Čik se brani ako smeš, Srbine

Piše Miodrag Zarković

Premeravanje nasilništva u srpskom društvu nekako se uvek završi na navijačima, ultradesničarima i ratnim zločincima. Tako je i poslednjih nekoliko sedmica – tokom kojih je nanovo podignuta galama o navodnim neizdržljivim količinama nasilja u Srbiji, kao i posledicama koje to navodno nasilje neizostavno nosi sa sobom – ovdašnjim televizijama i novinskim stupcima prodefilovalo na desetine znalaca koji su milioniti put utvrdili gradivo, tj. podsetili nas na to da su pobrojani nasilnici u stvari glavni (možda i jedini) razlog zbog kojeg Srbija već nije dospela do Evropske unije i tamošnjeg blagostanja.

Jedino osveženje u toj halabuci jeste samozvani umetnik, reper Marko Šelić Marčelo, verovatno nastao ukrštanjem Biljane Srbljanović i Milovana Drecuna: obrazovan je na nju, duhovit na njega, a skroman i političan na oboje. Marčelo je, početkom novembra, izbacio svoju novu pesmu „Pegla“, koja, kako rado pojašnjava, govori o „začaranom krugu nasilja“. Taj „začarani krug“ Marčelo opisuje kroz sudbinu jednog beogradskog klinca, Darko mu je ime, koji je na početku žrtva nasilja, a na kraju izvršilac istog – sve protkano Darkovim srljanjem u ekstremni nacionalizam, šovinizam, klerikalizam… Jednom rečju, u fašizam.

U današnjoj Srbiji, bavljenje sunovratom omladine u fašizam jeste prečica do uticajnih glasila, koja su se sada spremno stavila na raspolaganje Marčelu, kao što su se i do sada uvek stavljala na raspolaganje svakome ko bi naklapao na istu temu.

 

„To si ti“ Najpre, za one koji još nisu imali prilike da se upoznaju sa Marčelovom pesmom „Pegla“, da je prenesemo u celini:

„Darko ima deset godina i nema užinu za vreme odmora. / Njegovi nemaju posla, on ima 30 kila s knjigama. / Knjige su sad van ranca, prljave u blatu i barama. / Jer, pošto nema džeparca, Darka tuku dečaci s kajlama. / Bezdušni grohot dok vazdušnim đonom obojica gaze ga. / Neke cure dobacuju kikot, on se tiho grči izranjavan. / Žali što nije k’o ćale što prebija svakoga po kafanama. / Što je slab i mora da ćuti, jer muško ne sme da bude njanjavac. / Tog dana ga je spasao jedan debeli pegavi klinja. / Malo stariji, verovatno iz srednje što je tu pored bila. / Razjurio ona dva klinca, stao na njegovu stranu, / i to je jedini put kad je neko bio dobar prema Darku.

Darko ima sedamnaest, napucan je i svi sad zovu ga Pegla. / Ima treš trešu, ima naj najke i ramena široka k’o regal. / Ima bes besvesti, oči očinske, jed jednak k’o nekad. / I zna da bije za ćirilicu, ali piše spojeno neznam. / On mrzi Hrvate, čuo da treba – u pesmi omiljenog benda. / On mrzi pedere – rekla mu crkva i dobri pastir Kačavenda. / On voli svoj narod, voli Kosovo i život bi dao za njega, / ali zove prljavom seljačinom svakoga ko nije iz BG-a. / Pegla je spreman na sve da uđe u tim. / Da ga shvate ozbiljno baš svi. Da i on bude jedan od njih, jer / ne želi da gleda kako tone mu zemlja i da na to bude jebeno tih. / Iskriviće od batina svakog ko je kriv. / Ali – moraće da dokaže koliko je odan. / U rancu ima baklju, zastavu, dva noža. / U parku je noć, u noći je parka, / U parku je tip, liči na pederaša. / Ako ga olomi, biće kulijana: / Primiće ga u ekipu huligana. / Vidi na šta liči, sigurno je feget! / Ma jeb’o tuču, bolje nož u bubreg. / Ajmo, Pegla, to, ubodi ga! / Evo, pada! Sad! Zaskoči ga! / Ubodi opet, ubodi pedera! / Za crkvu, za Boga… živela Srbija! / Vidi kako plače, bre, pička pegava!

… ček, stani… pa to je on… onaj iz školskoga…

Pegli drhti usna, drhti ruka, dok momak krklja. / Te oči, sva ta pitanja u njima, taj užas… / Pegla ne može da gleda, Pegla muči se da diše. / Pegla napipava rukom kamen i smrska mu lice.

Gde je sad Bog, Pegla, kada vidiš oko što curi, / kada vidiš svu krv što šiklja, kada nema mase da divlja? / Ko je tvoj bog, Pegla, za koga radiš to sve? / Je l’ sad bolje tvojoj zemlji? Kako to da si sam i nem? / Kako to sada nikog nema? Samo ti i komadići mesa / na dlanu, obrazu, čelu. Na duši, koju više nemaš. / Gledaj ga, gledaj, Pegla. Znaj, i on tebe gleda / mrtvim okom s druge strane, da znaš, da pamtiš, / šta god misliš sad da si – to oko, taj vir, / to si ti.“

Prava tragedija

[restrictedarea]

Naravno da je Marčelova pesma dokaz jedne istinske tragedije, doduše, ne one koju opisuje otužno nedaroviti autor: tragedija se ogleda u tome da se društvo, kojim su ne tako davno odzvanjali stihovi Branimira Štulića i Bore Đorđevića, danas bavi ovakvim budalastim, prizemnim izlivima lažnog buntovništva i izopačene savesti. U stvari, ne samo bavi, već im se i divi, sudeći po Zoranu Kesiću, voditelju sa B92 (duhovitom taman koliko je i Marčelo poetičan) koji je u svoju emisiju nedavno pozvao upravo Marčela i tamo mu postavio sledeće pitanje:

„Da li je moja reakcija nakon prvog slušanja ove pesme, u vidu ubrzanog rada srca, zaista, i potpunog naježenja kože, očekivana i normalna? Zaista, ovo što sam rekao, mislim.“

„Hvala. Hvala i izvini. Pa, ja se nadam da jeste, zato što bi trebalo da takve teme izazivaju neku grozomornu reakciju“, skromno mu je uzvratio Marčelo.

Jednako skroman Marčelo je bio i proteklog vikenda, dajući intervju za „Radio Slobodnu Evropu“, gde se zaleteo čak i na poimanje izdaje:

„Ti možeš da ućutkaš bilo kog sagovornika čije ti se mišljenje ne dopada tako što ćeš ga optužiti da je izdajnik. A baš bih voleo da vidim ko to tačno voli Srbiju više od mene. Ali, namestila se ta opšta klima u kojoj ne smeš da kažeš da je nešto u društvu loše, jer to onda znači da te plaća neka strana služba.“

Sama činjenica – nakazna po svemu što je omogućava i po svemu što iz nje proističe – da je ta stanica posvetila Marčelu toliki prostor, nagoveštava koliko je Zapadu, kao glavnom klesaru političkih i društvenih prilika u Srbiji, stalo do toga da nasilje, a naročito nasilje prema neistomišljenicima, neprestano bude predmet ovdašnjih javnih rasprava. Za tu raspravu nije neophodno da dotično nasilje i postoji u kakvom primetnom obimu: mediji uvek mogu da ga izmisle, manje ili više uverljivo, posle čega se ono prihvata kao neporeciva datost. Tako smo nedavno imali prilike da vidimo izveštavanje sa protivzakonitih lokalnih izbora na Kosovu i Metohiji, koje je narod četiri severne opštine masovno bojkotovao ne jednom, nego čak dva puta – zahvaljujući ničim potkrepljenim utiscima koje su iz Kosovske Mitrovice slali uniformisani izveštači najuticajnijih glasila, raširilo se verovanje da su tamo nekakvi ekstremisti vršili nasilje nad stanovništvom, odnosno, da su ti ekstremisti jedini problem u inače spokojnoj pokrajini.

Naravno da one silne kamere sakupljene sa raznih krajeva sveta, već sedmicama prisutne u svakoj mitrovačkoj ulici, nisu zabeležile nikakav dokaz navodnog nasilja, jer ga naprosto nije ni bilo. Svejedno, same tvrdnje da je nasilja bilo poslužile su kao dovoljan razlog da Severna Mitrovica bude proteklog vikenda načičkana dugim cevima okupatorskih vojnika, koje, poznato je, uvek idu uz „poštene i slobodne demokratske izbore“, a da niko u Srbiji ne bude nimalo uzbuđen zbog toga.

 

Obračun kolega Uglas sa reperima i medijima, o srpskom fašizmu ovih dana raspredaju i Vladimir Vukčević i Nataša Kandić, inače kolege u najstrožem smislu te reči – on je tužilac za ratne zločine, što je dužnost koju obavlja i ona, čak i duže nego on; razlika je samo u tome što Vukčevića plaćamo neposredno, iz budžeta, dok Natašu Kandić izdržavamo posredno, svim onim srpskim glavama čije pogubljenje opravdava njena nevladina organizacija „Fond za humanitarno pravo“.

Vukčević i Nataša Kandić svađaju se oko toga da li je tačno da Tužilaštvo za ratne zločine štiti izvesne pripadnike srpskih bezbednosnih snaga, koji su devedesetih navodno činili zverstva nad šiptarskim civilima na Kosovu i Metohiji. Takve optužbe na račun Tužilaštva izneo je nekadašnji zaštićeni svedok, kojem je Nataša Kandić odmah dala za pravo – po načelu, čim neko nešto tvrdi protiv Srba, to mora da je i tačno. Vukčević je, verovatno zaprepašćen time da njega i Bruna Vekarića iko može da krivi za pomaganje ma kom Srbinu, brže bolje stao da se brani, podsećajući na to protiv koga je sve njegovo tužilaštvo delovalo minulih godina.

Niko se ni u toj raspravi, naravno, ne bavi zločinima nad srpskim civilima, istraživanje kojih takođe spada u nadležnost Tužilaštva, ali koji nikada do sada nisu doveli i do nekog sudskog razrešenja. Štaviše, Vukčević i saradnici su učinili, ili propustili da učine, taman dovoljno da na slobodi budu čak i oni osumnjičeni za zločine nad Srbima koji su u određenom trenutku i bili iza srpskih ili nekih drugih rešetaka (slučajevi Ganić, Jurišić i Purda). Da ne podsećamo na to da je više od godinu dana prošlo otkako je Bruno Vekarić pred televizijskim kamerama RTS-a predstavio spektakularno najavljenog očevica zločina šiptarskih terorista nad Srbima koji su kasapljeni zarad otimanja organa, a da u međuvremenu nije došlo ni do kakvog pomaka u toj ili povezanim istragama, pa „žuta kuća“ ostaje tek kao znamenje još jednog nekažnjenog zločina nad Srbima.

Srpski fašizam tako nastavlja da bude po svoj prilici jedini fašizam o kojem se uopšte sme govoriti u našem društvu.

 

Pun krug I naravno da priča o srpskom fašizmu ne bi mogla da bude potpuna bez navijača i navodnih ekstremnih desničara, koji se skoro obavezno trpaju u isti koš. Prvi su sada na udaru zbog nereda na poslednjem fudbalskom „derbiju“, odigranom 2. novembra, a drugi zbog toga što su o kosovskim „izborima“ bili jasno opredeljeni za bojkot istih. Prvima se na silu nameće politička pozadina svega što urade – iako se njihovi izgredi, poput ovog poslednjeg, najčešće tiču samo njihove „struke“, kao i kod navijača širom Evrope – dok se drugima još većom silom naprosto oduzima ma kakva politička dimenzija njihovog delovanja, koje se, mahom lažnim medijskim izveštajima, svodi na puko huliganstvo. Povika na navijače služi da bi se svako nasilje predstavilo kao političko. Povika na ekstremiste služi da bi se svako političko delovanje izvan dozvoljenog svrstalo u nasilje.

(I naravno da se u toj povici upadljivo preskače slučaj Brisa Tatona, odnosno, činjenica da desetak mladića robija po presudi za teško ubistvo, iako jedan od njih čak nije bio ni prisutan na poprištu tuče, dok ostali po svemu sudeći nisu ni pipnuli Tatona – to je nepravda koju ovdašnji dušebrižnici i njihovi reperi uvek zaobiđu.)

Tako je bajka o srpskom nasilništvu i fašizmu opisala, što bi rekao Marčelo, pun „začarani krug“. Petog oktobra je Zapad huškao navijače i „ekstremiste“ kako bi sa vlasti zbacili Ivicu Dačića i Aleksandra Vučića. Danas taj isti Zapad pozdravlja Dačića i Vučića kada najavljuju i sprovode mere čiste represije nad navijačima i „ekstremistima“ (iste one mere koje su preuzeli od prethodnog, Tadićevog režima). U oba slučaja, radilo se i radi se o gušenju bilo kakve mogućnosti da Srbi u doglednoj budućnosti posegnu za otporom ili, ne daj Bože, samoodbranom.

Ko god zagovara samoodbranu Srba i Srbije, ima da završi ili u zatvoru, ili na poternici Tužilaštva za ratne zločine (i „Fonda za humanitarno pravo“) ili, još gore, u Marčelovoj pesmi. To je obrazac iz koga srpsko društvo nikako da se iskobelja u ovom veku, i na kojem jašu jedna za drugom vladajuće postave naše političke pozornice. To je obrazac iz koga nam zapadni „prijatelji“ nikako ne dozvoljavaju da izađemo.

To je, na kraju krajeva, obrazac u kojem ćemo ostati zaglavljeni sve dok budemo od Zapadnih „prijatelja“ tražili dozvolu da ga napustimo.

[/restrictedarea]