, počeli su da zaklanjaju lica, a članovi nekih NVO odmah daju do znanja da je snimanje zabranjeno. I bez poziva, direktor se odmah pojavio, kao da je virio iza zavese i video nas.

„Ja sam Stojan Sjekloća, ali ne mogu s vama da razgovaram jer se niste najavili. Niste tražili dozvolu MUP-a Srbije da dođete, da jeste, imali bismo do ponoći o čemu da zborimo“, kaže jezikom koji nesumnjivo upućuje na njegovo crnogorsko poreklo.

Dobru foru smislio ovaj, očigledno vešt tip i nema sumnje, simpatičan. Ako su nadležni nešto dobro smislili u ovom kampu, to je verovatno da su njega ovde doveli“, pomislih kada sam videla kako se obraća izbezumljenim nesrećnicima.

U suštini, i nemamo šta da ga pitamo, sve što nas je interesovalo saznali smo od meštana. Sjekloća, bi, naravno, govorio samo ono što mu je naređeno, pa makar bilo i protivno onome što vidimo svojim očima. A vidimo da ni sam ne zna šta da uradi, i kako da nađe rešenje za onih 350 crnih po šumama i spreči veoma moguće varnice između domaćih i dođoša.

Na povratku svraćamo u seosku prodavnicu kafe pred kojom stoje brojni azilanti. I unutra ih ima ne zna se koliko. Većina sedi za brojnim kompjuterima i putem skajpa razgovara sa svojima iz dalekih afričkih zemalja, po ceni od 80 dinara po satu.

„Ne, nema nikakvih incidenata, oni ne piju alkohol i ovde se sklanjaju od zime. Ali, u prodavnici obavezno moramo da otvorimo četvore oči. I moram biti iskren, moje dete ide u školu u Lazarevcu, ali da ide ovde, dobro bih morao da se zamislim“, poručuje gazda prodavnice i kafića.

Na samom izlazu iz sela, tu gde se uključuje na auto-put, stoje kola policijske patrole. Jedna jedina koja smo videli!

[/restrictedarea] bыstrыe zaйmы onlaйn zaйm vebmanizaйm na mobilьnыйzaйm pod zalog doli kvartirы