Čiji je „Partizanov“ stadion?

Piše Nikola Vrzić

Zbog čega država hoće „Partizanu“ da otme imovinu koju mu je sama poklonila?

Tek što nas je država uspešno oslobodila vojske koja nas je branila od okupacije, kad, to što je preostalo (i od vojske i od države) odlučilo je da uzme nazad ono što, onolikoj državi i onolikoj vojsci, nije bilo potrebno jer odbrani zemlje nije ni služilo. Ali ni država ni vojska više ne služe odbrani naše države…

Reč je o stadionu „Partizana“ i ostalim „Partizanovim“ objektima, i nedavnoj (2. septembra 2013.) u ime naroda donetoj odluci Višeg suda u Beogradu da se „briše pravo korišćenja, upravljanja i raspolaganja tuženog JSD ‚Partizan‘ iz Beograda“ nad stadionom „Partizana“, objektima na Adi Ciganliji i Kalemegdanu, te da se „(iz)vrši uknjižba na ranijeg nosioca prava korišćenja, upravljanja i raspolaganja – državu SRJ sada R. Srbiju -Ministarstvo odbrane“. Kraće i jednostavnije rečeno, država je, odlukom sudije Vesne Dželetović-Cucić, odlučila da „Partizanu“ oduzme bezmalo sve što „Partizan“ ima od nepokretne imovine, uključujući i ono najvrednije, stadion.

 

ČLAN 34 Pre svega, jedna važna napomena. Ovo nije priča o navijačkim strastima i pristrasnosti – autor ovog teksta je, uostalom, čitavog svog života navijao protiv „Partizana“ – već o (ne)poštovanju zakona i pravnom nasilju države.

Kako je došlo do toga?

Sve počinje izgradnjom stadiona, koji je zvanično otvoren 9. oktobra 1949. godine i od prvog dana bio namenjen „Partizanu“. Kao i sve drugo u ono vreme u kojem smo imali državu, država je bila ta koja ga je izgradila, i njegov vlasnik je, otuda i sasvim logično, i bila država, to jest, njena vojska odnosno Savezni sekretarijat za narodnu odbranu (SSNO), koji je u zemljišnim knjigama i bio upisan kao vlasnik prava korišćenja, upravljanja i raspolaganja. I tako je bilo sve do pred kraj osamdesetih godina prošlog veka.

[restrictedarea]

Deceniju ranije, krajem sedamdesetih, vojska i SSNO prestaju da finansiraju održavanje objekata koje koristi tadašnje Jugoslovensko sportsko društvo „Partizan“. Od tada i počinje da se traži rešenje za stadion (i ostale objekte koji su bili u vlasništvu SSNO-a) budući da su analize tada vršene u saveznom sekretarijatu pokazale da novca za održavanje definitivno nema. 1989. godine SSNO donosi konačnu odluku da se ratosilja ove imovine koja mu nije potrebna ali ga zato puno košta.

I najpre se vlasništvo nad stadionom i ostalim nepokretnostima nudi Gradu Beogradu. Skupština Beograda ovu ponudu odbija.

SSNO posle toga stadion, teniske terene, objekat veslačkog kluba „Partizan“ na Adi Ciganliji, košarkaške i odbojkaške terene na Kalemegdanu, nudi onome ko ih i koristi – Jugoslovenskom sportskom društvu „Partizan“. Traži SSNO da JSD „Partizan“ sazove svoju Skupštinu i izjasni se o ponudi, prihvata li je ili ne. Skupština (naravno) prihvata. Izvršni savet Skupštine Grada Beograda, na sednici održanoj 18. oktobra 1989, donosi zaključak kojim „podržava i ocenjuje kao opravdanu inicijativu da se izvrši prenos prava raspolaganja (…) bez naknade, neposredno sa države SFRJ – Savezni sekretarijat za narodnu odbranu na JSD ‘Partizan’ u Beogradu“.

Dva meseca kasnije, 29. decembra 1989, SSNO – na čijem je čelu tada bio general Veljko Kadijević – donosi odluku o prenosu imovine na JSD „Partizan“. Ugovor „o prenosu prava korišćenja na nepokretnostima u društvenoj svojini – bez naknade“ zaključuje se 28. marta 1990. Potpisuju ga Marija Todorović, kao predsednik JSD „Partizan“, i, „za državu SFRJ – SSNO“ po rešenju br. 56-9/89, general-pukovnik Josip Gregorić, pomoćnik saveznog sekretara za narodnu odbranu.

Pravna osnova za sklapanje ovakvog ugovora, inače, nalazila se u članu 34 tadašnjeg Zakona o sredstvima i finansiranju JNA. On je propisivao da se imovina JNA može bez naknade preneti na drugu društvenu organizaciju – kao što je JSD „Partizan“ – ako je to od posebnog interesa za opštenarodnu odbranu, a taj interes svojim rešenjem utvrđuje savezni sekretar za narodnu odbranu. Kako je istom sekretaru ovaj zakon (članom 60) nalagao da se stara za „zakonitu, namensku i ekonomičnu upotrebu i raspolaganje sredstvima JNA“, a na stadion i ostale objekte su samo trošili pare (mnogo su veći bili rashodi od prihoda od zakupnine koju je „Partizan“ plaćao) odlučio je da je interes za opštenarodnu odbranu da se pare ne traće uludo. I tada je bila neka kriza.

O ugovoru se, konačno, pozitivno izjašnjava i Vojno pravobranilaštvo. Godinu dana posle njegovog potpisivanja ističe i zakonski rok za žalbu, predviđen onim zakonom o JNA za slučaj kršenja uslova iz spomenutog člana 34. Niko se ne žali, čitava stvar postaje pravosnažna i JSD „Partizan“ se 26. novembra 1991, shodno članu 8 potpisanog ugovora, knjiži kao novi vlasnik. Ni uknjižbu niko ne osporava, i ona postaje pravosnažna. Čitava stvar je završena.

Spomenimo, uzgred, i jedan detalj koji pokazuje da tadašnja vojska i SSNO nisu postupili nepromišljeno kada su „Partizanu“ poklanjali svoju imovinu. Nisu mu, naime, poklonili sve što je „Partizan“ koristio, već su pažljivo procenjivali šta im je od te imovine korisno a šta ne. Tako je u vlasništvu vojske i SSNO-a ostala kuglana u Đušinoj ulici broj 5, budući da je urbanističkim planovima na tom mestu bila planirana izgradnja stambene zgrade. Vojska je to nameravala da iskoristi za stambeno zbrinjavanje svojih pripadnika, te stoga „Partizan“ kuglanu i nije dobio u paketu sa svime ostalim.

ZAPLET I POSLEDICE  Zaplet u ovoj završenoj priči započinje 1997. godine. Iako su svi zakonski rokovi odavno bili istekli, Ministarstvo odbrane podnosi tužbu, zahtevajući da se ugovor iz 1990. proglasi ništavnim. Tužbu potom povlače, pa je ponovo podnose, pa je opet povlače. I opet je (treći put) podnose 2006. godine, da bi Viši sud prvostepenu presudu, u korist tužioca, doneo ovog septembra.

Kako je ovakva presuda obrazložena, teško je objasniti, pogotovo što i sama sudija kaže da je prvi uslov (prenos vlasništva društvenoj organizaciji) iz onog člana 34 bio ispunjen, a tvrdi da drugi uslov (pozitivno rešenje sekretara za narodnu odbranu) „nije ispunjen“ iako – pazite sad ovo – spomenutim rešenjem Veljka Kadijevića „je(ste) formalno ispunjen uslov kojim je predviđeno da poseban interes utvrđuje savezni sekretar, ali suštinski (!?) predmetni ugovor nije sklopljen u skladu sa navedenom odredbom, jer je za prenos bez naknade predviđeno postojanje posebnog interesa za opštenarodnu odbranu, a da činjenica da je SSNO imala veće rashode nego prihode…, kao i navod da predmetni objekti delimično zadovoljavaju, ili ne zadovoljavaju potrebe SSNO, ne predstavljaju razloge (i opet naš komentar:!?) zbog kojih je bio poseban interes za opštenarodnu odbranu da ove nepokretnosti prenese bez naknade na tuženog kao društvenu organizaciju.“

Duško Jovanović, član Upravnog odbora SD „Partizan“, u razgovoru za „Pečat“ upozorava da je zbog tekućeg sudskog spora i proizvedene nesigurnosti oko vlasništva nad „Partizanovim“ stadionom, „Partizan“ već pretrpeo veliku štetu. Spor je naime odbio potencijalne strane investitore, te se zbog toga i odustalo od rekonstrukcije stadiona koja je – kako se procenjivalo te, 2006. godine – trebalo da vredi između 300 i 350 miliona evra. Pritom, napominje, investitorima je, u zamenu za njihovu investiciju, nuđeno vlasništvo nad objektima koji bi bili izgrađeni oko novog „Partizanovog“ stadiona, a ne suvlasništvo nad klubom u nekoj budućoj privatizaciji. „Uostalom“, naglašava naš sagovornik, „i kada konačno dođe do privatizacije, i ‘Partizan’ bi sa modernim stadionom i pratećim objektima imao daleko veću vrednost nego što je ima sada, te bi samim tim od njegove privatizacije i država imala daleko veću korist jer bi prodajom vrednije imovine dobila mnogo više novca.“

Ovako, upozorava Jovanović, ukoliko bi prvostepena sudska presuda opstala, na državu (koja inače propagira strogu štednju) palo bi održavanje sportskih objekata, pri čemu se godišnje, samo za tekuće održavanje stadiona, odvaja oko 700 hiljada evra. Od „Partizana“ bi ostalo samo ime, ali ne i imovina, i veliko je pitanje koliko bi to ime u privatizaciji koštalo u odnosu na ono koliko je moglo da košta; a pitanje je i šta sa onih 17 miliona evra koje je, kako procenjuju u „Partizanu“, od 1990. do danas uloženo u stadion.

Jovanović je, ipak, uveren da prvostepena odluka Višeg suda, na Apelacionom neće opstati. „Žalba je podneta. Ali, ako bude neophodno, u zaštiti svojih prava ići ćemo i van Srbije,“ obećava.

[/restrictedarea]